Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Са газдом није имао невоља све док није почела 1804. година. Терзији Мехмеду се допадао овај младић златних руку, па га је доброћудно наговарао да се потурчи: онда би му он дао (као у причи) и
Конду су однели у Аганлијин конак а Мирко је, обузет неким предосећањем, журио терзији Мехмеду, у радњу. Изгледало је да је стигао у прави час, јер су два бећара таман хтела да убију терзију и да му оробе дућан.
Мирко заштити свог некадашњег газду, забрани насиље и плачку, остави Мехмеду дукат да сахрани жену која тек што је била умрла (невоља, ни Тyпцима, не долази сама), а он пође ка Стамбол-капији.