Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
он осуђује оне који у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: Не пита се ко се како крсти, Но чија му крвца грије душу, Чије га је мл̓јеко задојило.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако, драги мој!“ „Само, душо, кад сам твој.
Ој Шубићу, Јуранићу, Турске главе Беу траве, Мачи ваши бритка коса, Крвца ваша беше роса, Роса росну, јавор с' диже, Певац иза њ гусле здеља, Па бугари што сте били, Што л' десницом
Да не гледе твоје луде муке, Твоји јада, твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен се комада, Па све комад за комадом пада,
“ Па је пушку малу потргнуо, Удрио ме амо под пазуо, Врела крвца из ране покуља, Ја у седлу мало се заљуља, Шћах из боја окренут коњица, Ал' не даде силна потурица.
„Ацо, Ацо“, вика ти сирома; Аца теби те у помоћ ома; Један итац вешто, те у главу, Крвца лопну у зелену траву; Па да те ово не избави од мука, Веруј, брате, ја би и утука.
Ево тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је попашно, А душа му и ноћу и дању Сваку празну разбити лубању.
О кад се сетим они боја И премиленог оног зноја, У груди ми се срце смеје И већма ми се крвца греје! „За отечество, за слободу!“ — По целоме се чуло роду. Да силног онда турског јада, Да силна онда чалма пада!
Све истопи се, тек и је иљада Ма све је, брате, она крвца млада, А крвца млада, она крвца врела, За правду увек бит се започела.
Све истопи се, тек и је иљада Ма све је, брате, она крвца млада, А крвца млада, она крвца врела, За правду увек бит се започела.
Све истопи се, тек и је иљада Ма све је, брате, она крвца млада, А крвца млада, она крвца врела, За правду увек бит се започела.
Да нема ништа, они сами виде, Ма опет сваки унапредак иде, Јер ето оће њина крвца млада Да спомен даде свету за свакада, За правду како ваљаде умрети, Да ђаво клети Богу се не свети.
“ То само рече, па с' онда заљуља, Пољани паде, а крвца покуља Из ране смртне што му Васа даде — Јер Васа беше што га ту препаде.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис
Ил' је капља светог зноја, што је с кола канула, па кô крвца усред боја на пупољак панула? Ил' је суза од милина, лед самоће растопљен, што је видô са висина соколова српски' сен?
мађистрату новосадском Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, зар већ у твојим бојама спава црвена крвца и крвца плава? О чему сниваш кад се не њијаш?
новосадском Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, зар већ у твојим бојама спава црвена крвца и крвца плава? О чему сниваш кад се не њијаш?
чујеш ли песме, знаш ли какве су?” делила чује и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол позлеђује, ал' ипак вели: не зна, не чује!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Свака сврака скака на два крака. — Уплетосте ли кајишчиће у опанчиће? — Црвена крвца из срца врца. — Црква и пред црквом предцрквац. — Црн јарац, црн трн, — црн брсти трн.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Како човек може да пева? — рече замишљено, с тихим прекором. — Мени само срце пева. Увек пева. Пева и кад се крвца лије и... — Срце... Твоје срце је јарчева кита! Бесловесниче! — Ја сам гуслар, Никола.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А кад буде, па ту мука мине, Кад слобода као сунце сине, Кад се крвца опере студенцем, А јунаци овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И шишмиром, Српске моме
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Само каткад тек пробију Грки уздисаји. ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне.
Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука пуна ј’ Руске крви најнежније. Верио се соко руски Са србињском соколицом, Верио се
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова. СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи!
Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне? Још је из рана крвца лопила, А модра светлост жишка немоћног Осветлила је таму жалосну... Онда је седи Ђукић издисô...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ВИИИ Пола срце, пола камен — То сам био ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Ти си камен научила Љубит’, горети, А срцу ми даде крила, Срце одлети.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.” Огњеном Ђорђу је веће ускипила жестока крвца: Трипут је подиг’о, спустио десницу снажну недвижим, Тешко јер срцу је слатку раскинути природе свезу.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу: Већ је крвца из земље проврела, земан дошô, ваља војевати. Партенији се нешто ражали.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Стихом прегнантним асоцијацијама објаснио је тренутак одлуке ("Јер је крвца из земље проврела"). И остале песме које с овим својеврсним епом чине целину обликују хронику устанка.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела, А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела И на долини страшној где пропаст грозна их стиже, Град
Силвије, чувени лекар, ученик мисирских мага, Увеза пробијен трбух и насу мелема блага. И свест се Катону врати и крвца преста да тече, Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече: „Нека је проклет и презрен лукави избраник рода, Што
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
разликују људску од животињске крви: Ласно ти је крвцу познавати: ак' удара ђетелином травом, то је, вуче, од љељена крвца; ак' удара јечмом и сијеном, то је, вуче, од парипа крвца; ак' удара вином и дуваном, то је, вуче, од јунака крвца.
удара ђетелином травом, то је, вуче, од љељена крвца; ак' удара јечмом и сијеном, то је, вуче, од парипа крвца; ак' удара вином и дуваном, то је, вуче, од јунака крвца.
крвца; ак' удара јечмом и сијеном, то је, вуче, од парипа крвца; ак' удара вином и дуваном, то је, вуче, од јунака крвца.
једва подигнуо, па повуче ноже по конопцу, те пресече на руку конопце, посеч' Грују по десници руци; из руке му црна крвца пође. Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје!
“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној песми.
Да надмаши јунаке из песме, напрезала се целокупна раја. Она је била рада кавзи, она је знала да је „крвца из земље проврела“, она је осећала да је „земан дошô“ кад „ваља војевати“, она је хтела „сваки своје да покаје старе“.
Краљ допаде на црквена врата, по диреку удари ханџаром, из дирека крвца покапала. Тад се краље био покајао, Те је ријеч био говорио: „Леле мене до бога једнога, ђе погубих свога сина Марка!
по њег'ву бијелу кауку; пресјече му златали-челенку, и пресјече бијела каука, мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи обадвије.
Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња. Милош ти је, госпо, погинуо код Ситнице, код воде студене, ђено млоги Турци
Онде ј' пала крвца од јунака та доброме коњу до стремена, до стремена и Ао узенђије, а јунаку до свилена паса, — онде су ти сва три
Можеш знати и паметовати: кад изгибе војска на Косову и обадва цара погинуше, цар Мурате и кнеже Лазаре, паде крвца коњу до стрмашца и јунаку до свил'на појаса, — по њој плове коњи и јунаци: коњ до коња, јунак до јунака, а ми тице
се Краљевићу Марко, па довати ону кулу с вином, па удара царева чауша: прште купа а прште и глава, и проли се и крвца и вино.