Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ове мање, ситне говорне творевине, махом фолклорне и архаичне каквоће, произашле су из оне исте ковнице у којој су се остварили обрасци великих и значајних књижевних творевина; преко ових творевина са ознакама малих и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Било је то једног магловитог зимског дана у почетку године 1724. Пред старом и достојанственом зградом Краљевске ковнице у Лондону зауставише се господске каруце, у које су била упрегнута два чистокрвна хата.
Стари господин уђе унутра. То беше Сер Исак Њутн, генерални интендант Краљевске ковнице. Кад стиже у своју управничку собу и кад му послужитељ скиде капут и узе шешир и штап, Њутн пружи руку свом секретару
Ту се налазио велики печат управника ковнице, чуван и дан данашњи као драгоцена реликвија. Њутн га притисну својеручно на акта и потписа их гушчијим пером.
Иза њега дођоше на ред други чиновици ковнице да поднесу своје извештаје или да добију упуте и наређења. Но да се не задржавамо у овом храму бирокрације, него да
Али кад Монтегју постаде први лорд државног блага, он даде Њутна поставити за првог чиновника државне ковнице, а касније за њеног генералног интенданта. Године 1696 пресели се Њутн у Лондон. Све остало знате“. „Да, у главном“.
„Ево, погледајте! - све сами сјајни нови новцати златници, као што се могу очекивати од управника ковнице“. Они се руковаше и опростише се један од другог. Убрзо из тога уђе Пембертон у кабинет управников.
Но Пембертон беше другог мишљења. Пресрећан крену он из ковнице право у издавачку књижару. Кад Пембертон стиже на улицу, опази у једној крчми, укосо од ковнице, Хемфреја Њутна са
Кад Пембертон стиже на улицу, опази у једној крчми, укосо од ковнице, Хемфреја Њутна са повеликом боцом вискија на свом столу. Овај га позва, машући руком, да уђе.
Шта ће помислити намештеници ковнице кад вас овде опазе?“ Чичица одахну душом и слатко се насмеја. „Шта ће они помислити?
Пембертон га погледа зачуђено. „Чим Њутнове кочије“, настави Хемфре, „пројуре улицом, одјездиће вратар ковнице и лични послужитељ Њутнов овамо к мени“. „Шта кажете?
“ Пембертон оклеваше, али кад виде кроз прозор како Њутнове кочије пројурише улицом, а црвено униформисани вратар ковнице и њен плаво одевени служитељ кренуше у правцу крчме, он испразни чашу и побеже.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
пример необичне, а лингвисти би рекли неправилне синтаксичке употребе граматичких облика, може се из ране песме „Из ковнице изашав“ узети стих: „Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима старим.
Сва је песма „Из ковнице изашав“ толико и тако прожмана истородним језичким неспретностима да их морамо сматрати неодвојивим делом њене
Јер нам при томе открива шта су код њега самог могли бити дубљи подстицаји за она синтаксичка одступања у песми „Из ковнице изашав“ која смо раније поменули.
Померање је тако учестало у песми „Из ковнице изашав“ да се само из једне кратке строфе могу издвојити три изразита примера.
Разуме се да она не постоји само у песми „Из ковнице изашав“, али је у њој толико јасна да нам може послужити за расветљавање неких општијих особина Петровићеве поезије.
“40 А онај, опет, за кога нам се у песми саопштава да је управо из ковнице изашао или се тамо упознао с тајнама ковачевог заната или је можда замишљен као сам ковач, дакле човек који је код
И чим је из ковнице изашао, он – што је карактеристична појединост – навлачи на себе небо као одећу, као кабаницу. Појединост је мање
Место, међутим, где су се оне први пут окупиле, и где им се још доста добро види порекло, налазимо у песми „Из ковнице изашав“. Ту је песниково тело с једне стране одевено у небо, с друге уроњено у земаљски пејзаж.
И његови су делови буквално помешани с њима: Из ковнице изађох, навукох на себе небо као кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана,
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
МОСТ 16 ПЕСНИК НА ВОДАМА 18 ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА 20 БОДИНОВА БАЛАДА 22 МЕСЕЦ ПУН 24 ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ 27 ЈУЧЕ И ДАНАС 31 ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА 35 СЛОВО ЖЕЂИ 52 ЈЕСЕН 53 СВЕ У ГАЛОП 55 ОТКРОВЕЊЕ 57 ПУСТОЛОВ У
ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио
видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам. Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана,