Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост... Гледала сам младића како страсно љуби и мирише још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу
Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише.
Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг. Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. — Људи, што стојите? Помагајте! Избављајте! Та ето сам дуката уложио у пиће! Сто дуката!
пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор. Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...
Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу. Ах, господине, они не знају шта је то глад!
Кад смо се напили, кренемо се на пут. Мајка његова тужно је гледала за нама... Сирота мати!... Код моје куће смо провели два-три дана, мој побратим се није сећао да треба кући ићи.
Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу... Она је гледала и у Стојну. „Лепа жена!
Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу... Она је гледала и у Стојну. „Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом? Зар нема девојака?
— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... — А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“... Нико други, него он... — Ко, Никола, ко?
Стојна је замишљено гледала за њим. После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
уђе у дућан древосечца и нађе ту између осталих вешти и једну дрвену главу весма мајсторски саделану, коју је позадуго гледала и тамо вамо преметала, но не чујући од ње никакве речи, тури је говорећи: „О чудне главе без мозга!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је — кад је узорао и трећу бразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се — и смеје јој се.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима. – Склони се! — викну он.
Она прошапута: — За грм, друже!... Била је уверена да је то Станкова звезда... И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде... Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић.
Станкова мајка са снахама двораше рањенике. Она више не беше немоћна. Гледала је бабу Стоју, па је из њених очију читала заповести. — Ала су им вреле главе! Дајте, наквасите какве крпе...
— А да неће остати сакат? — Неће... Ево, видиш, како миче прстима... Јелица је са страхом и трепетом гледала у рањеника...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао.
Око девет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет.
Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа. Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.
Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом. — Гледала сам природу — рече она безазлено.
Није ми ништа одговорила. Погледао сам је ипод ока, није ме гледала. Мени се учини као да сам јој ставио некако питање на које није одговорила, и као да ми је врло стало до њеног
— Госпођице, поклоните ми овај прст. Она је непрестано у њега гледала. На моје питање врћаше главом у знак да ми га не поклања. — Зар ни цигло један прст нећете да ми поклоните?
Сваким даном газио сам све дубље и дубље. Кад сам што говорио за се, увек сам казао ми. Она ме је само гледала, љубила — живела је срећно. Од то доба, кад год смо ишли да ходамо, чинили смо то у шуми. Обоје смо мрзели свет.
”, итд. Она ме је гледала, бледа као јака на кошуљи јој, с разрогаченим очима у којима је била нека суха ватра. Кад сам ја свршио, кад сам
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— вели Јула, збуњена и румена. — Питај га ти. — Еј, срећо моја, — шану у себи гђа Сида, која је једнако гледала како Меланија успешно води офанзиву. — Хоћете л’ да вам баш кажем? — пита Пера. — Ју, слат — ...пардон...
Јула је радо проводила време у башти, заливала и плевила, а Меланија је гледала само своје кактусе и романе. Меланија је прочитала сијасет српских, а још много више немачких романа, у фотељи, на
Зато је ујутру седела дуго на кревету и гледала расејано и замишљено у папучице своје. Дошао јој Шаца много милији. Није ју вређао као досада, него јој тужно цвилећи
у ћошку плакала, потоком лила сузе и брисала их кецељицом, а гђа Сида се шетала по соби, застајкивала код прозора, и гледала без икаквог интересовања и израза кроз прозор на улицу, и једнако мислила, али се ипак никако није могла да сети да је
Распитала се била тачно до ситнице: шта је и како је било код гђа-Персиних, па је гледала да свега и више и боље буде код ње, и кола и коња, и пешкира и гајдаша, и постављених столова и јела и пића.
од кога стаситији и лепши, и тиме је доиста показала да је добра машамода и да има укуса, па је окренула главу лево, и гледала стидљиво у земљу и играла лако као каква швигарица. — А што ми не хофирате?
И одјек сродни’ груди Још прима: Срећан пут! Глас јој је мало дрхтао, али је доиста лепо певала. Док је певала, гледала је једнако преда се, између строфа се тихо извињавала и тужила за оним гласом у млађим годинама, и купила са чаршафа
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор. Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро.
Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути. Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Јесам; ал’ јеси л’ видео како је ова на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи! — Мени се чини да Ружичић Јулку воли. — И мени се чини; само она њега да не воли!
— Та знам, мора она мене радо имати, кад ме је још девојком добро гледала! Мора она још моја бити! — О том, чика-Гавро, немојте рачун водити; она се с вама само титра. — Није баш ни тако!
Да је млада, не би ни гледала на Чекмеџијића, а сад њу Чекмеџијић мери и броји јој боре на образу. Разговарају се. Чекмеџијић се нешто хладан и
Кад изиђе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула. — Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити. — Видиш ,Марко, да је моја мати паметна.
Та он ту није ништа друго већ туђ жарач. Ћирковић је имао стару мајку, која га је гледала као зеницу, а покраје њега и Алку је волела. Старица још у зачетку процеса умре.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
страну, девојка је преко Јуришића посматрала кроз прозор, огреѕѕе ца очима сове у дубоким црним јамама непрестано гледала у дете, коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, прљавом и мокром џепном марамицом, брисала своје образе и она
Осећаш ли шта си ти мени? Док си тамо био и кад год сам помислила да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала страшан бездан, црн, ужасно мрачан понор у који би пала, из кога никад више не би изашла.
“ А она га је својим влажним широко отвореним очима гледала покорно и радосно и у оној њеној замишљеној нежности питала: — О, чему мислиш?
и тада ми се твоје лице, у које сам гледала тако изблиза, чинило нејасно, туђе, сасвим друго од онога што сам га у оном сну видела. Појмиш ли ме, мили?
Јест, као да и ти не постојиш. А кад сам вечерима кроз онај наш венецијански прозор гледала у пространа поља што се губе у бескрајној даљини и тамо, на хоризонту, састављају с небом, изгледало ми је: као да си
Африка
Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина.
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Жена му је седела уздигнутих колена, обгрливши их рукама, спустивши главу на њих, са осмехом. Гледала га је својим крупним очима, које су сад биле зелене и светле, испаване, испод дугих трепавица, које нису биле риђе,
је Павле одговарао, она га је посматрала нетремице, али се видело да разговор као и не чује и да су јој мисли далеко. Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође.
Поред плота, зараслог у крупне сунцокрете, она је стајала ћутке и само га је, широм отвореним, тамним очима, гледала. Осетио је како јој рука дрхти, кад је за руку узе.
Уосталом, она је мало говорила мужу, само га је гледала. Једна наказа, тај Гарсули, требао је дакле да дође, да га сети те жене која му се сад, у сећању, чинила тако лепа и
Сећао се како га је и на самрти гледала, ћутке, са сузама у очима. Заривши главу у везане руке, Павле се био толико занео тим мислима да није ни чуо како се,
Вриснувши, најзад, притрча и она и пољуби га, али не како сестре љубе. Гледала га је као да је луда и понављала: „Немамо сриће! Немамо сриће!
Кад би окренуо главу од ње, Павле би сусрео тамни поглед очију госпоже Евдокије. Она је све то гледала и слушала, непомично.
А кроз тај прах, замишљен, Исакович помисли да види и неку белу сен, која личи на његову жену. Гледала га је неким тужним осмехом, као да се чуди, куд је отишао и куд иде.
Павле је седео, дуго, намрштен, и занемео, а госпожа Евдокија гледала је некуд у даљину, као да се тамо, на видику, нешто, велико, догађа.
Њен тамни поглед, којим га је у колима гледала, био му је досадио. Та жена је имала чудне трепавице, од којих су горње биле дуже него доње, па се Исаковичу
Кад би му се то и десило, Исакович је спуштао госпожу Евдокију, брзо, на земљу. Она би га, после тога, гледала, зачуђено.
Исакович је сав црвен у лицу слушао ту бучу материну. Божичка га је, међутим, за све време тог укора, гледала, милокрвно.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Енглеска је у младој краљевини гледала само препреку руском продирању ка Цариграду, које је за њу било вечито страшило.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АГНИЈА: Ја сам ишла, бога ми, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу. СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!... АГНИЈА: У шољу од кафе!
СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!... АГНИЈА: У шољу од кафе! Слушај ти што ти ја кажем: та госпа-Наста гледала је и самим министрима, и казала им, кажу, тачно кад ће да постану бивши. Кажем јој: велика невоља, велика брига.
АГНИЈА: Знаш шта? Могла бих јој понудити да пође са мном и да сама изабере сребрни сервис. Гледала сам у две-три радње сервис за двадесет четири особе; то бих желела да јој дам као свадбени поклон, ал' боље би било да
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.
Обећах јој да нећу више завитлати ниједну књигу, али је израз неверице споро ишчезавао с њеног лица. Стајала је и гледала ме, а из длана којим је притискала моју надланицу струјао је свежи и меки мирис као из биља наливеног сунцем.
Жена, коју сте некада могли да видите како хода поред Тисе у разнобојним чарапама, гледала је сада из оквира неког медаљона.
Она се није интересовала за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на
- Ти, пропалицо, ти, пропалицо! - викао је. Мама је стајала и гледала ме, а онда рекла да се извиним, јер сам млађи, и вратим у кућу.
- Знала сам да Веснина мама није истовремено и твоја мама, али нисам претпостављала да имаш и очуха! - стајала је и гледала ме и у томе како ме је гледала покровитељски и с висине било је доста смешног.
- стајала је и гледала ме и у томе како ме је гледала покровитељски и с висине било је доста смешног. - Рекох јој да сам имао очуха, али да га више немам.
Рашида је ћутала. Држала ме је за руку, гледала према дрвећу којим је била заклоњена њена кућа и ћутала. У млаком, златном ваздуху, мирисном као мед, њена су уста
Уста су ми била сасвим сува. Она ме је гледала право у лице, онда се истргла и викнула: - Ти си гад, ти си један шашави гад! Ја нећу то што ти хоћеш!
Затим се завеса покренула и Бароница је одшкринула прозор. - Шта хоћете? - гледала ме је као да ме не препознаје. Рекох јој како смо се договорили да ми покаже рибњак, а она се прво намршти, па шапну:
У сваком тањиру било је по неколико пилећих костију, давно оглоданих, и два зелена листа. Бароница је смешећи се гледала у нас. - Чапоњи вас је пријавио. Седите!
Па ти си луд! Шта би ти могао рећи неком као Меланија? - Рашида ме је гледала широм отворених очију чешкајући Грету по оклопу, па рекла да сам изгубљен за овај свет.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу у глави, па си ти дошао као удовац, па си је узео. — Па то је све, друго ништ’ не знаш?
Црњански, Милош - Сеобе 1
га устима мокрим од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених модрих дужица и великих зеница.
Груди своје приносила му је тако близу као што се у љубави приносе образи. Највише пак надала се од својих очију. Гледала га је тужно. Аранђел Исакович, као добар трговац, видео је о чему се ради.
Лаке његове руке скидала је са себе мирно, не приметивши пожуду. Гледала га је модрим очима, хладним и дивним и тада, у којима није било ни трунке жара.
Тако је и своју сенку, код прозора, гледала, у муљу, који је дан и ноћ протицао. Осећала је да је сама. Никакве извесности, да ће јој се муж вратити.
Госпожа Дафина осетила је и пре, неколико пута, колико је жена бедан створ, играчка, ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног
У диму турског дувана, госпожа Дафина гледала је светлост прозора, као што се у мрачној ноћи загледа у светао Месец. Лежећи уморна, од мисли, госпожа Дафина чу,
Стајала је често код прозора, у његовом присуству, изнад бедемова, и разливених вода, и гледала у небеса вечерња, као анђео.
Ни лет крупних мува по закреченој таваници, праћен тихим зујањем, појачаним при крају, кад се свршава, који је гледала и слушала у болести, чим би се пробудила.
Грозним и строгим погледом гледала је у врата. Аранђел Исакович растера бабе, да их самртница не види. Није знао да она више и не гледа, да није ни њега
Госпожа Дафина, међутим, не видећи и не чујући више све то, са бисерним низом капљица самртног зноја на челу, гледала је, у надземаљском сјају, у вејавици пахуља снега и ковитлању пламенова, у мешавини славонских шума и небесних
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Тако је после бацао редом све животиње, и ни једна мати не потрча за својим дететом. Све је ово гледала трудна жена, па видевши како Бог немилостиво баца туђу децу, она се толико преплаши, да се не могаше породити све док
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
И поново се догоди иста ствар: и на матинеу у десет, и у два, четири, шест и осам... Стално ме је гледала. Био је то прилично јадан и похабан биоскоп, у коме се осећао задах оближњег тоалета.
да је страшно лепо од ње што ми је купила карту за Париз, али да ја, на жалост, немам уопште пасош, а она ме је само гледала са два свица кроз полутаму собе. Бедно се извукох на прстима истим путем којим сам и дошао.
И док смо се тако премештали с ноге на ногу као кривци, не знајући о чему да разговарамо, она нас је већ гледала из неке даљине, као да више није са нама, својим старим другарима, а онда се попела у вагон, али прозор није никако
док смо на раскрсници чекали да нас пропусти саобраћајац, угледах и своју прву љубав и хтедох нешто да јој довикнем; гледала је у мом правцу, али није могла да ме види, јер су ми брисачи брисали лице.
Још тројица, двојица, још само један — и он се нађе очи у очи са девојком у црном трикоу. Гледала га је са благом неверицом коју смени залеђени смешак.
а никако није хтела да умре. Пошто није могла да пали сама цигарете, стављали би јој у уста већ запаљене. Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране. Желела је да што више попуши пре него што оде.
Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?« а мајка ће казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: »Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!
Стомак ти је јурнуо према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена — мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату?
Један члан комисије је куњао, други је нешто записивао, трећи зурио у празно; остала двојица су је гледала са очигледном досадом. Већ трећи дан како испред њиховог застртог стола дефилују таленти и обожаваоци.
Девојка би га ћутке гледала, док је извикивао: »Средина, пођимо напред!« бројећи вешто новац својим дугим прстима. У оним ретким часовима када се
Окрсне се и има шта да види: гледала га је запањено његова рођена кћи — студенткиња, да би тренутак касније збуњено ишчезла у реци пролазника.
Погледала си руке и утврдила да више нема наде за њих. Скувала си кафу и укључила телевизор. Нека недељна утакмица. Гледала си у зелени екран преко кога су тамо-амо трчали згодни младићи. Онда си погледала кроз прозор на улицу. Пустош.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
избезумљења поглед јој се случајно зауставља на лицу једне девојчице у првом реду: препознаје своју најбољу другарицу. Гледала ме је својим љупким , дивним осмехом, који сам толико волела. Страх ју је напустио, виолина се огласила.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
МИЛЧИКА: Наши младићи никад не уму тако кур да праве. НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти. МИЛЧИКА: Гледала сам како вам је чисто мило било гди с вама онако учтиво говори.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Маса народа је на то са зебњом гледала и у неким дијецезама долазило је до отворених побуна. Обрадовић је уверавао народ да те реформе као умесне и корисне
прогласио за »срп Нечастивога«. Српска јерархија је са крајњим неповерењем гледала на Караџића због његових веза са Копитарем, »словенским Мефистофелом«, по Шафариковим речима, којег су у Прагу
У његовим приповеткама гледала се драгоцена грађа за филологе, и лексикологе и сјајна примена Караџићевих назора о књижевном језику.
Милићевић, Вук - Беспуће
Једном руком држала је за браву и гледала га својим великим очима. Гавре Ђаковић, подиже очи и зачуди се. — Не, — рече он, немам зашто да се љутим.
Па онда се присјети и упозна га са својом кћери која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата, бацајући кадгод на њих двојицу по који поглед. Они се осмјехнуше и руковаше.
Ирена је била поруменила и гледала у страну, збуњена изазивањем успомена оне непријатне ноћи. Њу је спазио у башти поред Уне, једног благог јесенског
“ а Ирена је гледала с дјетињим очима које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— О, ја видила; господина Јова крадила и данас, и јуче, и увек крадила. Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила — прича Шваба смејући се од срца.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
21. Са сузним гледом гледала је вече, Ка мени затим, а у моје око, И види да и мени суза тече; Ка небу после гледаше високо, Ниједно од нас
се милота Као и пре по зрацима вила, Снежна лица и сад је белота Као и пре на ме смехе лила, Смехе лила, на мене гледала, У срце ми блаженство сипала. 54.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Са дна кофера, изненада изронила из тамног заборава, мирно га је гледала с јефтине слике ексцарица Зита, ни крива ни дужна. — Е, шта ће сад ово бити?
Еј, ви тамо, дајте брзо један завој. Ошамућена старица зачуђено је гледала у свој окрвављени рукав и тек послије неколико тренутака дође до ријечи. — Јес ти видио алчака, па баш по матери.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче...
Она беше села, згурила се, наслонила браду на скупљена колена и гледала је сањивим погледом у топлу, тамну ноћ. По пољу, свуда око ње, виђаху се људи, како по избразданим засађеним њивама
— Шта ти је оно криво те га разби? — Па шта ћу, кад сам ти толико гадан, те плачеш од мене! — одговарам набурено. Гледала ме. Како се била сагла да дигне тестију, тако и остала. На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена.
На бедемима од шанчева стајала је по која гомила господе и госпођица и гледала на „друм“, по коме су промицали товари у варош, и Цигане, Циганке, просјаке, који су се разилазили по већ обраним
И Нушка је гледала цели дан. Покупила камење и трупове што је нашла по башти, наслонила их уза зид до вишње, и попела се на њих, те
Покупила камење и трупове што је нашла по башти, наслонила их уза зид до вишње, и попела се на њих, те гледала оро. Био је силан свет у игри. Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака.
И отуд је гледала овамо у оро, али тако гледала као да ни у кога не гледа. То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из
И отуд је гледала овамо у оро, али тако гледала као да ни у кога не гледа. То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из њене махале, који је чак
Она није плакала, већ ме је преплашено гледала као стрепећи да се не покајем и не вратим. — Хоћеш код њега? — питаше ме. — Лежи он. Болан је. Много нам је болан.
Ионако висок, широк, изгледао је још озбиљнији. Само је гледао свој посао. И мајка му је радила. Она је гледала кућу. Од њега, оца му, није више ништа тражила.
Чак јој није било криво што је и према њој био озбиљан, хладан; још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли, јер он је о својој љубави према њој дао доказа.
Мита испрва није хтео. Бораше се собом. Као да је осећао да ће, ако узме, увредити Марику, која је једнако у њега гледала.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Како опази њега и мараму, а она уздахне, потом точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све у њ гледала.
потом точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све у њ гледала. Стојша то опази па је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш?
Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, потом точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се откине оданде него је све у њ гледала.
потом точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се откине оданде него је све у њ гледала. Стојша то опази пак је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш?
Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб уједанпут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори прстен на руци.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Да, гледај да ми тиме замажеш очи. СОФИЈА: Не, заиста, врло јевтино. МАКСИМ: Боље да си гледала како ти стоје судови у кујни. СОФИЈА: Ти се за кујну не брини, ако не буде све у реду, моја срамота.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СРЕТА: Море жено, шта је теби данас? СУЛТАНА: На бал, ја, која сам некада на бароне преко рамена гледала, сад с чизмашима да играм? Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини. Ох, Боже, шта се чини од мене!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
кеја, оно небо, оне клошаријане, оћу да кажем, и све остало што уз то фура, некако ће ми недостајати док их будем гледала како пролазе покрај пекара, бурегџиница, пиљарница и киоска у којима се кувају виршле у свом сопственом сосу.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Два млада човека ослоњена недалеко на ограду мола гледала су их такође. Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим продужавале пут. — Много рибе ове године?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала. Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило:
Војници су покушавали да дигну коња. Али глава његова тресну о земљу као бачена клада и животиња је тужно гледала стакластим очима, док су јој ноздрве биле раширене, а слабине се тешко надимале.
— У два часа стигле смо. Глава ме је заносила. Била сам као у бунилу и гледала као кроз маглу. Несвесно сам понављала: кафана... речица... церић. Боже, да ли ћу га наћи! Стадосмо баш пред кафаном.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала.
запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то она обрнула. — Ти, мали, ти... ти !
Толико пута је са завишћу гледала кад варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она дочекати тај срећни дан, кад ће
Побегне у школу и стане ходати, кршећи руке и уздишући тешко. »О, шта сам радила!... Па ја га нисам пре ни гледала, а он је ужасан, страшан, одвратан !... Како сам могла... шта ми би!... На цео век, до смрти...
— Каквој њиви ?!... узвикну он зачуђено, али му глас дрхташе од љутине. — Шта си тамо радила? — Под крушком онде... Гледала шта мој муж ради са...
— Онакав човек!... онака душа!... Али ти си гледала на лепоту... Шта ћу ти ја!... — О, тешко мени !... Јесте, јесте... Био ми је тако одвратан, тако досадан...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
— Ни сам сунцу косе плела, Нит’ мјесецу дворе мела, Ван стајала, те гледала, Ђе се муња с громом игра; Муња грома надиграла Двјема трима јабукама И четирма наранчама. 7.
— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од поља Рад’ пространа слана мора!
“ 156. Ој девојко, питома ружице! Кад си расла, на што си гледала? Ил’ си расла на бор гледајући, Ил’ на јелу танку поноситу, Ил’ на мога брата најмлађега?
“ 181. Богдан љуби девојку, Јело ле, Јело, добра девојко! Ој Јело! Гледала га звездица, Па казала месецу, Месец каза облаку, Облак каза кишици, А кишица травици, А травица овцама, Бело
215. Ударало у тамбуру ђаче: Тамбура му од сувога злата, Жице су му косе девојчаке, А терзијан перо соколово. Гледала га с чардака девојка, Гледала га, па је беседила: “Боже мили! да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде!
Гледала га с чардака девојка, Гледала га, па је беседила: “Боже мили! да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде!
“ 232. Возила се по мору галија, У галији окован делија, Гледала га са брега девојка. “Што ме гледаш, са брега, девојко, Ожењен сам, узети те нећу, Окован сам, грлити не могу!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Пијем у славу јесени која је гледала, кроз прозоре, погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проку Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра
пред једну Марију, над једним вратима, чији се камен расцветао, као стоструко водено биље, које су два анђела страсно гледала и кадила тамјаном. Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али она никога није гледала, | него једнако водила и представљала кућу као право мушко. Када би излазила и одлазила на чивлуке, да надгледа имања,
И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имен-дана буде увек све лепше и раскошније.
Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила.
Свакога, који би јој се приближавао, издржљиво би гледала и пратила, тако да би овај губио, као сагибао свој поглед, главу и са поштовањем пролазио поред ње јављајући јој се.
и горе, на прозорима горњег спрата, што су гледали на улицу и варош, не скривена него сасвим пресомићена и ослоњена гледала и са равнодушношћу све посматрала.
Равнодушно, с подсмехом гледала би како се разилази свет, особито женске, када почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико
Софка би увек, кад год би њу видела, сажаљевајући је гледала, како о свему томе она ништа не зна и како сва срећна, уживајући у тим својим новим хаљинама, једнако се око себе
Тако исто колико би пута гледала и оне кћери Ташка самарџије, више њихне куће, у истој улици. Има их четири. Све једна другу сустигле.
Софка је гледала како је од њих, радосних, што су тако лепе, што тако зачуђавају, увек била по нека на капији, како увек отуда овамо на
Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и
она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу и она множина по бело окреченим зидовима
Свака би после, изишавши од матере, а као убијена, највише њу, Софку, гледала, као да их је ње највише жао, што ће им она отићи, што њу неће моћи више гледати и што ће она, ма да није ни за шта
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Стана је подјарила огањ, па се врну ка кревету и сједе на ковчег. Дуго и дуго, прекрштенијех руку, гледала је лијепа дјевојка у блиједо лице Јанково. Огањ гораше неједнако. Час би плануо те расвијетлио чудан призор.
Док су се они тамо бавили, Стана је гледала слику. Најприје гледаше радознало, са избуљенијем очима, па што даље гледаше чело јој се поче мрштити, и, најзад са
„Стана, богами!... ово си ти!“ рече Јока зачуђена. И Милица се чуђаше, како јој слика наликује. Цура је за дуго гледала своју слику. Насликао је бјеше да сједи; једном руком покрила пас, а другу спуштила низа се.
„Ја, што је до мене, ја... Ама, дјевојка, шта ће рећи дјевојка? Каква је то женидба...“ „Вира зна тебе. Гледала те кад бијасте дјеца, а чујала је много о теби; ја сам јој казивао много о моме Адолфу.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
и да вазда сједе под косе сиједе, у богату селу а трпези у челу; господа их поштовала и прибирала, крајина им у очи гледала, бешједу им слушала и међу браћом била им послушна а од господа Бога услишана!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала.
по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?
постоји, ал ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала.
по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?
Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала.
по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази пак је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш?
Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб у један пут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори прстен на руци.
Царева је кћи често гледала с пенџера у башчу и говорила у себи: „Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек,
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
! (Замахне да је бије, готов и да убије): Зашто »болна«? Докле ће да болује? (Још бешње): Шта си ти гледала, чекала? Зашто је ниси лечила?... Зашто си »мајка«? Зашто ти је она кћи?...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Могао сам је слободно у све то време гледати, јер она мало би куд гледала кроме у свој шав. Она не б’јаше оно што се својствено зове инглеска лепота; али, с друге стране, кад би који Апелес
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?
се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по коме су милели гуштери, а шума је кркљала од вике и свирке...
Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.“ Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну.
са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је тада имала исто овако сурово лице и немилосрдне очи. Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада.
грлећи ноћ и топољаке у које улазе, подизала их увис, к небу и Богу, пре да му их покаже но да га Моли за њих. Гледала је искоса, замишљено.
И како су све те њене желе и мисли чудне и друкчије него оне од пре неколико дана? Гледала је у своје снажне, пуне ноге, руменкасте од вреле воде.
Уплашено се окретала и гледала свеце по зидовима, осветљене кандилима и свећама у чирацима. Онда јој је калуђер пришао, узео је за руку и привео
После би дуго гледала дукат на широком и кратком длану, и док би јој Ђорђева рука небрањено лутала по телу, она је пилила у лик на дукату и
По ваздуги дан седела је она под старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се. Није ни јела ни воду пила.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Према нему су расле румене гране корала, а крај највеће од њих стајала је Златна краба и гледала га. ЛОКВИН ЦВЕТ Посвађа се река с брдом, промени ток, али јој један рукавац остаде заробљен у долини.
Све јој је било ново, али ничему се није чудила. Много је стаза, много звезда, много људи, па шта? Гледала их је како се врте као лишће гоњено ветром и помислила: »У праву је јаје: то је зато што имају срце!
Узалуд тврдила да воли другог. Приређена би најраскошнија свадба. Сви су задивљено гледали у невесту. Само је невеста гледала кроз прозор као да неког чека. — Сад наш принц има принцезу!
»Како ли је овамо стигла? Сиротица!« Из коцке леда нетремице га је гледала црвена жаба. За тренутак му се учини да јој у оку види сузу, узе ледену коцку у руку и својим дахом поче скидати
Од тешких борових облица крварили су му дланови. — Је ли то принц или привиђење? — Златокоса га је гледала не верујући сопственим очима. — Да ти помогнеш? — приђе му ближе. — Како хоћеш!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Љубица га је гледала, мирна: тако, дакле, отпочиње оно што се не може избећи. Наредила је да се, што брже, припремају за повратак јер ће,
Љубица је корачала преко ћилима од црвених и црних шара, црвеног и црног знамења. Није гледала ни у кога, али је осећала, после много недеља, Милошево присуство а прамење дима, што је разносило мирис његовог
Из лађе у којој је и она полазила, преко воде, у изгнанство, Љубица је гледала, међу новим кућама на Савској падини, свој Конак. Опет је промицао један београдски октобар, пун просењене топлоте.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Заштићена острвом Ортигијом, опасана јаким градским бедемима, гледала је поносно на плаво Јонско Море и на снежну Етну, ковачницу Хефестову, из које је сукљао дим и чуо се чекић ковачев.
У великој соби горњег спрата, која је гледала на југ, читао је до дубоко у ноћ књиге што их је донео из Кембриџа, добро промозгао све што је прочитао и размишљао
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Студенткиња шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде
Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и са
онамо, снегови, злато, зраци, онај сјај, видиш ли, Боже, видиш ли? ... Онда је заћутала, занемела, за гледала се право у његове очи и хтела, очекивала његове брзе исто тако узбуђене одговоре.
А жена је ћутала, каткад само подизала очи и гледала га, као да је хтела да каже: јаој, не мучи ме даље, доста, ох доста, није ми ни до чега.
1 Онога вечера, уочи великог празника, кад је мала госпођа Леђенски сама и узбуђена излазила из кина где је гледала „Васкрсење“, Београд је бљештао у осветљењу преко обичаја, и онај свет који се тискао, пун свежег и звонког смеха,
до ужаса тужну, очајну главу на сивом и замагљеном окну оног истог прозора кроз који је, десет жалосних јесени, мртво гледала у блатне коловозе иа широкој и пустој улици паланке, и гдекад покисле коње који су се пушили и мокре дизгине и руке
по групама, сатима скрштених ногу, на меким свиленим шиљтетима једне велике и видне, пуне високих прозора собе која је гледала у парк пун чемпреса, и у којој се налазила богата француска библиотека која нас није интересовала, баш нимало, ни
Ја се брзо прибрах, а мала Светлана, још сањива, гледала је збуњено чао у мене час у старог кочијаша, који се доброћудно старао да нам помогне изаћи, пошто смо се ту имали
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Од напора јој се оросило чело и улијепило меко паперје на ивици косе. Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно!
* Моја добра болничарка гледала ме ведрим очима. – Је л'те да су занимљиве ове књиге? – Јесу, сестрице, јесу... Побуђују на размишљање.
И од тога ми је било нелагодније него кад ме је гледала очи у очи. Легао сам, удухнуо свијећу, и у себи поновио: „Данас учитељ Змајчић остао без крува и крова.
Чекао сам једну њену ријеч. Она је већ давно прекинула вјежбање и шутке гледала кроз прозор. А што сам заправо чекао? Ваљда неко извињење? — Па ипак, можда се исплати бити дилетант!
Болничарка, која је стајала иза мојих леђа и гледала заједно са мном, нагло се одбила од прозора и појурила напоље. Походио ме опет стари сељак с катарактом и с расцвалим
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега
Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала. Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Док су се они тако вијали овамо-онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб уједанпут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори у прстен на руци.
Бијах млад, те једном дођох у Стамбол, па ме бегениса царска шћи, те ме цар с њоме вјенча. Она ме је добро гледала и понизна према мени била.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала, Где си заносно гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима а моја сестра рече:
Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима а моја сестра рече:
Друга водоноша била је боса, немарно одевена девојка, која није гледала куда ће стати ногом, а иза ње је остајао траг просуте воде из бакарних кофа.
Ћипико, Иво - Приповетке
И толико пута њих двоје дошло би јој на памет кад би гледала у трачак свјетлости што је избивао из оне мрачне рупе у дну дворишта.
После тога дана, од жеље је гледала Спасоја, као да јој он у себи носи спомен на крше испод Ловћена. На његову жељу показа му и слова — она их је научила
се, а смежурало му се испод очију и од претилости виси му подвољак; он је као и остала господа што их је у животу гледала. Па када се Спасоје к њима поврати, дјевојка се инстинктивно диже, као старијему и бољему од себе.
града и крчмара у његовим тијесним улицама, из којих се чула дивља пјесма пијаница, а у које је она с неким страхом гледала кад би пошла по воду на врело.
— и никако да у Спасоју види замишљену младићку прилику: чини јој се да није он био с њом онога јутра на броду када је гледала војничке тврђаве и топове, чија мрка грла, чини јој се, и сада проти њој зијевају. — Што сте невесели?
Плетући бјечве, дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор.
до мора седјела на томе испраноме пијеску, презајући да јој вал, јурећи, не захвати ноге испружене прама мору; дуго би гледала какосе валови натискују, и, пјенушајући се, ударају о хриди, и у пусти простор, уз крику галебова, пуштају тугаљиве
Па онда би помогла уморном друштву потезати мреже, гледала би у њихове тешке руке, у топли зној, и осјетила би оно њихова, мушкога, што у животу носе.
И сама се чуди како се то с њом могло догодити. Док је олуја бјешњела и док је гледала у нападнути чамац, тргала је брига и бол за својим човјеком; послије, у ноћи, моријаше је сумња што се с њим догодило,
Али син се у најљепши час, кад га је, тако рекући, већ гледала на олтару, успротиви њеној вољи, и, распопивши се својевољно, уписа се на свеучилиште.
Девојка сврне погледом другамо. Чињаше јој се као да се пробудила иза сна и сада гледа оно што је у сну негде гледала. Велике тамне очи сјају од изненађења и одскачу сене испод дугих трепавица, а цурска црвена капа оивичила јој чисто
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Борисав Станковић тачно тако приказује просторне односе: „Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и
она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу и она множина по бело окреченим зидовима
јунакињом преображавају у гомилу дивљачних људи са распомамљеним чулима и рушилачким нагонима: „И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно.
Тако је своју сенку, код прозора, гледала, у муљу, који је дан и ноћ протицао“. У четвртој глави Аранђел се умало није удавио у истом том речном муљу где се
266 Може се, наравно, овај одговор и другачије тумачити. Али једно је несумњиво: призор у који су два сабеседника гледала из жуте собе није за обојицу значио исто, и није имао исту вредност.
Тако је и своју сенку, код прозора, гледала, у муљу, који је дан и ноћ протицао.“ 321 Готово изједно смењивање реченичних интонација које су, мање или више,
Ни лет крупних мува по закреченој таваници, праћен тихим зујањем, појачаним при крају, кад се свршава, који је гледала и слушала у болести, чим би се пробудила. Није чула ни шум реке што је отицала, под том кућом [... ].
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Качаник, Демир-Капија и велики путови ка Серезу и Битољу бејаху његово поприште. Његове пустоловине власт је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном
Краков, Станислав - КРИЛА
— Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради.
За њима, у једном куту, било је још двоје. Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу. Гледала је његова широка рамена и смејала се. — Волим те јер си бомбаш... фарман... 120 ПХР... не волим Њепоре...
— Рањеник са Битоља? Ово га је већ љутило. Знају једино за Битољ. — Не, са Кајмакчалана... Жена га је смешећи се гледала, јер још није чула то тешко и дугачко име. — Кајмакчалан, 2525 метара... — Какав сте ви леп дечко...
Она није била уморна и њене су груди весело дрхтале. Пуштала га је да иде испред ње да би га целога гледала. Улицама су цикала весело голишава деца, и лупале дрвене нануле. Промицала је покоја црна прилика хануме.
Али је Ивон гледала у рањеника. — Волим твој врат јер је тако мрк и снажан, и твоје кукове јер су уски, и мршаве чланке...
Петровић, Растко - АФРИКА
Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
се овда онда по каква група војника, па или се развијала у ланац да попуни проређена места y стрељачком ланцу, или гледала да обиђе лево или десно непријатељско крило и тиме да доведе непријатеља у унакрсну ватру.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Она одречно махну главом. Очекивао сам после тога да иде. Али она ме је гледала нетремице. Иако је нисам посматрао, осећао сам њен продирући поглед. Било ми је неугодно.
— Устао сам и узео своју капу. Она приђе вратима и наслони се леђима. Стајао сам према њој. Гледала ме је грозничавим, молећивим погледом... Дисала је дубоко, а прстима савијала крај од своје блузе.
— Непотребно! — једва изустих, савлађујући с тешком муком љутњу. Разумела је. Одмаче се и подбочи рукама. Гледала ме је и смешкала се лукаво. — Хм! — изусти и издиже једно раме. — Хтели бисте да изиђете? — Да! — Изволите!...
Узео сам капу... Погледао сам је да бих је поздравио, али она ме није ни гледала. Пришао сам полако вратима и дохватио за браву. Закључано!... Опустио сам немоћно руку. Онда сам је погледао љутито.
Закључано!... Опустио сам немоћно руку. Онда сам је погледао љутито. Претварала се као да ме не види и гледала негде на супротну страну. Задрхтао сам. Дошло ми да је дохватим, па да је мучим, и на силу приморам да ми отвори врата.
— Чујете ли шта говорим? — и дохватих је за руку. Није се опирала, али ме није ни гледала. Повукао сам је за руку и водећи је тако пришли смо вратима. — Отворите! — заповедих.
— Али ја хоћу живота, сласти, сласти! — хистерично врисну и затресе главом. Дисала је брзо. Гледала ме је избезумљено, уцакљеног ока.
Без размишљања пришао сам, обухватио је главу и пољубио је у косу. — Ето, да вам докажем... — Доказ! — гледала ме презриво и махала главом. — А шта ви мислите... ми живимо од ваздуха? — и она климну главом. — Опростите!
Можемо ићи. — Не, имамо још времена. — Ипак је боље да смо тамо. Она лако уздахну. Ишла је нерасположена и гледала расејано некуд у даљину. Говорио сам јој нешто, али она као да није слушала, већ ме запита: — Можда се вама жури.
— Хладно је. Стао сам према њој, раскопчао шињел и, држећи раширене крајеве, рекао јој: — Изволте. Гледала ме је полуотвореним очима. Дохватила ме за руке и приклопила мој шињел. Тада испусти ташну.
Зар би вам то било пријатно! — Сасвим. Свака ваша радост је задовољство за мене. Она је нервозно ломила палидрвца и гледала мутним очима кроз прозор. Нене танке ноздрве лако су се шириле као израз неке тешке душевне борбе.
Тома је рекао да га чекам у „Цафé Модерне“. Устао сам. Сви навалише на мене да останем. Само је Одета ћутала и гледала ме замишљено. Извињавао сам се како ме чека један мој пријатељ који је данас допутовао. Поздравио сам се са свима.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле мора власници седи Свемоћи своје вољу челичну
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
XВИ Памтим зимско јутро, кад си сузним оком Гледала у моје очи што те воле; Хтела си да видиш у дну душе, доле, Да ли спава љубав или вешта глума. ...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
А хоћеш ваљда за некога лудог, бесног, да те бије, туче, да трпиш за хлеб. Она престала да плаче. Зинула и гледала. Скаменила се готово од његова изгледа, гласа. Ништа да у њему дрхти, да се познаје.
се као што је ред, обичај, и како је она целог живота желела — диже руке од свега, није се мешала ни у шта, није ништа гледала, мотрила.
Једино што је била као нека пажња, чему се сва предала и помно пратила, гледала, бринула се, то је био — он, Младен. Њега је од сада она само гледала, о њему мислила.
Њега је од сада она само гледала, о њему мислила. Сва јој је од сада брига била да увече, пре но што он дође, она горе, горњи бој, нарочито његову
Баба би му светлила. Гледала га како, обасјан свећом, висок, утегнут, чисто мирише на сувоту и чистину, пење се. Његове широке чохане чакшире
Ћипико, Иво - Пауци
Обоје ућуташе часом. Он се наслонио на самац камен, сав обрастао уоколо бршљаном, а она је пред њим стајала и гледала доље на море. — Хоће ли ти брат у Америку? — очито с натегом отпоче Иво.
Кад је Иво изишао из дућана, угледа Кату у врту иза њене куће. Смисли се, и изокола пође к њој. Она је гледала у нешто неодређено, у простор, па га није намах опазила.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Калуђер покваси крпу и стаде да пере рану тако вешто и пажљиво да бих то све време гледала да сам могла поднети грчење Лаушевог лица. Поново сам наставила да гледам кад се Лаушево јечање мало стишало.
Млада је била танушна прозирна девојчица са великим уплашеним смеђим очима. Није имала више од десет година. Док сам гледала тај раскошни призор, гиздаву господу што је стајала у црквеној лађи, док су епископи појали молитве за дуг живот
Сада је стајала лако ослоњена на камени зид, у танкој хаљини боје ружичастог вина, млада и бујна, лепа као грех. Гледала је у Доротеја. Ушли смо код Лауша. Он стоји крај уског прозора. Дакле, већ је устао.
Па онда: колико има оваца, говеда, коња, живине. Гледала ме је хладно, гордо, господствено. Нешто сам промрмљао у браду и устао са намером да изађем.
Због мене је све време чекала негде напољу и гледала када ће оне најупорније савладати сан да би могла да се ушуња, преплашена као кошута на појилу, у мој подрум.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Али на такве науке које знају више но што треба, црква је, бар до сада, гледала мало попреко. X ПУТ У ЦАРИГРАД. КЛЕОПАТРА, ОПРОШТАЈ СА АЛЕКСАНДРИЈЦИМА Оријент-експрес Не чудите се мојем
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору.
Доктор се мало збунио кад је чуо шта га госпа Нола пита, и шта му предлаже. А госпа Нола је тресла ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку није свој човек, да ради што мора, да како је сама чешће говорила,
Шта је госпа Нола те ноћи у сну видела, нико не зна. Да ли је бар још једаред гледала и слушала воде што имају крила?... Око пет ујутро пробудила је куварицу, и рекла јој да иде по доктора Мирка.
дана добио килограм тежине; и благодарно је гледао у госпа-Јулку која се бринула о његовој исхрани: а Сока је блажено гледала у оца и — Знаш, Кодо, после оног чуда молила сам Бога да мој тата сад сваких осам дана добије по килограм.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Што се други телесни њени качества тиче, ништа не могу назначити, јер, као што сам казао, она је тако на добродетељ гледала да нико није помислио ни издалека у њу завиривати; камо срећа да и наше девојке њеном примеру подражавају, таким
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Она обори главу и поче наливати воду у судове. Најмлађа, црних очију, стајала је по страни и гледала некуд у даљину, поред моје главе. Коњ навали на кофу да пије воду, ја га задржах.
Одосмо да видимо. Лежала је малаксала животиња, и тужно нас гледала. Војници су покушавали да га дигну, али глава негова немоћно паде.
А победоносна и одрпана војска ишла је ћутећи и гледала, испод ока, улицкане стражаре. Она урођена инаџијска црта народа српског почела се одмах испољавати.
Деца су гледала престрашена и нема. Наиђе један од наших, али он заврте главом. — Сумњам, богами, да ће лађа доћи. Таласи су прилични
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно. Сунце се као џиновска светиљка палило на небу, када
Како је жарило! Како болело! Са дланова су јој као латице макова отпадали парчићи коже. Гледала их је како падају са висина на земљу и претварају се у црвене цветове мака, али ниједном није јаукнула.
— На опасне си се стазе, кћери, упутила! — Велика Звездана Мајка набра чело. Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај и толики сјај збуни старицу.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КОШТАНА (пева): Стојанке, бела врањанке! Кад те је мајка родила, На шта је оком гледала: Да ли на сунце сјајано? Или јабланче танано? Бре гиди, џанум, Стојанке, Стојанке, бела врањанке!
А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Под кров њене душе, кô селица летом, Враћају се светле успомене дана Кад је децу дивну, као стабла с цветом, Гледала крај орних плугова и брана.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мећу свим личностима у прошлости Вук је за то имао највише услова. Раја је у косовском боју гледала почетак своје несреће.
Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која јој кида ђердан, слушала кобне звуке и опажала несрећне боје.
“ Стаде царе купити сватове; скупи свата дванаест хиљада, пак подиже низ Косово равно. Кад су били испод Вучитрна, гледала их два Војиновића, међу собом млади говорили: „Што л' се ујак на нас расрдио, те нас не шће звати у сватове?
То гледала Велимировица, па отиде Вучи џенералу: „Зло ти вино, Вуча џенерале! Зло ти вино, а горе ти било! Све катане тебе изгибош
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Луња! Ништа није казала само се скромно повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим прецрним очима. Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска.
Луњу некако вратише натраг. Брисала је малу, малецну сузицу у углу ока и, још увијек кришом, гледала Стрица који се правио да је не види.
Она више није гледала ни поља, ни живице, ни стазе, била је с тугом загледана само у своје мало опустошено срце. — Стриче, зашто си отишао,
Тиха и блиједа, Луња је ћутке гледала за колоном. С њом су, можда заувијек, одлазили они које је највише вољела у животу.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и повише што сам незабрањено у томе проводила свој живот, ни од кога, право ти кажем, ништа нисам за то искала, ни гледала да ми ко што да. И ко би ми наметао да што узмем, одметала сам и нисам ктела примити.
А ти сам знаш да сам ја у оном свету слепа била, нит сам на што гледала, нити ми је што ваљало; ја сам бестелесна и један сам исто дух и пара.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ Зона још није играла у ору нити се љуљала на нишаљци, — она је само гледала. Тек се узме за руку са којом другарицом својом, а најрадије и најчешће се узму за руку она и Генче Кривокапско.
И она је највише у Манчу гледала, пратила га очима унаокруг колом. И што се он у игрању више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не
Уједе се за усну јер јој се учини да ће Мане још моћи лако помислити да се она за њим окренула и њега да је гледала!...
Стала би па би гледала како играју и зевала од времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не
Зарекао се да се више неће хватати до Зоне; а није му то ни требало, јер Зона више није играла; остала је и само гледала. Кад засвираше „Нишевљанку“, Манча се ухвати до Калине. Зона више није играла.
Кад засвираше „Нишевљанку“, Манча се ухвати до Калине. Зона више није играла. Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала је како играју, како је Калина снажно и грчевито
Зона више није играла. Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала је како играју, како је Калина снажно и грчевито ухватила руком његову руку, па од времена на време брише знојаву руку
Све јој беше досадно, а најдосаднији јој се учини баш онај Манулаћ — кога је малопре онолико гледала — кад јој приђе и понуди је шаком кокица!... Није знала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ или она фукара Калина!...
Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!... Гледала их Зона, али замало; заклонише их и захватише међу се гомиле веселе омладине...
камоли да ради у дућану, јер му је једнако била у памети Зона и њено понашање, и онај туњави Манулаћ, којега је толико гледала Зона.
Дока пође, али се успут сети да је данас субота; остави то што је намислила за сутра, за недељу, а тога је дана гледала само да се никако не састане ни с Маном ни с Јевдом. Зато се крила по комшилуку. Недеља је.
Веровала је да је све тако како јој је несрећна девојка рекла; веровала као да је сама својим очима гледала и својим ушима чула.