Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он се удари руком по челу. — Али ја морам њих надвладати!... То мора преда мном пасти на кољена и молити ме!... Мора то бити! Али како?... Јест, баш у томе је била сва несрећа!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ми се склонисмо, а као да нас пушка посред срца удари. Она корачи једанпут, па паде на кољена. Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи. Поп се уздрхта, а сузе му ударише.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
О томе Фортис каже: „Касно облаче хлаче дечацима који каткад ходају у кошуљи до кољена у доби од тринаест и четрнаест година, особито према граници Босне, држећи се општег обичаја те земље под влашћу Порте
Матавуљ, Симо - УСКОК
на глави, огрнут млетачком кабаницом, набадаше танким ногама, на којима бјеху затегнуте свилене, бијеле бјечве до кољена. Остали вијећници, млађи људи, бијеху у новој француској ношњи.
Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!
Нâко чизме можеш задржати, јер је снијег до кољена. Једва начинисмо пртину до цркве! — А зар је већ служба свршила? — пита Јанко смијући се колико прерушавању, толико и
— Довијека? — Довијека. — Тако, ако брат буде имао мушке дјеце, најстаријега ће све допасти? — Тако, све с кољена на кољено. — Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право.
Бјеше то човјек омален, средовјечан, широких леђа и риђих бркова. У дому браства Иличковића медиштво прелази с кољена на кољено. Прича се да је њеки Иличковић у давно доба служио у чувеној кући Медиковића, у Паштровићима.
Милићевић, Вук - Беспуће
кораке, пролазили сељаци и сељакиње у бијело с кошарама на глави: сељакиње с тробојкама у коси, кратким кошуљама до кољена и бијелим чарапама; сељаци с малим шеширићима, налик на печурке, у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима.
лежаше на кревету, са затвореним очима и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше, испирајући ране ракијом.
бива слабији, како подлијеже; како се његове мисли ругају с њиме, како га махнито нападају, боле, жегу и бацају на кољена пред животом који стоји озбиљан и миран, сав у ноћи, изнад шумне ријеке.
карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру; једном, кад сјеђаху упоредо, дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у исти мах; Гавре Ђаковић се осмјехну, а она збуњено обори очи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ђипа, Ногом бије, а ушима стриже, Модар пламен на ноздрве лиже, Би истргли руке из рамена, Да су момчад лошега кољена.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ја ћу сад викнути, па нек буде шта ће бити. Момчина се поисправља на утрнула кољена, савија дланове око уста и гласно се продере: — Ехеј, Швабо, колико је сати, здравља ти?!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по
дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!
Онда царев син брзо отрчи на поток и захвати воде у шаке па пође уз брдо пештари. Успут је падао на кољена, ударао се и ломио се, али је старцу мало воде у прегршти донио.
— Опрости, свијетла круно! Да сам знао ко је са мном, не бих се онако понаш'о — рече војник и паде преда њ на кољена. Цар га покуца по рамену и рече му: — Кад те старјешине нијесу ништа аванцирале, ја ћу те аванцирати.
Кад ујутру устанем, а то вуци дошли те заклали и изјели мога челца: лежи мед! по долу до чланака, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар! Тајко и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род ми њојзи одговара: “Не клањај се, селе, роду,
“ 170. С оне стране Шибеника Шиба трава до рукава, Граорина до рамена, Дјетелина до кољена, По њој пасу три пауна, И три тице паунице, Чувала и’ л’јепа сека; На секи је прегачица, Нит је тката ни сновата,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Конте Пјеро Б., са власуљом на глави, са отегнутим бијелим чарапицама до кољена и загрнут табаром „а ла венезиана“, набадаше несигурно својим танким ножицама.
испи чашу, наслони десну мишку на кољено, лијевим дланом отра неколико пута брке, па и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало зинутијем устима и гледајући нетрепимице у огањ.
живота Његова; име Му, којијем се још за живота његова, кунијаху Црногорци, аманет је највиши који се предаје с кољена на кољено у овоме аманету српском, у Гори Црној.
Дјевојке ако се не би поудале за властелу, али без мираза, манастир их је чекао. Тако је то бивало с кољена на кољено у Јановоме дому и тај ред затече и њега кад га Бог посла на свијет.
Смијешне им бјеху навике неке што се у кући предадоше с кољена на кољено, кроз дуги низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако новијим временима;
Јанко не мога одговорити, но занијека главом. Опако слаб, а од силног узбуђења бјеше малаксао, те му се кољена превише. „Придрште га!“ викну сердар. Странац узе Јанка под руку.
Кад их више не чу, она се брзо обуче и обу, пак се прикраде к вратима. Јанко је сједио на клупици; лакте упро на кољена а главом заронио у прегршт. Цура се примаче к оцу, па га стаде тихо, ама тихо дозивати.
“ Сердар плану, па је стиште иза десне шаке и трзну њоме. Жена се преви и паде на кољена, па хукну од муке. „Аман! забога!“ једва изговори. „Чујеш ти бабо!“ говораше он кроза зубе, једнако трзајући њом.
Чобани већ сјавили стоку с планина. Снијег још није пануо, па има отаве по окрајцима, а у присојима траве до кољена, те живо пасе; а и чобани не трче голоруци, нити се купе у гомиле, е ћеш их видјети раштркане, гдје стоје дупке, са
“ Четнике трнци подиђоше како је Пејо узвикнуо. Он се ухвати за косе, кољена му се превише, те паде на мртваца, љубећи га и дозивљући једнако: „Јанко! Јанко мој!“ Људи, у чуду, потекоше к њему.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Понео га ђаво на рогове! Пропао се на њега Содом и Гомор! Рђа га убила као чавао на путу! Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио!
У двору му била два пута. С којег му долазили кумови и пријатељи, с оне му стране било блато до кољена! а с које му стране долазили злотвори и душмани, они пути порастали црнијем трњем, те се по њем шалацале срне и легла
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад у јутру устанем, а то вуци дошли, те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед.
засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три каква му је цар наручио.
Кад ујутру устанем, а то вуци дошли те заклали и изјели мога челца: лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед.
“ па и ту собу отвори, кад | уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по
дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да му један нешто учиниш!
Препаде се сирота невјеста, скочи у сусрет свекрви, и пане пред њом на гола кољена као да јој се умоли и опроштење иште.
Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: „Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се... Срдар изађе, псујући. За њим потече Тетка. Онда Мачак паде на кољена према Исукрсту. — Тако ми овога распела, дуовници, бија је он... Он, Шкоранца главом! — Учинило ти се, будало.
Бакоња изађе прије Бујаса, па не обрисав се, сједе до Срдара и обори главу међу кољена. — Ја вас молим кâ бога, фра-Јакове, за једну велику љубав — поче он узбуђен. — Е! Шта то? Шта ти је јопета?
Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака. Диже се права бура, али се Бакоња уклони.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
је свеједно — детаљ који за суштину ствари нема баш никакве важности) убрзо опет придигла: отресла прашину с лаката и кољена, и партија се наставља. И партија се вјечито наставља. Партија која се зове политичка повијест народâ.
Па шта хоћеш, човјече божји! Што би претендирао? Да клекнем преда те? Добро, ако хоћеш, паст ћy пред тобом на кољена и рећи: „Слушај, господине!
Јест, господине! Немојте се ништа чудити, господин Радивоје! ... И немојте ви само тако преламати преко кољена културу грађанског друштва. Не браним ја грађанско друштво. Далеко од тога! О, имам ја старих рачуна с њим!
прекорачио преко прага, мимо мене је пројурио аутомобил и заштрапао ме косим блиставим рафалом капљица, равно испод кољена. То ми је, одмах на првом кораку, био поздрав „слободног свијета напољу”.
Задње табаке с Малим огласником узео сам преда се на кољена. Проматрам са занимањем биљке унаоколо и трудим се да се свакој сјетим латинског имена.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
дана хад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!
Кад ујутру устанем, а то вуци дошли те заклали и изјели мога челца: лежи мед по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед.
Кад Херо сједе поклекнувши на кољена, а сави руке на прси и цара смјерио у очи, цар прифати они кошиц смокава, па с једном по једном Хера у главу што више
Ћипико, Иво - Приповетке
А није ни чудо! Толико страхота чули су причати још из младости о овим школићима. Од кољена до кољена преносе се приче о сломљеним бродовима о ове суре хриди: овдје море напада своје жртве да их уништи,
А није ни чудо! Толико страхота чули су причати још из младости о овим школићима. Од кољена до кољена преносе се приче о сломљеним бродовима о ове суре хриди: овдје море напада своје жртве да их уништи, прождре; а у
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.
Млого ме је, кажем ти — уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. — Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу.
Ћипико, Иво - Пауци
нагађању и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми.
и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми.
Јуре је сједио на ниском трупићу до огња, налактио се на кољена, и рукама покрио очи. Мати им била код мрца у соби. Иво сједе до оне двојице што тек уљегоше.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Он пресуђује да царство остане Урошу, јер „ђетету је од кољена царство“, другим речима: јер је то јемство да се држава неће распасти.
Наравно, ко би данас делио царство по томе коме је оно „од кољена“ — тај би заступао идеал правде из XИВ века, како је говорио Светозар Марковић.
какав изгледа жгољав човек под рухом и оружјем великог јунака (у песми Женидба краља Вукашина): Што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена пада; што Момчилу таман чизма била, ту
за јутра ракија; по долами токе и ђечерме, златне токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире, жуте му се ноге до кољена, побратиме, као у сокола, а на главу калпак н челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега
Ал' да видиш чуда великога: што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена пада; што Момчилу таман чизма била, ту
Кажи, Марко, на мене је царство, ти ћеш, Марко, први царовати, а ја ћу ти бити до кољена!“ Шути Марко, ништа не говори, на шатора не окреће главу.
Видите ли, бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство! Од оца је остануло сину, ђетету је од кољена царство; њему царство царе наручио на самрти, кад је починио“.
Милош од Поцерја, друго јесте Топлица Милане, а треће је Косанчић Иване; бацио их на дно у тавницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
Увати ме Вуча џенерале и још моја оба побратима; бацио нас на дно у таваницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
обранити шћаше; бог поможе Страхинићу бану, има ђога коња од мегдана: како копље на планини звизну, соко ђого паде на кољена, изнад њега копље прелетио, ударило о камен студени, натроје се копље саломило: до јабуке и до десне руке.
Кад удара Страхињићу бане мучну алу силна Влах-Алију, из седла га маћи не могаше, тону вранцу коњу до кољена у земљицу ноге све четири.
Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња. Милош ти је, госпо, погинуо код Ситнице, код воде студене, ђено млоги Турци
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Отвор у пећину лагано се ширио. Сваки час би, сад један, сад онај други, клекнуо на кољена и повирио унутра. Из пећине је ударала хладноћа, пријетио загонетан мрак.
— Изван шуме и онако нема неке нарочите опасности, а у шуми... Ту се пољар одједном сјети дрекавца, кољена му клецнуше и он се бржебоље прихвати боце. — Ракијо, пријатељу и у добру и у злу, помагај, нешто ме ноге не држе!
Еј, Мачак, има ли још дуго путовати кроз ову твоју пећину? Већ ме забољеше и леђа и кољена. — Још мало па смо у великој соби, стриче Лијане.
То их обрадова. — Да загазимо, шта велиш, Јованче? — Хајдемо. Спустише љестве у језерце и убрзо се нађоше до преко кољена у хладној води. Мачак се стресе. — Брр, хајде ти први, ево ти фењер.
— Ту је и ракија — намигну дјед. — Ево је. Старина завуче руку у џеп од чакшира дубок скоро до кољена и отуд извуче пуну пунцату боцу. — Видиш ли је, чиста као суза.