Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... — Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Купином се храни, на камену спава, маслачак му је светац, невен краљ. Док га засењује слово, што се бели у лептиру, док га заглушује слово
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола. Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом Седи скрушен Едип... Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом.
И унуци иду куд су ишли деди, На камену истом оштрили су маче; И страшну легију, и од гнева јаче, Води сјај далеке царске проповеди.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
молитвама кад ми је било дванаест година или по оном погледу коме недостаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора, или по Шекспиру; или... тек ја њега познајем!... Али није, забога, не познајем га!
Африка
Играју без ритма, клатећи се, пиште у свирале, седају, чуче, и нуде се долом. Жртвовање кокоши на камену. Нова игра и нова пијења. Немогуће цртати их, јер то, кажу, носи несрећу; немогуће фотографисати их, јер је помрчина.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тада је у касарни настала таква дрека, да се није чуо глас звона. Више од три стотине људи лежало је, на камену дворишта, један преко другога, жвакало, гутало, још врућ, хлеб, и заливало га вином.
Изгледало је као да те људе не може да сневесели ништа. У једном углу касарне, завијен у свој црвен гуњ, седео је на камену дворишта младић, косе смеђе као слама, свирајући уз дипле, које је чувао у недрима.
Нови друм, који је био почео да се зида, у камену, силазио је, одатле, у раван, са видика будимскога, а поред њега, Исакович угледа неку узбрдицу, зараслу у дубоку
Та кућа, као и толике друге у Рабу, била је преостала из турских времена, а личила је на неки голубарник, у камену. Била је на три ћошка, као узидана у неку кулу. Била је утврђена у сваком свом углу, великим, белим каменом.
Трифун се у Кијеву био променио, и у лицу. То лице је сад било тврдо, као сребро за медаљу, израђену у камену опалу. Није више личио на оматорелог коња, ни овна, него на неку звер, грабљиву, носат – са очима, не више у пепелишту
је тада морао бити лепо и пријатно место, са својим дрвеним црквама, утврђењима, баракама, и Командом, зиданом у камену. „Велика селендра“, писао је Ђурђе, „у којој књази и књагиње стануједу.“ У центру, Миргород је био као у неком парку.
као да су у Версају, а у тој рондели, била је нека врста сувог бунара, у форми барокног, воденог сата, клепсидра, у камену. То је био споменик, стар сто година, који је овековечио – требао да овековечи – тренутак, кад су Руси добили Украјину.
било је чуђење да Петар, цар, и његови потомци, могу, тако, да доведу, кога хоће, из далеких земаља, да њихове снове у камену оствари.
Теодосије - ЖИТИЈА
и видевши га уморна и како се променио у младом лицу, мишљаху да је то због његовога босоногог многог путовања по камену, што му је шкодило, јер није био навикао.
великој смерности његовој с толике висине Бога ради, а посматраху и худост власене ризе и босе ноге његове по оштром камену, и веома се дивљаху. Паднувши на земљу мољаху од обојице благослов, обећавајући да више неће чинити разбојништва.
А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, видевши лице моје, жив бити“. На томе камену и до сада се познаје положење моћне деснице Господње.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У небеску материцу знам ли је ја Семе ти и сок и
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Хоћеш ли или нећеш? Хтео је. - Остави тамо, а онда продужите! - показао је камену ограду Исаијине куће, очигледно рачунајући на још један шамар ако приђе одвише близу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Свакако није случајно што је у Хомољу обичај да задоиљка дете подоји три пута десном сисом на непокретном, столованом камену. Магијски смисао овог обреда је да се дете учини стаменим, отпорним, односно да се одржи у животу.
¹¹³ У Поповцу, чим се дете роди, повију га на камену, а онда га положе међу гребене, да би му очували живот. Из истог разлога родитељи на Косову своју децу по рођењу
држе, када добију дете, дају га оној жени „којој је чељад неначета“ да задоји новорођенче на столованом (непокретном) камену, па верују да ће и дете бити отпорно и чврсто као камен.
Тешић такође пише да ако дете неће да проговори, онда га „хране колачем који је замешен чекеталом на воденичном камену и испечен у воденици“.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Мрзиш – монограм на том камену, а он га је имао! Огрћеш се зимским капутом са лажним пелцом, који је, не тако давно, био најелегантнији у твојој
створено за овај неприступачни предео пун тајних пролаза и подземних вода што шикљају и куљају из траве и пукотина у камену. Човек, жена и њихов бледуњави дечак тешко дишу и још теже савлађују успоне.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И угледа и разведри лице, Па закликта: „За мном, дружинице!“ Милун маче, друсто за њим крену, Похиташе стазом по камену.
Тад је узе мртву по сриједи, Па се вуче по тврдом камену, Кано соко кад покрха крила, Довуче се до накрај бездана, Па са Фатом у њега се сруши.
99. И над собом како зглену Неке пусте вел'ке дворе, И како га по камену Нагна нешто њима горе, Како уђе већ унутра, Да се стани ту до јутра. 100.
Е свак срцу одолео, Бели данак прегорео, Мисли само на замену, Па се вије по камену. Вије, вије, пушком бије, Еј злотворе, како ти је? Јала, брате, удри, туци! Познају се горски вуци.
Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену!
(5) О мисли цветак весô на развитку Штоно тежи, тежи на светлину, Бистра водо у камену повитку, Што весело тражи пукотину, Мисли моје, бели дан у свитку, Ви санови пуштени у даљину, — Ви слатки бјасте
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
! Е, да видиш да није! Ево ти је, гладнице сељачка, наједи се! Циганин свом снагом тресну гранатом о камену плочу пред сељаковим прагом ...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ПРОМЕТЕЈ На камену високом прикован, у окову се поноси титан, поругљивим се баца погледом на Олимпос, на душмана му дом.
откуцаја горе пуцају, а човек бежи неда'нимице у гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на станцу прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста
се море запљушти те бурним валом гњева студена запљускује титану колена; — ал' не дршће Прометеј, не дршће титан, на камену, на станцу прикован! Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј!
У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож' сила мисли врелије стеновито да чело прелије, да разаспе по земљи благослов, а у небо
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: — Ко ме овђе донесе?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Чокешина чохом вије и варничи вечерима изнад воде Жеравије. ТРОНОША У камену крило птице, крње Слово, рељеф руке и вретено без преслице.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске,
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге, раменима да подупремо тужне нам брегове.
Или је наша посета упућивала цркве у небеса: ми смо на уво шаптали камену да на земљи нема више шта да чини. У пролазу смо одапињали лукове на чијој струни су стреле биле звоници, торњеви.
Ил уме да траје ван човека Слово у камену, песку, извесност о свему, без надања у песму. Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао
2. Нисмо ни видели гле кад је од длана постала пест шака се водиља стегла у нешто чврсто ударно у камену вест и људску љутину вршак плођења и његов бес човек се множи таква је година загледан у реку види шта рибе
се узвисује клица саму себе гази ко се клијања држи тај се ускрсује и траје такво је извешће и знање што се у камену црта и вијуга види тај запис увијен проденут пење се ка врху мождине и збија у редак цртеж мозга чији се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али не одступају. Побауљке или у скоковима притрчавају некоме камену, грумену земље или дрвету, одакле пуцају. А митраљез као да је побеснео...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
На последњем камену стаде и погледа пред собом тупо, несвесно, као што гледа болесник у врућици. Дуваше оштар, влажан ветар, и она подиже
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје. Змаје чека ђевојчицу, Чека данас, чека сјутра; Пуче змаје на камену Чекајући ђевојчицу. — 33.
Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива.
“ 137. Платно б’јели Лелија дјевојка На камену спрама Сарајева; Пуче камен надвоје, натроје, И утону Лелија дјевојка.
“ 177. Ја посади виту јелу, Виту јелу на камену, Па оставих лепу Лену Да ми чува виту јелу, А не прође ни годину Мени Ленка поручује: “Ходи мени, моје драго,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Седећи на камену, као два грдна гаврана, над крововима, они су ми, полако, признавали да и они мисле о љубави као ја, и да и они мисле
љуљала звона; опкољене зидовима, који су танки и високи, као да стоје после једног пожара; са прозорима, у изрезаном камену, толико да личе на широке и дуге завесе од чипака, растварале су се и стапале једнако, у мраку, као огромне сенке.
танким дршкама, подупиру велике круне кровова, и личе на огромне, мрачне расцветане лале; зидови, што цветају високо у камену, танком као биље; прозори тамни у недогледним висинама, који се црвене као крв – све ме то превија, крха.
Под мојим хотелским прозорима тече Неретва и ја је слушам и ноћу. Шум воде, која протиче по камену, у месечини, најлепши је шум на свету.
Тек Ти кад идеш, пође бол, у ходу твоме, пробуђеном камену, тајанствени шум песка што тоне, нечујан, на дно вода дрхћућих.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Велике змије увијале се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу. Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока.
аскет што је место круха Јео скакавце — што је уништаво Плот многострасну за живот духа, У пустињи је на камену спаво. Ал и камен му беше ложе меко...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Сви нам договори и разгоВори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Кад би при крају, поврвеше у цркву официри и чиновници... Звецкају сабље по глатку камену, по неке ципеле шкрипе, а по неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
бреме носи; нове нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове; удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Стоји као страшило. Суво као барут. Тих је и благ као уље. Туп нож као бабини зуби. Ћути као да камену беседиш. Ћути као завезана врећа. Ћути као оловом заливен. Ћути кô вуна у врећи. Уздише као сироче на даћи.
У голуба три кошуље: Једну њему, једна жени, Једна куму венчаноме. 10 Платно жаба бијелила, На камену седила. Њој долази рак из воде, Па је својим брком боде; Проговара раче-баче: — Ој, бога ти, жабо-бабо, Дош’о сам
2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти се мољаше, На камену стојаше, Два детета дојаше; Једном име Ранко, Другом Превртанко: Преврну се небо И постаде ведро Као чисто
на’ранио, гвожђе наоштрио, објесио деветера сјемена о левом рамену, а десном руком ма’нуо, па му родило по дрвету, по камену, по црној земљи — за највише на’ранити: и царску, и краљевску, — и тичицу у горици и мравка у земљици!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: „Ко ме овђе донесе?
— чује негђе да неко завија и плаче, те он по гласу трчи, кад ли нађе своју заручницу ђе се при- | била при једноме камену на пола мртва од великога страха и плача; он притрчи к њој и плачући је пригрли и завиче: „Ха благо мене, ево ми је!
Кад дође у гору, улази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ
Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по
Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зашто не плаче? Грешни не могу да плачу. Бог јој неће услишити молитву. Крстила се јечећи и дуго љубила камену плочу гробуглачану женским уснама, а лице јој је било суво и хладно. ...Неће јој Бог дати порода. Како сме да помисли?
бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала једне те исте речи: „Сина, сина ми, Господе, дај...“ Свеће су у капању догоревале.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Узалуд је маленим песницама ударала у његову камену љуску, узалуд молила... Већ се и сутон спуштао, кад јаје рече: — Воду у пустари и тако нећеш наћи: нико је није
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Затим донесе бистре, хладне воде из потока који је текао баш на граници његовог имања. После ручка седоше обојица не камену клупу у врту, одакле се, између платана и кипариса, видело плаво море.
књиге природе и тражио истину свугде и на сваком месту: у зрацима сунца, у ваздуху, на мору и на копну, у мртвом камену и у живим бићима; тражио сам шта то све држи, креће и преображава.
Вајар га је истесао у камену како у театралној пози чита и тумачи свој „Диакосмос“. Када је наш дубоко остарели филозоф тај споменик сагледао,
Један римски мозаик показује нам како је изгледао тај Архимедов сто. Имао је три ноге и црну камену плочу. Поред њега налазио се један земљани ћуп, напуњен чистим белим песком.
Архимедес је, служећи се једним малим ситом, посуо камену плочу стола равномерно танким слојем тог песка, па је могао да на њој црта и пише.
каквих 500 наших метара. Палинтонон, назван касније балиста, бацао је под углом од 45° камену или дрвену ђулад 4 стадија далеко. Једноруки палинтонон, назван касније онагер, бацао је камење 5 стадија далеко.
пакосне примедбе мирно и без узбуђења, узех длето у руке и почех њиме да разголићавам животињски костур, сакривен у камену. Они пратише са великим љубопитством тај посао.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
коју ми војник изнесе, окружен плитким, у разним правцима изукрштаним саобраћајницама, ја сам посматрао кривудаву, у камену усечену, линију рова са његовим траверзама и надстрешницама од.
Дан је онда био ведар и плаво, мирно небо гледало је Дренак сав у оштром камену кад му је командир изразом пуним нарочитог поверења рекао: „Свилару, само ти ово можеш извршити, нико други.
Али потом настали су ратови, несреће, беда. Марко је погинуо на Мачковом камену септембра четрнаесте; снаха је убрзо за њим умрла.
У камену, у повећем округластом оквиру, угледах слику Светлане из оног доба детињства кад смо заједно путовали онога зимског јут
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт?
Кад дође у гору, упази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу и држи у једној руци штап а у другој некакву траву.
Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: — Ко ме овђе донесе?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
женско, сваке части вредно, Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје, светло и угледно, Да би било лепо, на камену живи Са одбором, колом твојих другарица, С мирисним букетом вечних госпођица.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Старе капије окружене кулама са изванредном орнаментиком и записима у камену; високи торњеви средњовековних цркава са порталима начичканим дивним ликовима светаца; јавне историјске грађевине од
Ћипико, Иво - Приповетке
Она сједи на камену до барила и на редове сипа со. Гологлава је, а сиједе дуге косе неуредно су јој оивичиле старачко лице.
рате, шкоље и шкрапе, увијене у загасито плаветнило разних нијанса, па када стиже поред црквице, узидане у голу камену, што је закриљује самац бор и, једнако над њом жамори своју пјесму, као благи одјек пучине, чељад се по обичају крсти,
И сада долазе пред очи крајеви куда је пролазио: грдна острва и оштри шкољи што на камену лежаху на усколебаној пучини, о које се силом таласи ломе, и задрти пусти рати око чијих бијелих влажних жала пјене се
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
српској књижевности, али и да „откључамо“ његове херметичке песме као што су лирски кругови „Глухоте“ и „Речи у камену“. Готово да се само по себи разуме да ће нека ранија тумачења ових песама морати сада да изгубе на вредности.
Кад су, међутим, ближе проучени његови књижевни поступци у херметичким лирским круговима какав је „Реч у камену“, испоставило се да не само да је он био управо модерним градом заокупљен него и да је моделовао као и неки њему
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ево двеста форината — Више немам. Куцкао сам по камену Целог свога трудног века... Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
пејзажа јавних паркова будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других
Поређане главе у заборављеном времену Са узалудним мислима и последњим речима Слуте свој лик у мутноме камену. Тражим те у ветру ако те још има Изговорена речи за светове пале Тражим почетак сјај и сате стале.
СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу. Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити звездани систем мога крвотока. А дотле све што буде нек је због песме.
Неки ће свемир поново да нас створи. Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори. У камену спава мало сунце што ће нас осветлити. Чујеш ли звездани систем мога крвотока!
плодовима љубав и разум У фабрикама људи конзервирају сунце Које се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на
југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше У камену и на води: Грозд је успомена на њихов распоред Има своју будућност и њену прошлост Има свој пут и његову
заборавих, па ме проже плам, Док на крају твог имена букти баршун Птице што прелете свет уназад варав До мириса руже у камену. Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља!
Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво. Камен је потчињен говору и зими. О речи које речено поткупи!
Слаби су позвани да постану вође. Дозивај пепео без страха јер нема Пепела већ само пламен који спава У камену мутном што потајно спрема Излазак сунца изнад мртвих глава. СЛУГА МИЛУТИН Последњу светлост сабласти прате и биље...
Где звезда моја плаха? Нискости узалуд чезну песму! Читам на коленима предео који се отвара у бићу у камену празном где је скрита последња звезда чији сјај не вара.
само лаж Ал на истинитом месту је хладно На истинитом месту нико не диже дом Ледена птица ватре је једино знање О камену који жваће свој пепео О пепелу који уговара нову наду О нади из које она излеће напуштајући је Чудни дијалог између
Ја имам своју ноћ, али у каквом мутном камену ја сам заменио своје срце за тешку варницу? Зар новим телом освежити ломну крв?
Краков, Станислав - КРИЛА
— Пст... Војници се уставили. Угледали су на обали голог Грка, који се неодлучно окретао. — Спира, Спира... На камену сред његовог згужваног одела лежала је пушка. Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар.
Вода је избијала увис млазевима око њиних ногу. Куршуми су јаукали кроз престрављене врбе на обали. По камену је лежала побацана спрема н један удављени певац. — Паф, паф, паф... Мија је скакао по реци.
Одједном звечање, тутњава. Нешто се тешко ваља њима на сусрет. Сламом увијени точкови топова потмуло тутње по камену. Омичу се и звече копите коња... — Остављају нас саме... топови одилазе...
— У—уп... — лупила би у пусто дно јаруге, и у маховином обраслом камену урезала свежу белу рану. Војници су крпили раскинуте фишеклије, везивали жицама искидану обућу, и слушали тутњаву
Сећао се где је још до јуче штаб био. Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену. Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње... нешто грмну, и сруши га на земљу.
Петровић, Растко - АФРИКА
Играју без ритма, клатећи се, пиште у свирале, седају, чуче, и нуде се долом. Жртвовање кокоши на камену. Нова игра и нова пијења. Немогуће цртати их, јер то, кажу, носи несрећу; немогуће фотографисати их, јер је помрчина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Пожурио сам. Иза једне завојнице угледах малога пешака у шлему, са фишеклијама око паса, где седи на једном камену и свира у свиралу. Поред њега лежале су пуне чутурице са водом.
Одстојање ћу мерити према великом камену иза кога је онај мерзер. Чекао сам неких четврт сата. Телефониста ми јави да ће батерија отпочети сада.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах, можеш ли, драги, што зажелити Што те неће овде развеселити? Ди ћеш сувим, по камену, драги, ходити, С друштвом твојим лепе даме под ноћ ловити, Бал, музику, шпацир препроводити?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А изрезаћу руком невештом На нагрђеном тако камену Жића ти лажног нацрт истини... ВЛ. ВАВИЛА: Ако ме преживиш! Та не видиш ли, да си сушта сен?
То није. То је пакао — У коме сам се горко мучио, У коме сам се мрзит учио!... Па шта ме вуче томе камену? Шта ме призива томе пламену? Шта ме везује?
кучко арбанска!... (Удара на њега.) КАТУНОВИЋ: Уклон’ се, Ђуро! Нећеш без гроба трунут, Османе — У камену ћеш наших планина Ископан наћи гроб... (Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца. Арнаут-Осман пада.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему престоницу минуле босанске снаге и моћи.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
радости и за злости Непомична, неосетна, У којојзи отров-срце, Уморена љута змија, На узглавку — вечном мраку, На камену од увреда, Размрскана, ћути, спава... Ја сам стена... ал’ крвава!... Испарана гневом, једом, Заљуљана муком, бедом!
Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
У КАМЕНУ 66 І 67 ИИ 68 ИИИ 69 ИВ 70 В 71 ВИ 72 ВИИ 73 ВИИИ 74 ИX 76 X 77 XИ 78 XИИ 79 XИИИ 81 XИВ 82 МАГНОВЕЊА 83 ЕПИТАФ 84 ПОГЛ
У КАМЕНУ 98 ХРАМ 101 РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 103 СТРУНА 105 МИСАО 107 РАДОСНО ОПЕЛО 110 ОН 112 ОДЈЕЦИ 114 МОЛИТВА 115 ТУГА 117 ПОГРЕБ 119
о мируј, мируј. Шапата неспокоју овом, вапаја не. ИИИ Знам, по стрелицом је таме, те и у камену раздани. И замукнув ли, зраком то незнани заведри дан. ИВ И знам, Велико, муком једно, ту куца срце.
И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет. РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар? тешко приклопи сварење.
Сагорети — пречистој дар. ТУГА У КАМЕНУ 1 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза; а дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук.
И благослов што гробу колевци проклетство неко — одужити дуг. 7 Све зове — остајем. Кореном у камену тузи затварам круг. 8 Патнику из тиха срца то чудно пукне зоре цик.
Беспутан, даљинама поведем на пут. 4 И судње ме, и мрем, а живот отвара тек двери. Реч своју нем камену завештавам, и звери. 5 Бездетан, на истину грем. Синови прате ме и кћери.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Уђе на капију њихову. Љутитим кораком појави се у дворишту. Она је седела на камену у средини. Прекрштених руку, повезана дугом шамијом, у простом минтану, простим шалварама.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
л. упор. и СЕЗ, 17, 542). При бајању од пришта употребљује се б. л., који се мора истући на камену што »се не померава« (ЖСС, 263). У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л.
опет постане цео (СЕЗ, 19, 391). Г., стуцан на камену који се не помера, чини саставни део мелема који се, уз басму, привија на пришт (ЖСС, 263). Лист од г.
У Лесковачкој Морави момак девојци коју жели да узме даје ј. »која се трипут окренула на воденичном камену« (СЕЗ, 70, 1958, 383), а на дан свадбе проводаџија изнесе ј.
Одољен. У народној песми пева вила седећи на камену: »Да зна женска глава Што ј̓ одољан трава, Свагда би га брала, У пас ушивала, Уза се носила« (Вук, Пјесме, 1, 223).
Ћипико, Иво - Пауци
И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се покољења диве; код грдних планинских провалија преко којих на коњима прескакаху стародавни јунаци; у
Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо, сједи једно до другога на камену. Над њима је планина, испрекрштана поточинама, драгама и пећинама; око њих го пашњак, посут големим куцима, са којих
А гомила, с младенцима, крене низ чаршију. Раде сједи на камену, пази на говеда да не улете у шумску брањевину. Тако је сада, а негда си их могао пустопашице загнати.
— Чудим вам се ча говорите! — Знате да их суша носи, ка у камену... —Ти тако говори, а ја ћу билижит... Ала, изагни их! Младић потрча устрану пред живину и сагна је у поточину.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
у висине, раздвојиће се на хват од земље од ове моје жалосне, ружне љуштуре која ће се распасти од удара на шиљатом камену. Можда је прави тренутак да то и учиним. Баш сада.
Око себе је чуо вапаје умирућих. Били су тако беспомоћни. Лежали су на голом камену пред Кулом просутих утроба, одсечених удова и разбијених глава. Били су слаби као деда.
А Никанор чучи у мокром, гнезди се на неком љигавом камену, влага му се увлачи у кости, можда га је већ и кијавица спопала. Неће он тамо дуго издржати.
што је потрчао, изгледа у очајању, и што је затим дуго гледао, укочено стојећи с ове стране реке, у мртву, изровашену камену плочу што се надносила над вир. Матија Седели смо нас двојица те ноћи без месеца, до далеко иза поноћи и разговарали.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1891. У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске,
Седећи тако поред свога стада На маховини и суром камену, Он ми је тихо казивао тада О старим људма, о старом времену.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Свако вече, шлајфер се премести пред отворену капију жупништва, и тамо ради. Окреће свој мокри точак и преврће на камену оштрице. Сав занесен. Челик сичи, вода капље, хладовина сиге мирише, сечива се обнављају и светле.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Млого говорење пак, којим се њиов језик воденичном камену подобно окреће, причињава кругодвиженије крви, и с тим замењује оно што ми одећи прибављамо, и без којег би се
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
ИЗВОР Мој залудни ходу На Савину воду (Српска народна песма) САВИН ИЗВОР Бистро око у камену Отворено засвагда Четвороструким пољупцем штапа Сањивим зеленим трепавицама Трава и скрива и открива Студену провидну
дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке животобоље Бистро око у камену Отворено за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ Гладан и жедан светости Напустио је земљу И
по сувом У пратњи својих вукова ПАСТИРСТВО СВЕТОГА САВЕ Чува бело камено стадо На зеленом обронку Помаже сваком камену У наслеђеној црвеној пећини Да се породи Куд год крене Стадо за њим иде Тутње брда од камених корака Застане на
трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани ћивот Препун зрелих сисатих крушака Види своју вучју главу И
свој процветали штап И своју срећно оплођену земљу У зајапуреним пупољцима Два ока затвара Трећим оком у камену гледа (1958—1971) КОСОВО ПОЉЕ КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Починемо давно очекивану офанзиву. Мозгови ове још непобијене деце почеће опет да прскају на врелом македонском камену. Докусурићемо и ово мало преосталих живота једне на мучеништво осуђене генерације. Али, шта ћеш?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис.
Покуша Маријан да се ослони о лакат, да се дигне али није било у њему снаге ни колико у камену воде. Паде дечак поново на дно чамца, стално мислећи на забринутог деда и заробљену рибу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
се Јевросима мајка, сагнула се доле по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране материне, иди,
Први се прочуо као јунак Мујо Хрњица. Босански беглербег Сархош Ибрахим-паша Мемибеговић саградио му, заволевши га, камену кулу у Великој Кладуши, и привеза уза то агалук да стражи на Крајини и да сузбија провале хрватских крајишника.
Па заузда ђемом од челика, пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену, па се ђогу фати на рамена. Погледује девет својих шура, а шуреви у земљицу црну.
Стаде писка Маркова сокола, као љуте у камену гује; Марко узе својега сокола, пак му стаде завијати крило и с љутитим гласом говорити: „Тешко мене и тебе,
Ал' беседи војвода сибињска: „Мили боже, да луда каура! Што би снаге, камену предаде“. Кад Кајица разумео речи, он отима камен од Маџара да белегу своју посведочи; кад се баци Кајица војвода, од
Но како си мене старјешина и пошао ђевер уз ђевојку, ну набрекни на камену граду, ну набрекни, призови тобџије, нека топе пуне и напуне, нек напуне тридесет топова; па призови старца
Сватови се на број искупише у шарену камену авлију. Затворена врата на капију, затворена и пак заклопљена, на капији четири џелата: два Арапа и два Латинина,
зорица не забијелила, ни даница лица помолила, а од дана ни помена нема, пошетала Маргита ђевојка у Сријему по Сланом Камену; рано шета боса по камену, рано шета, танко попијева, а у пјесми кунијаше Рајка: „Бог т’ убио, Рајко војевода!
даница лица помолила, а од дана ни помена нема, пошетала Маргита ђевојка у Сријему по Сланом Камену; рано шета боса по камену, рано шета, танко попијева, а у пјесми кунијаше Рајка: „Бог т’ убио, Рајко војевода!
војевода Мирко, бјеше тада млого војевода по нашијем редом градовима; па ме чекај, Маргита ђевојко, стани мало на Камену Слану, стани мало да ти кажем право све војводе и градове редом.
се попни јели на кичицу, и понеси дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрени га камену Котару, па покупи поље под Котаром, и уфати на граду капију: јесу ли се отворила врата, а јесу ли изишли сватови, хоће
Алил јели у кичицу, и однесе дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрену га камену Котару, под Котаром поље покупио, и на граду уфати капију, па он стаде Мују бесједити: „А мој брате, Хрњо
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Давно је нестало и топова и тобџија и малог Јованчета са сребрним токама. Понеко чобанче тако и заспи с главом уз камену плочу, сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ЗА ЦЕО ЖИВОТ 432 ЈЕДИНСТВО МНОГОСТРУКОСТИ 433 ЖЕНИК ЛЕПОТУ НЕВЕСТЕ У ОЧИМА ДРЖИ 434 ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ 436 НАДГЛЕДНИК БАШТИНЕ 441 НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ 442 ПРИТЧА О ДУШИ И ТЕЛУ 443 НА МОРУ ГАЛИЈЕ 445 ПОХВАЛА СКРОМНОМ
ДУХОВНИЦИ Ово је свештеником речено, а није камену... Доиста, бакали и винокрчмари, А не духовници! На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по два
се је био застарео да придобије себи земљано царство, — те седамдесет своје рођене му браће, — Авимелех што потуче на камену, да би тек он се оцарио, а не би који други од браће му то придобио.
Ама наши су зли и горки греха чемери којино су неизглађено удубљено писати с гвозденим калемом на мрамору камену: не накисна никад земља с благом, свише росом, учитељи неучени свакад се учећи а никад не бољем не просвештујући се,
И по пет пута говорећи сејем и пак ти велим: слушај кћерко и пази! ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ Камен што су га зидари, с нехајством за њега, били пометнули, — он после пристаде с врх ћошкова дуварних.
Ја сам, рече пут и живот. По томе камену овде зидајући се ми не с коровом, с трском, сламуштином с неваљали тима више речени дели [да градимо], да нас згмежди