Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
баш је ова садашња млáдеж! Свака јој се женска допада... — Та не, ал’ верујте, пала ми на памет она песма: »У Милице дуге трепавице«... Па она њена збуњеност... идеална Српкиња! Па тек она стидљивост...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Она се дају деци да би се демони и уроци обманули и на тај начин одвратили од детета које ово име носи. У Речнику Милице Грковић таква имена су: Невад (невадин = невешт, неук), Нејак, Раб и сл.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Људи, осим кнеза, ношаху у торбама купљени житак; женске, осим Милице, кнежеве кћери, бјеху упрћене врећама; оне три из других брастава ношаху голема бремена, јер, по наруци, покуповаше
Женске приступаху да му љубе руку, али се он брањаше. Најзад стари бан гракну: — Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома! Кажите баби да јој водимо госта, добра госта, ваистину!
— Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном! Он, пристав и дјечак, сви гологлави изидоше.
Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро. А тада удовица настави: Куку, бане, мој ђевере, Братска дико!
У оној мотњави Јанко дође до Милице, која опет држаше братанића, па, играјући се с дјететом, запита је за жену. Милица се најприје збуни и порумени, па му
Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави. Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд?
Између њега и Милице престаде зазор и снебивање, нити је коме од назочнијех на ум падало да их сумњиво или испитљиво посматра кад би се у
Она се одвоји и приђе му блиједа, оборенијех очију. Он јој шапну: — Милице, душо моја! Милице, срећо моја!... Желиш ли да овако буде и наше весеље, наскоро ако бог дâ?
Она се одвоји и приђе му блиједа, оборенијех очију. Он јој шапну: — Милице, душо моја! Милице, срећо моја!... Желиш ли да овако буде и наше весеље, наскоро ако бог дâ?
Пошто му одиже главу и запоји га, запита: — Би ли још што? — Јеси ли ти то, Милице? — запита он. — Ја сам. — А гдје су остали? — Сад ће доћи наши! Хоћеш ли што? — Хоћу! да ме тако зовеш: „Јанко мој!
— Нијесу! Не знам. Ако останем хром... шта онда мислиш?... — Шта онда, Милице?... — понови. — Јанко мој, ето наших! — рече он. Уђоше све троје. Милица запали луч и наднесе над кревет.
— Даће бог! — рече Драго. — Дâко дође медик до ручаног доба! Послао сам по њега... Простри ми, Милице, крај огња, а ви све три будите на опрезу!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1816. издао је у Будиму посрбљену мађарску приповетку Споменъ Милице, а 1830. Матица српска издала је два његова превода с немачког: Одѣло изъ Тпіецта од Ј. Ф.
Победиоци постају искључиви и неправедни, и, по речима Милице Стојадиновић, на сваку књигу која није написана према Вуковим идејама »бацају анатему као калуђери на Доситејева дела«.
Знатно веће књижевне вредности су радови двеју девојака које су се у последње време јавиле, Исидоре Секулић и Милице Јанковић.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А он свакоме одговараше: — Браћо, Милице моје синовице. Кад дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: — Дај ми, брате, Милицу да је моја.
Видиш да немам никога. А брат му одговори: — Добро, брате, ево ти Милице. Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино.
мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: — Стани, брате, није моје, него Милице, моје синовице. И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице. Ја је гладах три године дана; Не могох јој
Ђевојке јој тихо говорише: “Ој Милице, наша другарице, Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Милице девојко, доље у дућану. Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти ма
— Милице девојко, доље у дућану. Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти мараме? — Милице девојко, да дарујем драгу.
Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти мараме? — Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога.
Јоване бећаре, што ће ти мараме? — Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина...
« — Ама то ви ка' да мене певате, Милице? — Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању. — Знам, знам? — Јес', вала, па питај ког' 'оћеш.
Већ се лакше ради, а више шали и задиркује. Јово се опет довук'о до Милице, па је узео за руку и стеже. Ћути он, ћути и она. Он се наже и пољуби је. — Миљо...
Видех, чини ми се, добро, како се спојише и постаде једно велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају... Тргох се, неко ме зове по имену и вуче за руку. Павле зове на вечеру.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави: „Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!
“ рече Спасоје. „Некате љуђи, пребродио сам ја све!“ прекиде сердар, па одмах викну: „Милице, камо та ракија већ!“ „Та ево је, тата!“ одговори Стане зачуђено, јер већ почела бјеше обређивати.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
по народу различно пјевају тако се и приповијетке различно приповиједају: ја сам пепељугу имао написану и од госпођице Милице Стојадиновића и од Г. Чобића, али је овдје наштампана онако као што сам је ја у дјетињству слушао.
” А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице моје синовице.” Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја.
Видиш да немам никога.” А брат му одговори: „Добро, брате, ево ти Милице.” Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино.
мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: „Стани, брате, није моје, него је Милице моје синовице.” И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан. 14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А он свакоме одговараше: — Браћо, Милице, моје синовице. Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: — Дај ми, брате, Милицу да је моја.
Видиш да немам никога. А брат му одговори: — Добро, брате, ево ти Милице. Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино.
он то рече, жито се упали и стане горети, а он, кад то види, потрчи за човеком: — Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице. И тако се жито одмах угаси., и он с Милицом остане срећан.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
додуше јединствени и често јединствено надахнути историјским национализмом у даровитом опевању Косова, од Орфелина до Милице Стојадиновић Српкиње — и било би одиста занимљиво изблиза погледати како се код српских песника, од Орфелина преко
Чиста роса зорице Цвета крепи лик, Мени поглед Милице Даје нов облик; Нека роса крепи цвет, Мени прија Милкин свет, Вели славног рода син, Славни српски син.
Волем српске Милице Верни бити друг, Нег’ у туђе краљице Светли доћи круг; Љупки Милке поглед сам Свети раја ствара храм, Вели славног
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Заволео девојчицу, и потсећа жену на неке слатке речи малога покојног њихова синчића. — Не тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима.
учила, рано истакла особит карактер и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави!
Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави! — А Милица је умела да опрости и заборави и била срећна.
очију некако превешених и скривених, нерадница, пробирачица, нова млада је врло необично изгледала у домазлуку Милице Перчиновић.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Гле, јахач на коњу ком, Милице, сад тепаш именом Марата, У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода, Загазиће реку што се зове Историја, Далеко
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Њој говори српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, кога би ти брата највољела да т' оставим у бијелу двору?“ „Остави ми Бошка Југовића.
“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се отворе на граду, ти ишетај граду на капију; туд
Не виђе ли честитога кнеза, господара и мога и твога?“ Ал' бесједи Владета војвода: „Ој, бога ми, царице Милице, та ја идем са поља Косова, ал' не виђех честитога кнеза, већ ја виђех кнежева зеленка, ћерају га по Косову Турци, а
Јесу ли се војске удариле? Чија ли је војска задобила?“ Ал' говоре два врана гаврана: „Ој, бога нам, царице Милице, ми смо јутрос од Косова равна, виђели смо двије силне војске; војске су се јуче удариле, обадва су цара погинула; од
“ Али рањен јуначе Милици одговараше, љуби Лазаровој: „А давори, давори, Милице Лазаровица, кога си отправила, веће нећеш причекати, пунице моја! А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића?
А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића? Не познаш ли, Милице, л̓јепо лице, Милице, кад му лице с̓јеваше како цв̓јеће мјенделово, а сад му је од рана и болести потамњело, а пунице
А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића? Не познаш ли, Милице, л̓јепо лице, Милице, кад му лице с̓јеваше како цв̓јеће мјенделово, а сад му је од рана и болести потамњело, а пунице моја?
слуша двору на пенџеру што ће Митар с љубом бесједити, Митар иде двору у тимаре, пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице, драга госпођице, ја бих теби нешто бесједио, али не знам је ли твоја воља!
“ Љуба њему тихо одговара: „Говор’, душо, што год ти је драго“. Јакшић Митар њуби бесједио: „О Милице, вјерна љубо моја, краљ будимски свога жени сина, пак Богдана зове у сватове, Богдан иште коња и оружје, а и наше