Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Дођи, драги, дођи, мили!“... И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић.
Али она продужи. Ређала му је све што год је знала. Мита јој више не одрицаше, само опет онако клонуло обори главу и заћута. — Шта хоћеш мајка да ти дâ? — упорно поче она опет. — Ништа. Не једе ми се ништа!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге — Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА (ужасно збуњена): О, господе боже! (Обазире се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му пригушила глас.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Све клонуло, свако биће, свака зграда. То над Вечним Градом, као мора, пада Тешка традиција безбројних столећа... ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.) ВАСКА (излази зајапурена, леже клонуло на миндерлук, на леђа, забацује руке више главе): Ох, докле? (Зажмури.) Пауза.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра. Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји.
Опанчар заплака, и дуго је плакао и причао нешто о калупима и неуштављеној кожи, па се клонуло завукао под Ђорђев сто и заспао. Двојица с фесовима, обојица терзије, узеше ибрике с ракијом, клекоше на.
Пуцњава се прореди. Јауке рањеника угушује кукњава жена по селу. ...Моја буна је друкчија била. Никола клонуло седе у снег, не испуштајући колац.
Извуче се из сена, устаде, мрак му у таласима налеће у очи и пуни главу, он се клонуло свали на гомилу ливадске отаве, јер једини се он од мушкараца у селу данас скрива у сену, слабић, кукавица...
“ промуцао је гледајући у жуту гомилицу. Њој се избриса осмех с лица, у чуђењу јој се згрчише уста, па. се уплашено, клонуло, прислони уза зид и помеша очи с дукатима. То никада неће моћи да заборави. „Ово је твоје ако ми родиш сина!
Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на врата, клонуло прилази кревету и седа до ње. Она се не покреће. Гледа јој лице. Из великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче.
Влажна и топла, сувише му је мала за његову нежност. Никад, никад више, шапуће дамарима, клонуло, без трунчице снаге. — Сад му је боље.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И док ми над главом свиће зора нова, И звездано небо почиње да плави, Враћа ми се јато белих голубова, Клонуло од бола, и крила крвави', И ту покрај мене умирући цвили.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ни увијек неугодна она сладострасно-јежуљива драж тог осјета и она нездрава устрепталост која једним махом у нама све клонуло електризира и подигне. Атмосфера освјетљених дворана била је задуго зрак који сам дисао.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Како л' ће ти сутра бити... 1904. ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
- упитах мога пријатеља који ми ово причаше. // - Па? . . . - рече он клонуло и тужно. - Па ето! Од те наше љубави није било ништа.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
види све појединости разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у њему буди немоћан гнев и срџба против опустошавајућих ратова.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге. Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Једном је то свршено. Не да ме то боли, него сам срећан што сам због тога постао свештеник. (Клонуло): Али, ваљда што сам постигао све што сам желео, све учинио што је требало да ја учиним, да постанем овде први,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Не лажи, Ноло, па је онда све лако и просто... Не лажем, дала сам љубав. Ево и сада, срце ми је, чини ми се, клонуло да умре, зато што Луку губим, и изгубих... Туђа кост... Родити ваља оно што ћеш слепо волети...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
све је готово! И срце, и очи, и снага, све за Асана, за село, Бању! (Пркосно клонуло.) Тамо ћу ја! (Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим.