Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И све ће те красне слике домало, за тренут један, нестати и ишчезнути! Нестаће их као дима и пепела од трафике, кад га ча-Нића духне са луле;
Матавуљ, Симо - УСКОК
А зашто то, разабраће се домало. На обичном почивалу поп стаде, па сви стадоше и сви се, осим кнеза, окренуше ка Приморју.
Могуће је и да ћу ноћити у селу, дакле нека се ништа не брину! Сунце му грану на поданку планине и домало стиже у браство, гдје затече раднике у послу.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
да иштува у друштву свијећу, а мртвац онда уљезе с уждивеним фењером те иде редом да свакога љуби, и свакојему рече: „Домало ти си мој!“ А младијема: „Ако не будеш добар, понијећу те!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака.
— да може ваки бињаџија бити ко му драго, а не сметени Букар! Е, ово је за приповист! Сви се чуђаху. Домало се врати Букар. Са коња је цурио зној, а коњик не изгуби онај вијенац лука око врата ни ватраљ иза паса! — А витеже!
Докле су они тако разговарали, допираше на махове из гробља стричев глас, па се зачу њеки жагор, па, домало, затутњаше кораци пред малијем црквенијем вратима. Кувар и Бакоња отидоше на прозор.
Бакоња је само истрчао из кујине да види тај обред, па се опет вратио. Али, кад домало дође Шкељо да јави е се превозе колонаш (пандури који у оно вријеме гоњаху хајдуке), Бакоња истрча пред манастир, гдје
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Мају је савладао сан. Наслонила образе на сложене руке. Долорес се опрости и пође с њом на спавање. Домало се и домаћица појавила на вратима са свијећом у руци да нам зажели лаку ноћ. Кад је све у кући утихало, Петар.
Ћипико, Иво - Приповетке
Дим се проредио и приземље се чистило. Уљене светиљке јасније горе, мање диме и заударају. Домало ваздух је прозирнији и хладнији. Полегоше да се одморе, ако ће и за мало време.
Надаше се сваки час да ће подноћ однекуд банути човек с нејачади. А мали, тихи комшилук домало оживи. Стока се с паше враћа и тежаци с радње. Чобанчад се дозива, свраћа овце и козе.
Кад су домало у службеној дужности наљегли жандари, неимар приђе к њима и исприповједи им потанко оно што су браћа исказала.
Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити. Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо.
Цвијета доврши посао, пође у кухињу да стакне, а, повративши се, простре на трпезу и смјешта посуђе за објед. Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и
И чисто јој жао што се преда њу доставило оно голо високо брдо, иза кога је сигурно доре и камо ће она домало отпловити.
Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама.
Лахор заструји, заћарлија одвојено, одјелито, и махом море се буди, оживљује... Свјежи маестрал домало сасу околишем, зажамори живо и поче да плачка суре хриди...
јој не одговори; сви се, слушајући олују, забавише својим мислима; само онај свештеник у по гласа моли свој „официј”. Домало и пљусак попусти, а к нама сиђе капетан да наплати пријевоз.
Ја не знам ништа, — опет се јави жена. —Мучи!... Умукоше за неко време, и рекао би да је стара опет задремала, док домало зачу се раскидано женин глас: —Е, нећеш што си намислио!... Мани ме се!...Што ће ти туђа курва?...
—Биће ти студено... —А ти си заспао! опази она. —Уђи! — и затвори за њим врата. Домало на Илијину вику комшије поотвараше врата и неки упадоше у кућу да виде што је.
Увек јутром кад се прене, мисао носи је кући, и у бризи је ради деце, али домало, кад дан освоји, увлачи јој се у мисли, поред кућних потреба, Павао; кришом долази јој у вољу распасан.
Ћипико, Иво - Пауци
Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и одјури трком. Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели: — Не би ђаво попа Врана стигао! Бијесан, па разиграо вранца...
—прекиде га Илија. — Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио а земља не примиче; а видићеш домало што ће бити ..... —Попусти, господару! —Не могу... већ ако ти ниси вољан да купиш, не мари, пријатељи као и били...
Изнад села залазио је мјесец— још је тек вирио иза мрких стабала. Домало све се ствари стапаху, губећи своје одређене облике. Кад стиже к првим кужама, заустави се.
Пред својим отвореним двориштем устави се часом, уђе и стаде пред вратима. Удари свом шаком и задрма њима. Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и упита: „Ко је?” —Марко! Ја сам, отвори! —Ти... Чекај, одмах!
Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон. Двориштем разлијега се дивљи кикот младости.
Она бијаше као вјесница, као нека копча између физичкога и душевнога живота. И домало друштво у граду не пружаше му више никакове насладе, или, ако би и осјетио каткада радост дивљега весеља, или пустио
Понио би собом књигу да чита. Домало и жешће би упекло. Прави кријес! Тада би оставио књигу и загледао се неодређено преда се...
И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест.
Напокон, неколико женских убрзаше из цркве— знак да је миса при крају. Домало наврије и друга чељад, разилазећи се својим кућама. Изиђе и жупник, а уто заслави и подне.
Иво се примири и домало обузе га такова разњеженост, да се силом уздржаваше како му се не би овлажиле очи. Чувство љубави будило се и избијало
Прислони се уз прозор и не ужеже свијеће, но обасјан мјесечевим свјетлом, зарони у свакојаке несређен, мисли. Домало се у памети разабра и посматраше ниске кућице, раштркане по селу.
— Не иди! — озбиљно ће жупник. — Осоран је и насртљив; видјећеш, изгрдиће те... Ну Иво заплива на отворено и домало дохвати се Мрсина чамца. — О, о! Који вам је посао овди? — смрси стари. — Хоћу ли се попет'? — Па ча ћете?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Године 1810. постављен је за председника Правитељствујушчег совјета, а 1811. за попечитеља унутрашњих дела. „Домало, он је с Младеном и кнезом Симом Марковићем, поред Карађорђа, вршио главну власт у земљи“. Године 1813.