Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће. Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Жене не верују од кад њега није, И с плачем одстоје његова опела — Где мужеви плате по молитве двије: Једну за мир душе, другу за мир тела.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Набавља зелене шаре у вароши па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, подметнуо двије старе коњске плоче да се мало гигају кола као на „вендерима” и да се попу „не труцка зорли”.
Попадија јал' је била годину двије млађа, јал' није. Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.
— Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић. — Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном у недјељи. Него дајте ви мени дијете у кућу.
Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу и дотјеривао што је боље умио.
Нека ти је он у помоћи! Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године. Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.
Има му двадесет и двије до три године. Ништа не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре. Гледа само око себе и као да није весео.
— Ама сједи да пијеш штогод! — рече кмет. — Нећу ништа, рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње — води ме! Кмет оде с њиме. — Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.
Ал' кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле као да је од леда. Псује Јеротије што му на уста дође, и кад се он даде да га учи којеко ко није ни орао, ни
Греда с праском паде посред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
ПЕТА ГЛАВА Тражење — Шта каже сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас Ујутру, кад се добро разданило, чича Тришо пође
— Један крадљиви мачак три царевине?! —заграјаше врапци. — Та за ту би се цијену добиле, можда, и двије оке проса и још која конопље приде.
су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.
вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе, јер те траже двије страшне делије! — Какве делије? — узнемири се медо. — Мачак лав и Миш пророк! Вау, колики су и какви су!
Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине. — Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну:
ГЛАВА Трка за јаком и шареним торбаком — Неко дише у мрачној пећини — Очи у очи с Крушкотресом — Два путника и двије сјенке Видећи разјареног чича-Брку, Тошо и Шаров окренуше да бјеже према планини.
и настаде окретање, превртање, лајање, скичање, прашење, котрљање и режање. Двије лопте муњевито су се превртале и летјеле једна преко друге, све док жута лопта не одскочи далеко у страну, претвори се
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
²¹ У неким крајевима дете се доји и по две до ти године. „У Србији мајке доје дјецу обично двије године; трећијех поста несмију га више дојити без допуштења попова.
Према Грбаљском законику из 1427. године: „Двије главе женске (вреде) за једну. кокошку.“²⁶ Када Црногорац казује странцу колико има становника његово село или племе,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
»Би речено да се смије повести само по једна крава, али ко поведе двије, нијесу му је врћали!« Три дана су путовали до Дервенте. Митар је лежао на слами и гледао свет. Свет је био голем.
Матавуљ, Симо - УСКОК
На њеколико корака од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица
Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град!
Но ми причај, молим ти се! — Зло ми причање, Марко! Чим се вратисмо из Боке, наста поклаће међу нама и трајаше ево двије године!
А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то нам
Кнез положи бадњак на огњиште. Кићун и Шуто унесоше двије бадњарице, називљући као и кнез, а прихваћани истим обредом. Они хитро унијеше још пет бадњарица.
— Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године откад сам с вашим људима, Граничарима. Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи! Кнез га гледаше и слушаше.
знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке негдје далеко по селу, по другим браствима, а с
И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе. Све три женске нарицаху једногрлице, па двије ућуташе, а чу се Миличина запијевка: Куку, браћо, Добро моје!
Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку. На крилу јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице.
Тек тада видје покућанство и распоред, три дрвена кревета при стијени, двије богате оружнице, полицу за стôне судове, два велика шарена ковчега, у једном углу разбој, у другом враташца, кроз која
— Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем. — Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише. — Шта би било то чудно? — запита је мати. — А, да-ти, нијесте разабрале што Јанко рече тајку у здравици?
сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић ударао на Куче, бјеше ми тада око петнаест година; први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је владика Сава ходио у Русију да прими оне силне
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
крају није једна мала бродоломна лађа која однекуд узалуд очекује свог спасиоца-чудотворца, пита се, у причи Двије устаљене руке, слабашна учитељица Антонија, не успевајући да помогне чак ни једном једином несрећнику чија су се
Милићевић, Вук - Беспуће
Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра“ . Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац.
И задријемали су, сједећи око ватре; у другом ћошку се мицале двије-трије овце, и цијелу ноћ јечало једно болесно дијете.
На велико чудо свију, Маројло се поново оженио, двије три године касније; читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт;
Једва једном, инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује.
Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати. Он ће опет да живи сам за себе.
и тихо, отежући ријечи; присјећајући се из разговора с њезиним оцем да ће радови око путова у овој околици трајати двије, три године. Она се осмјехну, погледа га и засмија се веселим и звонким смијехом.
Готово двије године, она је живила тим спокојним животом; обилазила је мајка више пута, задржавајући се кратко вријеме, свраћао је
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па зато се Мустафа подиже, И покрену коње и јунаке, Све покрену што на двору бјеше, Само двије што остави слуге. Заман су му зборили другари, Да се прође, да двора не пŷсти: „А ето се за Милуна чуло Да је
“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме. Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око и још нешто више, Та баш оно срце
“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме. Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око и још нешто више, Та баш оно срце из њедара.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије. — Ево их, враћају се будалаши!
је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.
И окрену дједов живот назад, пусти се трком у прошлост, сустижући двије дурашне дјечачине које грабе уз каменит пут према осамљеној кући, укривеној под шумом.
Згранут и пресрећан, гледао сам и слушао двије разракољене старчине како муче моју рођену дјечју муку и бране се и довијају мојим лукавствима и лоповлуцима.
Тако се двије, вјечито зараћене, странке бију пјесмом, па чија испадне горња. Пред командиром Мунижабом налази се врло необичан
ћу их њима остављати — прозукло истисну Микан и пажљиво стаде да изува брата док су му у угловима очију свјетлуцале двије страшне ледене сузе.
— Ма јеси ли ти то, Панто, јабуко моја, кумићу мој рођени?! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године. Сад Пантелија обрадовано развлачи уста и шири обје руке у сусрет кочијашу.
— Стани, болан, кумићу, ово ти је друга форма — побуни се сељак. — Ено, погледај, оно су ми у колима двије кћери, кумице. Је л тако? — Тако је, свака част.
— Ено, погледај, оно су ми у колима двије кћери, кумице. Је л тако? — Тако је, свака част. — А оне друге двије иза њих, видиш ли, то су твоје комшинице, кућа до куће. Ваљда и њих познајеш? — Како нећу знати!
— Па како се с том другом расправи, бако? Да није било боја? — Није, мјесече мој, није. Ту ти се онда нас двије загрлимо, пољубимо, заплачемо, па у кућу.
откида кораке од олова и туге, а ратник, свечан и крут, мјери постројене биљеге партизанског гробља и у очима му искре двије ситне шкрте сузе.
Тиха, превремено остарјела жена брижно гледа те двије жиже у ратниковим очима и све зебе да се оне не откину и не падну на земљу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?” уздише була, „ту је, ох, ту је, душа је чула, ту ми га свети рекоше оци.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
УДОВАЦ 280 ЦИГАНСКА ПОРОДИЦА 281 ЗАПАЛИО КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ 282 КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ 283 ДОБРА ХВАЛА 284 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 285 ГЛУВИ ВУК 286 СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ 287 БЕЛЕШКЕ О ИЗВОРИМА И ПРИПОВЕТКАМА 288 ИЗВОРИ 289 ПОДАЦИ О
заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у
Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети: аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом
Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: —
Кад то чу онај средњи брат, и он рече: — Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе! — па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.
док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расијече. У исти час ето ти чуда!
А Милош тужан и жалостан за Дивоњом врати се кући да види свој завичај, па кад не нађе ништа већ само двије тополе гдје су никле из његовог кућишта, пресвисне и он од жалости.
Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу. Пред колибом сједе двије грдне јуначине, страшно их је било погледати, а некмо ли с њима бесједити.
Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материном гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје
— Затим га прогласи првим министром. Тако је војник министров'о двије три године; и једнога дана рећи ће цару овако: — Свијетла круно, ја нећу више овога госпо'ства; ја волим опет бити
крај прибије, а она онда као без душе полети к њему па му се о врату објеси, вичући: — Ово је мој човјек, па има већ двије године како је побјегао, а мене са два сина оставио без иђе ишта.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ево новине! Новине ево! Двије ми банке дај, тако ћеш причи, живио чичи, најзад сазнати крај. Питаш се, знам те, беше ли меда, носорог, Вујо ил
А ти, мама, како си са здрављем? Је л' већ вријеме да орахе тресу? Тога нема овамо у граду. Остави ми бар двије прегршти, добро сакриј, да ме не покраду. Чак и овдје, усред интерната, има браће од тога заната.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана!
“ 233. Двије сеје брата не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи
Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.
Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.
Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.
доведена, Мало вечера, Мало вечера: Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.
вечера: Девет погач’, десет сира, Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску. 249.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
И где ми је време за питу? Лудог човека! (Утрчава у кућу) БЛАГОЈЕ: И понеси човеку флашу љуте! МИЛУН: Реко си двије! БЛАГОЈЕ: Је ли? Понеси две! МИЛУН: Мисли ли тај силазити одозго? СИМКА: Реко је сад ће... Господине Василије!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВЛАДИКА ДАНИЛО (сам собом) Виђи врага су седам бињишах, су два мача а су двије круне, праунука Туркова с Кораном! За њим јата проклетога кота, да опусте земљу свуколику кâ скакавац што поља опусти.
И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно. ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише? Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише.
карван од Никшићах; покољи се на друм са Турцима, четрнаест посјеци Тураках и узми им седамдесет коњах и двије три ухвати робиње.
“ Покличи се оној наругасмо: какво робље сасред Горе Црне! Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке!
Него хајте, од земље главари, међу собом да начин видимо и смиримо двије породице, Велестовце и Турке ћеклићке, па Бајице и братство Алиће, — да радимо да их помиримо ал' од мира вјеру
Видије ли суда од два пића, али капе за по двије главе? Мањи поток у виши увире, код увора своје име губи, а на бријег морски обојица.
камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га видиш над бистром пучином!
Вјера турска поднијет не може да се хаба докле глава скочи. Иако је земља поузана, двије вјере могу се сложити, кâ у сахан што се чорбе слажу. Ми живимо као досад братски, па љубови више не требује.
Фатиму ће Суљо држати како очи своје у глави. Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори Даница; уста су јој пȁрôм срезана, усне су јој ружом
Остало је двоје ђеце мушко, једно другом воде дат не може; и згодна су кâ двије јабуке. Него ко ће ђецу дочекати? КНЕЗ ЈАНКО Колика му брата остадоше?
Кад се шћаше ођест куд да иде, па обуци оне пусте токе, шал црвени свежи око главе, а пани му перчин низ рамена, двије пушке метни за појасом, а припаши мача о појасу, а у руке узми џефердара, — красна лица, висок као копље!
Свак је држи, опрости ми, Боже, кâ да духом светијем прозире. Донио је ђаво међу нама ево има двије три неђеље, па је сада, што није никада, ударила каживат вјештице.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Солдат бијаше у чуду, погледао је час њега, час њу, а час оне двије женске, невјесту и дјевојку, које сједијаху подвитијех ногу према старијема.
У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе. Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне
“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!
“ одврати му с мјеста ђакон. Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти без иједне, јер Рамо бијаше сувише озбиљан. „А ви двије старе куће“, рече, обративши се сердарима Саву Пламенцу и Петру Ђурашковићу, „ако ћемо по госпоству, требало је онда
Ђакон видје е ће олуја праснути, стога удари опет у шалу: „Фала Богу, фала јединоме! „Састале се двије бановине: „Црна Гора и Приморје равно, па обје заједно не могаше исушити овлико ракије; а да сам ову боцу ставио пред
плаве косе падаху јој по плећима; у пасу бјеше танка а подуга врата; обрашчићи јој бијаху округли и румени као двије поле од јабуке. Како га лијепа дјевојка угледа, она цикни од радости и запљеска рукама.
Погоњаху се даље, јер бјеху одмакли. Имбро нагази на двије обезглављене трупине. Види да су Турци, ама не зна који су.
Турци, и они бјеху запали за камење и стабла па се брањаху јуначки. Но пошто не бијаху по двије одјелите стране, него гдје се ко нашао, бојаху се и једни и други да не убијају своје, па пуцаху опрезно.
Јанко, чудном хитрином, нађе се према Турчину. Турчин подмаче свој јатаган те дочека Јанков, па као двије муње, брзо се раздвојише и опет им се сударише жељеза. Час је нападао један час други.
„Понеси главу!“ викну неки. Јанко се поврну и сагну да прихвати, а у тај мах двије пушке са стране плануше и саставише Јанка са земљом.
При дну скала, под неком одрином, сјеђаху двије старице, мајка му и тетка — стара дјевојка. Старице се јако снебише угледавши Павла гдје за руке држи двоје дјеце,
Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе. Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку. „Куку мени, јадној!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
ПОКЛАДНА 368 ИВ ДРАМСКИ ТЕКСТОВИ 372 1 ЛЕК ЗА ЗУБОБОЉУ 373 2 ЧУДО БЕЗ ЧУДА 374 3 НАЗОВИ ЈУНАШТВО 375 4 ДВИЈЕ МЕГДАНЏИЈЕ 377 5 ДВА КУМА 378 6 ПОД ПРОЗОРОМ ДРАГЕ 379 РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ И РЕЂИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА 380 АНТОЛОГИЈА
и надмудривања, или и без таквог импровизованог извођења („Лек за зубобољу“, „Чудо без чуда“, „Назови јунаштво“, „Двије мегданџије“ итд.). И овакви драмски текстови, и када нису имали глумачку намену („Два кума“, „Под прозором драге“ итд.
Да га уденеш у иглу, — тако је танак. Да змија окуси од њега, отровала би се. Да имаш двије главе не би га преварио. Да може попио би га у капљици воде. Да му даш очерупане гуске да чува, и оне би му одлетеле.
Кумине ми куме деверни пасторак. Кумине ми куме, па њезине друге, из првога села ђеверић. Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале.
Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла. Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе!
Тешко томе кога воде, а још горе кога носе. — Одговори у шали онај који се водом понуди. Штакара на двије ноге. — Одговори се у шали ономе који запиткује: шта?
— Луда памет, готова погибија. — Будалу ће и пас на ланцу ујести. — Да будала зна да је будала, двије би памети имао. — Више ваља драм памети, него сто литара (ока) снаге. — Више ум замисли него море понесе.
— Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије. — Учећи другога и сами себе учимо. — Без муке нема науке. — Пример је најбољи учитељ. — Нико се није научен родио.
— Што тко учи, то умије. — Тога је поље, тко умије боље. — Риба рибу — а рибар обе. — Ко умије тому двије. — Права преља и на криво вретено зна прести. — Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче.
— Доцкан је онда штедјети кад нестане. — Новци кад одлазе имају сто ногу, а кад долазе само двије. — Сребрна рука која стече, а златна која сачува. — Пружај се према губеру. — Ако је и амбар, варићак је мера.
— За чим срце, за тим очи. — Како је ком мило, тако и мисли. — Умиљато јање двије овце доји. — Убаво се брашно у комшилук продаје. — На драго очи утјечу. — Туђе мило, али своје најмилије.
— Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
127 43. СОЛОМУНА ПРОКЛЕЛА МАТИ. 128 44. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. 129 45. КРАЉ И ЧОБАНИН. 131 46. КО УМИЈЕ, ЊЕМУ ДВИЈЕ. 133 47. ДВА НОВЦА. 134 48. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. 136 49. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 137 50. ЛИСИЦА СЕ ОСВЕТИЛА ВУКУ.
Кад тамо, а то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем сјекирицом, те им пребијем ону ногу, па и уватим, те згулим с њи три
21. Два се брата преко плота за браде вуку. 22. Два ступца у небо ударају. 23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24.
22. Два ступца у небо ударају. 23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26.
(Једна | гобела у као а друга из кала), 44. (Лаж за опкладу), 45. (Краљ и чобанин), 46. (Ко умије, њему двије), 47. (Два новца), 48. (Све, све, али занат), а остале су све женске.
(Дивљан) послао ми је Г. поп Вук Поповић из Рисна; 45. (Краљ и чобанин) и 46. (Ко умије, њему двије) писало ми је 1835 године по наредби поменутога попа Вука у Рисну једно ђаче из Српске школе; 11.
Г. Атанасије Николић наштампао је у Биограду 1842 и 1843 године двије књижице: „народне Србске приповедке”, али штета што језик у овијем приповијеткама нити је чист народни нити је језик
црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му рече: „Који си ти?” А он му у страху одговори: „Путник из далеке земље, и ваш друг.
Казује оцу све шта је и како; | отац му се врло обрадује и велико весеље учини. Оне друге двије сестре пошто виђеше да им се сестра најмлађа вјери преко њих живијех и старијих, почну јој о глави радити и домишљати
ондар ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће ти двије сабље златне.
и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, кучка два хрта, кобила два ата, а више куће му изникну двије сабље. Кад му синови приспију у нека доба година, један од њих два рече оцу: „Тата!
” Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материну гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ 51 ВИИИ УЖАС 70 ИX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ 87 X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ 107 XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ 119 XИИ ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXВ 141 БАКОЊА ФРА-БРНЕ ЊЕГОВО ЂАКОВАЊЕ И ПОСТРИГ І СВЕТА
деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади.
А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три.
Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.
Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.
Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на
То је све чудновато, али је чудноватије што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери, Галицу и Криву.
Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и здјела. Одатле уђоше у кујину.
Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар. Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру зими се гријаху
“ доведи га посли к меника. Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари.
Збиља јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи. На кревету и на поду двије локвице крви. Крај њега, на столићу, њеколико скленица љекарија. Хаљине му побацане врх покривача.
ВИИ ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ Протекоше двије године без икаквих знатних догађаја у манастиру, па опет наста вријеме пуно удеса. На дан св. Фране Салескога (29.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
“ „Ах, пресилни и преблаги оче! - архангела оба једногласно - чудо да нас у кристалне ступце те крајности двије не смрзоше код твојега трона пресв'јетлога - премогуће твоје божествено и сљепота духа Сатанина!
горди сјеверних љесовах кад их зима у кипу обуче, и над њима на преведром небу кад се облак наполи раздвоји те у двије непрегледне масе с два противна узмућена вјетра, - вид ти такви два страшни воинства представљаху на поља небесна
Сви ледови два противне пола те на двије масе почивају и, сломјени напором вјетровах, те у санте иду и комате по простору немирнијех пољах не просипљу
Два дни св'јетла, двије ноћи сјајне у јарости бој једнаки траја; с обје стране бесмртне војнике на гомиле видиш поваљене, сви у љуте ране
борбу војсци показују; многи, љутим постигнут ранама, свргнут падне с своје колеснице на равнине међу редовима двије војске крвљу окупате.
тамо потећ са водом нечистом мученија неба отпадниках, а за њиме Флегетон и Менте са љутошћу ада неситога; међу двије противне стихије тамо тече тајни поток Лете, на њем страже кћери Горгонове да прегнусни неба одметници од струје
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На зиду су висиле двије географске карте, рекламе великих прекооцеанских друштава, на којима је био расплаштен читав глобус, а удаљене тачке
(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.
кривудавим каменим уличицама рибарског предграђа да избјегнем сунчану жегу, на истршалим лопатицама осјећао сам, као двије концентриране жиже лећâ, црне очи пучанки, морнарских удовица и рибарских невјенчаних жена што су сједиле на прагу
И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери. Често сам, у прољеће, у малом но густом, сјеновитом врту изнад куће дуго лежао у њеном крилу.
Тек су нешто присутније биле двије тамне рупе носница, које су се, услијед напорнијег дисања од погнутог положаја, узастопно шириле и сужавале; и у том
Ту се окупљала читава обитељ о доручку, о ручку, о вечери. Моје двије тетке допловиле би из својих одаја посљедње, кад су већ сви посједали за сто.
што у исти мах није осјетила или помислила и друга: и човјек се у чуду обазирао, као да се жели увјерити нису ли те двије духовне сијамске близанке и физички невидљиво спојене неким скривеним гајтаном.
По дворишту иза куће шетале су годинама, снуждено и нераздруживо, двије погрбљене, мучаљиве бисерке — „фараунке". Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами
Ето такве су биле и моје двије тетке. Усидјелице већ по рођењу, рекао бих по рођеном таленту; и, чинило ми се, стално истих година.
„Извадили смо из ње све што се дало извадити!” рекао ми је у ходнику доктор. Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти.
Од њега се покрене разбуђен паук на својој тананој мрежи између двије греде. Дуго сам слушао тај глас, који је постепено малаксавао, замирао, блиједио, оклијевао малко на граници чујног и
Сами звукови по себи на мене су тако дјеловали. Органски, као на оног паука између двије греде. И чинило ми се да је живахна, жустра, бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њега учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у
Они два заспе, а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! Аждаха са двије главе, па јуриш да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом
Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: —
Кад то чу онај средњи брат, и он рече: — Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе! — па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.
док мало ватру прижеже, па запали сва три пера, али док је запалио, Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расијече. У исти час ето ти чуда!
Спава. Сад рече лија: — Ту је твој трс. Стража спава, поноћ је. Ено гле двије лопате, једна гвоздена, друга дрвена, обје забодене у земљу.
Лија оста, а он оде. Кад дође на оно мјесто гдје је стража, али стража спава, и крај ње двије лопате забодене у земљу: једна дрвена, а друга железна.
— Ево, видиш,, побратиме, штала је отворена, пуна лијепијех коња; усред сриједе златан је коњ, а над њим висе о зиду двије орме: једна је златна, а друга рђава и не вриједи ништа, ама баш ни филира.
ондар ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће ти двије сабље златне.
и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, кучка два хрта, кобила два ата, а више куће му изникну двије сабље.
“ а Оштар Дан погледа на страну, те упази јабуку, брже убере све три: једну баци преко планине, а двије остави. Док је бацио јабуку, одмах му се начини цеста, и они пријеђу.
Ћипико, Иво - Приповетке
У оној вреви и мешанији Цвета се, потежући сина за собом, једва довуче њему. —Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико?
—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива. Најпослије смисли се, развеже мараму и пружи му круну. — Ча?
Дај, брзо! Жена се скањива. Најпослије смисли се, развеже мараму и пружи му круну. — Ча? 'Ајде к врагу! Двије круне и двадесет! — понавља агент љутећи се. — Ето све! прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку.
У хитњи ужеже свијећу и поднесе је пред оглејцало. Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице
Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе.
За банком стоји Спасоје и точи пиће гостима што долазе и одлазе. Она сједе за ниски сто. Лазо дохвати и напуни двије чашице жестокога пића, донесе па и сам сједе до ње. Гледају у свијет што поред врата пролази, и пију помало.
Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село. А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне стране преко поља тек
За рђава времена крпи мреже. Тада му и она помаже и цијели дан код њега сједи. Чак тих дана не допушта јој ни оне двије козе извести у пашу, што јој служе за лијепу излику да се по шкољу прође: нека гладују, само да му је она на очима!
Већ сви виде несрећу, па се Античину плачу придружише и двије жене из друштва. Гледају у празан, потамнио простор, а у ушима ори се олуја, прелијета им преко главе и одзвања се
Овдје станујем, — чујем за собом сгаричин глас, — а тамо спраћам моје двије козе и живо... А збиља, да видите магаре што сам ухватила отраг неколико дана, — рече ми живље и прође преда ме.
Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души!
— Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати...
То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô.
Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.
Стали ми, па бројимо... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли — сад ћу вам, бој се, слагати — 'иљаде све сама Крајишника набројисмо!
Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“ — Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара.
Симеун искапи на душак. — Ђе оно стадо' ја? — 'Нође: „А већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“ — исправи га котлар. — Да!
“ — исправи га котлар. — Да! — „А већ, вели, не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи!
— вели Симеун, па сасу двије-три заостале капљице на ватру, а плавичаст пламен лизну уз један угарак. — Е, кад је тако, Симеуне, онда Боже помози.
Ја млим да нијесте задријемали? Слушаћете? Е, онда добро; чујте: Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, да Бог да не била пошљедња!
Иде, а сузе му врцају, крупне кô љешници: — Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди! Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде: — Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети.
За припашајем се испријечиле двије зеке и 'анџар, има у њему аршин. Кад се окрене шкрипне оружље, а ћурчина се око њег' засалампија.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
постаје хајдук, од домаћина - заштитник народа, од породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека".
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
). Занимљиво је такође народно веровање да б. л. може помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим,
У песми »Двије сеје брата не имале« праве сестре брата од шимшировог дрвета [у нади да га оживе?]. У једној жетелачкој песми помиње
Ћипико, Иво - Пауци
И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку
Узео новац код господара. —Треба да виде новац, — рекао је газди, биће лакши посао! Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „шкривану”.
— Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај! — И, пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут. Посвијетли. — Гледај овај камен, би ли рекао: вук је из планине!
Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао? —А што питаш? —Двије хиљаде талијера... и то је даровано . . —Чудо! — рече Илија и сневесели се.
Отац јој је купио ђердан и платио газда—Јову шупље плете за здраве, а равно их је двије стотине! Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собом повести.
А Маша, ђаво, једнако га дражи. По слуги поручује му да је чека у огради иза цркве: доћи ће на урочено мјесто око двије—три уре ноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује...
братом, Петром, ради штете у пољу, и Војкан тужи Петра опћини у вароши, а опћина га осуди на накнаду штете и на двије круне у име глобе. То силно Петра расрди, и он запријети Војкану да ће се осветити.
Одмах сјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од зимус Војкан остао дужан за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.
— И, изнебуха, као да му је тога часа на памет дошло, вели: — Да се нагодимо, Петре! Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како ваља...
Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како ваља...
Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега, кад је најскупљи... Дођи по њ, кад хоћеш!... — Нећу ја тамо, — одговори Петар.
Дођи по њ, кад хоћеш!... — Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А сад! Трка ли, трка наш Јова, од капије до капије за крајцару или двије. Сад се он заљубио у фрау Розу, и слуша је к'о Бога. Да му затражи, не кошуљу него кожу, и њу би свук'о и дао.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.
тије' Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни, Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни Па дршћасмо Дуго као брезе двије? Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!
И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?... Кô лептир у лету Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије Коју ли бих сада загрлио прије?... 1918. МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ ПЛИЈЕН Ноћ сјеверна.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.
а који их нијесу могли набавити, они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце; од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож.
Четрдесет година чува „друма кроз планину“ и отима отето благо. „Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе.
па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут.
њега до три пера златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за појас двије даницкиње, обадвије у чистоме злату; а покрај њих ножа пламенита, — међ' камзама алем, драги камен; даде њему сабљу
пример, у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено, али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига, двије аге старе!“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!
“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара
“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара девојчин исти одговор тројици Турака, али увек са нешто
у зелену траву; сави скуте и свил'не рукаве, пак покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; а ђевојке двије побјегоше.
балчака сабље догонише; побацише њине одломчине, од хитријех коња одскочише, за била се грла доватише, те се двије але понијеше на Голечу, на равној планини.
20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА Пошетала царица Милица испод града бијела Крушевца; с њоме шећу двије миле кћери: Вукосава и лијепа Мара.
Нијесте ли од поља Косова? Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војске удариле? Чија ли је војска задобила?“ Ал' говоре два врана гаврана: „Ој, бога нам,
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?
Ето нових јунака у дружину. И то баш Мачак и Потрк, двије делије из четвртог разреда какве се само замислити могу. И Потрк и Мачак били су надимци.
Наш предузимљиви Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, „у тамници кући необичној “. Први се на видику појавио Ђоко Потрк.
зачуђено прогунђа Стриц. Поврх оне двије вреће на магарчев самар наслагаше, натоварише, објесише, натронташе и привезаше још ваздан којешта: сувих дасака,
Како би сад Мачак радо стругнуо, кад би само владао ногама! Али, умјесто ногу, под њим су два дрвена стуба, двије круте леденице, не можеш их помаћи с мјеста.
— А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц. — Ама нијеси, брате. Магаре има четири ноге, а ти само двије. Таман си за пола магарца. — А заједно с тобом сам читав читавцати магарац!
— Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир! Од приближно двије и по милијарде људи на овоме свијету баш нико није примијетио знаменитог шешира.
Све је то трпао у двије старе вреће мајстора Мачка, па су он и Вањка Широки носили у логор. Ђоко Потрк и Ник Ћулибрк чували су за то вријеме
Дјед и унук стигоше тако наврх дрвета и горе се смјестише као двије вране. Тек мало касније, кад нападачи порушише колибу и растурише ватру да се шума не би запалила, дјед Алекса
— Како не гледају, јадна ти мајка, а шта ти је ово на шеширу? Стриц скиде шешир и у чуду се загледа у двије рупе које су се однекуд отвориле на њему. — Пази шта је ово? — Просвирале ти га усташе! — одбрунда Николетина.
Непријатељ је продирао у Прокин гај. XВИ Уврнут, фењер на поду пећине освјетљава, једну поред друге, двије главе: дјечју и псећу. И дијете и псето спавају. Види се и крајичак необичне простирке на којој њих двоје леже.
Колики он мора бити да би могао у курире? — Никако мањи од пушке! — кратко рече ратник. Донесоше двије пушке: ону велику, југословенску и малу, талијанску.