Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа. — Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп. — Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе. — По четири-пет дуката!
— Па би ли ти служио код мене, Срејо? — упита Милун окренув се онамо Сретену. — Ама како сад да ти рекенем, газда-Милуне — одговори Среја чешући се иза врата... Ето, нисам још ли са Станојем раскрстио. — Не мари то.
— Најпосле како рекнете — рече Среја. — А шта би ти тражио од мене до Митровадне? — Петнаест дуката — газда-Милуне. — Е много је петнаест. Станоје ти плаћа десет. — Оно јес'; али не могу ни ја све под један ајлук.
— Да ти дам тринаест — повиси мало Милун. — Не могу, газда-Милуне, вере ми! Најпосле, ето за четрнаест; ниже ни паре. — Дела, Срејо, дела! — навалише сад на њ.
Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије. — Ево, Милуне и Срејо, да вам прочитиам. — Дела читај! — рекоше сви и стадоше око нега да слушају.
« — Е видиш, Срејо, овде је и газда Милун обавезан. Пристајиш ли на ово, Милуне? — Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ као људи, нећемо ту један другом...
Још с вратница поче тек један: — Ама Милуне, шта ти ово учини од нас? — Шта, море? — упита Милун зачуђено. — Што ти нас закла? — Како, море?
— Каке каце? — Онаке! Сав ми шљивик истекао, онолики ми мал пропаде. — Нећу ја да знам за то! — Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! — припрети један између њих.
Матавуљ, Симо - УСКОК
као што бива у таквим тренуцима, осјети угодност у дјетињским разговорима, те настави: — Дакле, и ја морам у цркву, Милуне? — Мораш, ваистину, кад господар иде. — Ко ти је то рекао? — Нико. Сâм то знам.
Он је хтио да ти Спасоје буде ђак, али ја сам га молио. Онда ђакон рече: „Добро, Милуне, служи господина Јанка и слушај га, али тешко теби ако се потужи на тебе“. А ја сам рекао: „Неће!
Урте! — Тата! Тата! — викну га она. — А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића! — Куку мени! — врисну дјевојка. — Куку мени! — понови отац... Убише их обојицу!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Па се брзо Милуну обрати: „О Милуне, моје сунце јарко, Не ударај старог Мустаф-агу, Злотвор твој је, ама отац ми је, Ако падне од тебе јунака, Кô да
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше.
“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко.
Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку. „Куку мени, јадној!“ кукаше му кћи. „Убише га!... Ао мене, Милуне, дијете моје!“ рече сердар стењући.
“ Женске, све три, нагнуше се да виде. „Коњ!... Е, види лијепо ли је навезао!“ рече Јоке. Јанко се смијао. „Донеси, Милуне, па ћу ти на њему направити човјека да јаше“, рече.