Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
С трпњом се сјећам тог доба јетких страсти, тих грозница хтијења, тих немира крви, и презавог сна на презнојеним узглављима жудња.
Она слободно проваљује из нас тек пошто је попустио грч нашег хтијења, ужагреност наших амбиција, пошто је прекинута свака веза између наше практичне личности и наше умјетности. — Хм!
Мазепа привезан на хату своје воље. О, како мора да је болан тај вјечити пријапизам хтијења! И каквог ли апсурда у том биному: морати хтјети! Врхунац моћи — и врхунац неслободе.
И како би то изгледало снагом хтијења промијенити ток те нужности, кривотворити своју физиономију? Не остварити себе, искривити и фалсифицирати себе, па се
Попушта зажареност на лицу и спарушена врелина на уснама. Грижње се ућутавају, јетка осјећања тупе. Јењава грч хтијења, мекшају обриси насушнога. Мјерило за биједе свакидашњице у нашим рукама наочиглед расте.
Побојавам се да одједном не осјетим своју запремину у стварности, да кроза ме опет не проври немир неког хтијења, да не отпочне опет неко врење. Не, нећу то. Нећу чувствовања, већ само пуког осјећања, као стабло.