Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Па и ја певам, пијем, ждерем, играм, и све радим у неком бунилу, а осећам добро како живот плете и мрси нешто око мене страшно, непојмљиво и фатално. „Јест, сви би они веровали да сам ја једини срећан међу њима.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Растресла се, јелек разгрнут, кошуља отклоњена, те јој груди, као мрамор блеште; коса црна и влажна, шиба је и мрси се... Снага јој се крши и вије као змија. Само јој очи раширене, чудне, тамне, а опет тако светле...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида. Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Бије крило орлово о гранање борово: Ковачица, Опово. Златно пиле громово мрси лишће лозово: Ковачица, Опово. Кроз мрштење глогово креше сунце богово: Ковачица, Опово. Звркне зрно бобово.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја га се сетих! Ја га видим! Његова модрина мрси ми душу, и мене обузима грозна језа, и нека, бескрајна, жалост. Предосећано, у Београду, 1920.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Мали Милун ухватио ресе од петрахиља, па мало зачуђен гледа око себе. И он тобоже хоће да се крсти а не умије, па мрси прстићима по грудима. Пошто се „одужише Богу“, посједаше. „Дај, Стаке!... Попу најпрвоме!“ мигну сердар.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
каже шта је владика наредио, рече грјешнику: „Моли Бога, што је наш владика добар а знао би ми казати како се мрси уз часне посте.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Прве старешине — све по реду. А лако им је частити. Ако се мрси, а он закоље из свога стада овна, полак испече, а | од друге половине начини две-три пите с[а] скорупом и с младим
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Аћим мрси браду, квари њене ракље и клима главом као да слуша праведну пресуду. „Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
То је завист! XXИX Ето сам опет одлутао! На сваком ћошку побјегнем сам себи с ланца. Стално ми се мрси и прекида нит. То ми је стара мана, још из дјетињства.
Значи: још нисам у оној другој соби, међу непознатим изнуреним лицима. Мисао се мрси. На махове око мене зјапе бездане бијеле празнине кроз које пропадам. Па престаје и то. Бијела тишина без времена.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
каже шта је владика наредио, рече грјешнику: — Моли бога што је наш владика добар, а знао би ми казати како се мрси уз часне посте!
Ћипико, Иво - Приповетке
И мали се Марко расплаче. Суседа Јурка није могла да изговори ни цигле утешљиве речи. Блене у њу и нешто кроз зубе мрси. Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Овима је стварно и преостајало једино то да криве вратове гледајући је како, онако накострешена и пркосна, мрси облаке.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Пригнувши се као гуја, Коњ Океанин мрси гриву, И с фрктањем, кô олуја, У даљину лети сиву. Кличе пана, као чајка, И све ближе мети стиже, А за њоме витез
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Професор Каленић стоји на ветру и гледа за њима. Одмичу, осврћу се, нешто довикују професору што ветар мрси и брка. Замакоше. Ветар брише.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
испреда конац, необично је одговарала мојој средњој тетки, јер је она и у животу умела не само да испреда него и да мрси конце; а Атропа, она што држи маказе да одсече дужину века, моја најмлађа тетка, била је кадра и иначе скратити човеку
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
По својим осећајима, ја сам побожан човек... — Видео сам га на Велики петак да мрси... — Море, никад у цркву није ишао... ...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути. Само с хриди оне Гладан чагаљ виче. И мјесец далеко, Кô тепсија златна, за пучину тоне. 1918.
Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна. И док вјетар лако Праменове златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна, Далеко по кршу, по родноме крају; И два плава ока сузом