Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” А господар Ђорђе само повика: „Потрчи коњик, а и пешак брже хајде!” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Из стаје изидоше говеда и коњи. Чувени владичин Бијелац, вршњак кнежева дората, бјеше крупан и као достојанствено тром. Видје два млада ватрена седланика и три товарна.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ту њему срце малко узаврело, Те малко крвце у лице натера, Он осмену се, ал' пуно чемера, Те веђе сабра, расрди дората Па за час догна дворима пред врата. У дворе уђе; ал' ко је и шта је? Одавде није, дакле откуда је?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Да и њему нађе неки посао и право мјесто у кући, дјед је сваке недјеље, кад је наш дан за мељаву, опремао свог дората и товарио га врећама са житом.
Тамо су, пијући, наизмјенице пјевали, плакали и љубили дората, све док тако и не поспаше у сијену под јаслама. Неки се наши гости због тога, накнадно, чак и увриједише.
Кад већ и поноћ мину, а од дората ни трага, дјед се поче врпољити у свом кревету и зором устаде да га сам тражи. Освитало је неко горопадно и љуто јутро
Вратио се тек пред ручак, ломан и увео, а већ истог дана паде у постељу и поче да кашље. — Ето ти сад твога дората — гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем, А зауздај уздом позлаћеном.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Није благо ни сребро ни злато, Већ је благо што је срцу драго. Није ђогат гори од дората, Али бâта доратова нема. Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди бога истинога.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје... не видје ни кулаша, ни брњаша Срдарева, ни дората Блитварева, ни вранца Вртирепова, ни два најбоља товарна коња. „А ди су?“ запита Бакоња.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ДРУГИ ТУРЧИН: Око тебе, муселиме, и којекако. ’Ма пашу не цијени колико свога дората! ХАСАН: Па онда веле: „Покорна раја!...“ Покорна неком! Ал’ није свугде, и није сва!...
Ћипико, Иво - Пауци
На сам Бадњи дан ујутро зарза Илијин коњ испред кућних врата. Раде изиђе и, док запази свога дората, неосамарена, гола, који по други пут зарза кад угледа Раду, замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му
Редом поче продавати ситно и крупно благо: не поштеди ни свога дората, ни старе кобиле с ждријебетом, ни ухрањена крмка.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сав узбуђен, питао је чији је овај коњ... Загледасмо га и ми, али нико не може да га позна. Био је то један од оних дората без белеге, каквих је само у нашој батерији било око педесет.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
„А кад ђогат под њиме сустане, он се онда ев' у град поврати, ђога сјаше, дората узјаше, па изгони дора на капију, све једнако Милош с'јече Турке.
У то доба дође до шатора, ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората. Вели њему Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче, да јуначки мајдан дијелимо!
На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући“. Тад Латинче на ноте поскочи, пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват; Милош њему стаде на биљези.
бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па увати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе, заточника главе!
љуто: а на ноге двоје букагије, а на руке двоје белензуке, а на грло синџир-вожђе тешко; па посједе његова Шарина, а дората води у поводу, привезао Марка за дората, оде право бијелу Ориду, под Оридом вјешала огради да објеси Краљевића Марка..
двоје белензуке, а на грло синџир-вожђе тешко; па посједе његова Шарина, а дората води у поводу, привезао Марка за дората, оде право бијелу Ориду, под Оридом вјешала огради да објеси Краљевића Марка..
Кад се Марко накитио вина, онда Шарца свеза за дората, а за Шарца Ђема Брђанина, па усједе Ђемова дората, оде право граду Вучитрну.
Кад се Марко накитио вина, онда Шарца свеза за дората, а за Шарца Ђема Брђанина, па усједе Ђемова дората, оде право граду Вучитрну.
Хитро су га обје послушале: љуба седла дебела дората и износи копље убојито, а сеја је доносила платно; утегоше болана Дојчина од бедара до витих ребара, припасаше сабљу
имену зета дозиваше, дозиваше, па га огрташе, огрну га коластом аздијом, саврх главе до зелене траве покри зета и коња дората (ја каква је, — јада допанула!
његову без биљеге вранцу, и скупио десетину друга, хоће својој на муштулук мајци; а кад виђе војвода Милошу, те дората коња подиграва, а догна га близу до ђевера, до ђевера Јован-капетана, ђевојке се руком дофатио.
бојно копље пушти, бојнијем га копљем ударио под челенку међу очи црне: на затиљак очи искочише, мртав паде под коња дората.