Употреба речи језде у књижевним делима


Дучић, Јован - ПЕСМЕ

С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли Већ су се трипут чули;

Теодосије - ЖИТИЈА

помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: — Видесмо светог Симеона и светог Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то једнога у смерности иночког одејања, а другог украшена у светле светитељске одежде.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ти м̓ уведе поглед први у зрачнијем просторима, у којим се зв̓језде тиће и шетају хоровима... Милутиновић је у сваком случају отворио му вољу за писање.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.

“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали мамене коњице, Хватили се зелене горице. Језде гором они обадвоје — Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку

Весело им око и оруже — Куд су нагли, љубазиви друже? Ето језде и зборе о Гојку — Да л' ће са њим по Цвету девојку, Спремили се, па од пусте жеље Похитали њему на весеље?

Све лепше сад чувени звуча глас И крећати се започеше звезде У двогубо и деља њиов крас; Од свију две ја види како језде, И како стижу, миле точке, вас, У вами види како с' оне гњезде...

Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали те коњице младе, Вратили се дому свом назаде. Језде гором они обадвоје, Ал' је нешто чудан Радивоје, Чудна нека ватила га сјета — А крај њега весео Милета.

“ Момци поју, коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше; С обе стране горе и брдине, Они језде путем по средине. Гора њима жубором се диви, Тице поју: „Да сте нама живи!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа. На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном.

“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах. „Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!

Остаћу ваљда жив.“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде. Путује млинар без бриге, страха, ките га велом сребрна праха немирне крупне звијезде.

У љутој бури лађица-чигра на гриви вала помамно игра, лагана ломна љуска. Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром.

Ту ћеш да нађеш ковача старог, суседа мога, Марка. Касно је вече, бура се спрема, облаци небом језде, а ковач грми чекићем тешким, искива златне звезде.

Захучаше године немирне, језде мрачни хати без биљега, Врбас граби коње и јунаке, однесе ми друга најбољега. Таласима, низ поље зелено, изгуби се

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

на сунашце звала: “Ајде, брате, на сунашце јарко, Да се јарка сунца нагрејемо И лепоте красне нагледамо, Како језде кићени сватови! Благо двору, у који ће доћи! Чиј ли ће и двори дочекати? Чија л’ мајка даром даривати?

То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори; Што су ми осам јетрва, То су ми зв’језде по небу; Што ми је једна за’вица, То ми је мајка у мајке; Тешко си мене без тебе! Кад није тебе код мене!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Ветри ће место мене кличући да језде. У вртлогу камења и неба пашће, криком, у завејане, младе јеле, и посуће им крила, дахом нашим, што ће се следити у

Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света. У Слободу, куд, над нама, гране језде. У прах мирисан, куд липе распу звезде! Узеше нам част, али светли сласт, небесна, као понос, на нашем лицу!

У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде, што моле цркве свете, и хоће војске, што језде. Јер част везива руке, и понос рађа јауке, и срце тера преко мора у шуму, где се глође кора.

то више и нисмо ми, живот, а ни звезде него нека чудовишта, полипи, делфини, што се тумбају преко нас и плове, и језде, и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“ А вичу и руско „ничево“ – и шпанско „нада“.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ове кобне, лепе ноћи Трепте звезде У самоћи, А гласници смрти језде. Сваки од њих ноћас стаће, Прстом ледним Закуцаће На вратима тужним једним.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Уху моме словеса су оно твојих уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи, То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.

Та прије ће нам сунце, месец, звезде И црна земља наопако поћи, Атоми створа что у вечност језде У прах и пеп’о претворит се моћи, И фурије, кад страшном слутњом дрежде, К’о грације за срећу света доћи, Нег’ што

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња оба. Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

руке оживе преображењем у звезде, И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора; Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

Драгане дивне своје чини Исткаше чежњом по планини; Кроз грање звезда сјај се лије По путу језде жар-делије. Где копне поноћ рујног грања Шапућу даљних реч драгана, С руком на српу које бије, Над коњма снијућ сан

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако она, вита, ломка, Обви руке обадвије Око паса смјела момка Што му чело самур крије. Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и звијезде И пун мјесец што их прати! Не стој на пут!...

И како ја јездим, и мисли Језде ми преда мном; Оне ме весело воде У моје драге дом. Са свећом излазе слуге, Пас лаје зао и прек.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Напоредо језде добре коње, напоредо носе копља бојна, један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима; паке Марко на Шарцу

ће ти пусто останути; што л’ се ведро небо проломило, и што мјесец пао на Ружицу, то ће тебе Иво погинути; што су зв’језде крају прибјегнуле, то ће остат млоге удовице; што ј’ Даница крвава ижљегла, то ћеш стара остат кукавица; што л’ ти

од стакла тепсију, заграбише воде из Дунава, на Небојшу кулу изнесоше, наврх куле вргоше тепсију, у тепсију зв’језде поваташе, да гледају небеске прилике, што ће њима бити до пошљетка.

на утоку Тунџе у Марицу језан — позив мујезинов са мунаре да се муслимани моле богу јездити — јахати: Напоредо језде добре коње језер — језеро Језера — поље у Црној Гори близу Дурмитора (зове се тако, јер на њему има преко четрдесет