Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје?
— Хајде кући, куме, хајде! Сутра вала поранити... — Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!...
Док ето ти помоли се на врата Тиосав; и у нега за појасом мала пушка и некака дугачка ножина. Погледа Трпка, насмехну се једва приметно, па упита: • Како, ћир-Трпко? — Ето како! сега сам у Романија. — А што се ти оружаш?
Капетан их испрати с буренцетом чак до кола. Кад угледа Симицу с његовим »кочијама«; насмехну се, па рече: — Е, Симо, 'оћеш још да копаш нахочад? — Никад, господине, далеко им лепа кућа!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И чим га она сагледа, као виде, упозна, па само као да се насмехну, а чу се запевка: — Нане! — Свећу! — викнуше. Младен се, неугодно потресен, љут што она тиме и себе и своју љубав