Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Не, не... — муцала је, а једва се савлађивала да главом не одриче. — Дај ми! — М-м-м... — муцала је. — Нећу силом, нећу! — почех.
— Не, не... — муцала је, а једва се савлађивала да главом не одриче. — Дај ми! — М-м-м... — муцала је. — Нећу силом, нећу! — почех. — Ако хоћеш дај, ако не... — И пођох. Она напреже сву снагу.
— Снајка — поче он, кајући се и не гледајући у њу. — Куда? Зар се бојиш?... — Не, брате... — тресла се она и муцала; — али, да идем. Чекају ме... траже... Ита одједном стао пред њу.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Он се трже, изненади, и то усрдно: — Гле, Магда! Зар ти, Магдо, још овде? — Ја... ја... још... још — муцала је она чисто увређено. — Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи?
И ефенди Мита јој приђе, пољуби се са њом. — Како си, пријатељице? Јеси рада пријатељима? Она је само муцала: — Како да не, како да не!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Ти си излудела!“ с гађењем се одмакла од њеног даха. „Није те срамота, мајка си ми, а у грех и несрећу ме гураш“, муцала је збуњена и уплашена.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
одскоро постале жене разблудним, још сасвим не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се: — Ама није, нано! Нисам ни ја баш тако вредна.
И нећу да чујем да ми се спомене, а камоли да ми још ко дође и пита ме за то. — Не знам ја, синко, ништа! — муцала је и дрхтала. — Сад знаш и иди!