Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
воде донити, ни камару помести, а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Знаш ли ти ко сам ја? Ја крадем сузе од свита, да нико не плаче, и ове капи по мени то су те сузе. Кад је дигод велика суша, ја мало стресем тамо, и то је роса.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
“ — „Досад“ реци, „није г' вид'ло око моје; Неверно, чула сам, његово је срце.“ Ако л' се кад утрефиш да ме дигод сретнеш, Чувај да се на мене, душо, не насмејеш, Учини се канда ме нигдар вид'ла ниси, Учини се као да ти моја била
Ћипико, Иво - Пауци
— А је ли ти добар? — рече јој приближивши се и погледавши је у очи, јер бијаше чуо да је брат бије. — Рђав је, ма дигод јема правицу... — Хоћемо ли се видити ових дана? — преврну Иво говор и с очитим немиром ишчекује одговор.
— Смућујете ме... Грих је и мислити! Да бар прођу ови велики дани.. — Па? — Видићемо се дигод, — промуца и обрне од њега главу. — Фала ти! — једва дочека Иво.