Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
је вазда зјапила рупа, неспокојство ме никада није напуштало, стајало је оно ту у мени као голема глибава мочвара на јулској жези. Гледам око себе друге људе заокупљене ситним пословима. Осећам да су задовољни и собом и својом судбином.
А истрчавао сам по сваком времену, по киши и вејавици, мразу и јулској месечини. Највеће је чудо да ми се никада није десило да због тога добијем и најмањи назеб.