Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
МИЛУТИН УСКОКОВИЋ Варошки и модерни живот добио је свога сликара у Милутину Ускоковићу (рођен у Ужицу 1884*). Јоште млад, и тек у почетку књижевнога рада, написао је досада неколико књига: две
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
свога; Ал' скочише до троје Српчади, Дигоше ме са земљице млади, Понеше ме крвцом низ рудину, У дворове Силић-Милутину. Када бија у пребели двори, Дођо к себи и очи отвори, Па шта прво пред собом сам гледô?
„Јуриш, браћо!“... Кликну на дружину. Та ово је бојак ваистину: Ударили старцу Милутину, Ударили Турци на торину; Иза прошћа Срби су запали, А тврдо и Турци опасали, Опасали кано љута гуја, Глава њојзи
Ал' погледај сад оног јадника! Милутину чедо понајмлађе, Већ и њега лоша коби снађе: У грло га погодише бело, Клону нога и клону му тело.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
па се обрне к вратима, а лонац и млијеко за њом по земљи, јер је нехотице била запела ногом за упрту од торбе. Милутину по полутину.
па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по један колач, а ви моме Милутину подајте само по полутину“. Мини га сабља, мини га пушка!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА Књигу пише паша са Загорја, те је шале на Грахово равно, а на руке Милутину кнезу: „Милутине, од Грахова кнеже, готови ми господска конака: очисти ми тридесет одаја за мојијех тридесет
Оде књига од руке до руке — докле дође на Грахово равно, а на руке Милутину кнезу. Када кнеже књигу проучио, уд’рише му сузе од очију, а гледа га ћерка Иконија, па му оде смјерно говорити: „О
за пашом тридесет делија; пресрете их Новаковић Грујо, љуби пашу у скут и у руку, он Грујицу међу очи чарне, па говори Милутину кнезу: „Врат' се, кнеже, с мојим делијама, те им подај господску вечеру; ја ти нећу ништа вечерати!