Матавуљ, Симо - УСКОК
Све четворо видјеше сличицу, попрсје женско. Бјеше плава, бујне косе, великих очију, малијех уста, у ружичастој хаљини. — То ми је сестра — рече ускок. — Види се господски сој — рече Крцун. — Аох, дивна ли је!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На то ће запитати онај најстарији вук: — А колики су? — Има их — вели овај — малијех, а још два пута више великијех; има их много већијех него што је и један од нас, ма има их као и ждрјебад.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Материне очи а очине племените црте, њежније дакако, састале се у кћери. Иза малијех руменијех усана два низа зуби, као два низа бисера.
одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не жњеле и копале, тако бијаху господске.
Двојица само падоше. „Ха ко је Озринић!“ „Ха ко је Његуш!“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака. „Ха за Му’амеда и за вјеру турску!“ викнуше Турци гађајући онамо гдје је димило иза бусија.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
На овакве пословице мисли Вук, кад вели „да у народу нашем има много малијех приповиједака које се као пословице приповиједају“. Осим тога постоје и „приповијетке, од којих су пословице постале“.
— Тешко мени без мене. О МАЛОМ И ВЕЛИКОМ — Ни прсти у руке нијесу сви једнаки. — Стотину малијех чини једно велико. — Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака.
док сватови још сједе за трпезом, клекне на прострте струке насред куће, па пружа од себе руке, на које јој натрпају малијех пушака и ножева колико год држати може, а два засједе (или заставе), узму јој вео с главе, и држећи га раширена изнад
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Умра је! — па ста звонити, одскачући лакат од земље. Помислише да је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им пажњу помагање фра-Брнино, који викаше са тријема: — Та излазите, излазите, видите шта је томе!...