Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
беху свршене, али шта то мари, баш зато је он и послан из штаба, где је био навикао да служи на потпуно задовољство дивизијара, чији беше љубимац...
— Да и ми, људи, да'немо једанпут. Мајор мамуза, мамуза и с муком гони уморно кљусе да покаса, па стиже дивизијара и приноси руку до штитића кицошки накривљене шапке. — Молим... је л' по вољи, господине ђенерале?
Корачао сам лагано све до дивизионог штаба. Ту сам добио коња, да бих могао отићи до дивизијара, који је био горе, у шанцу. Из једне кућице поздравише ме неколико официра, с шалом и с осмехом. — „Ови се људи смеју!