Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ Сад дође и на мене ред.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” Насмеја се на то Минервина фаворит-птица и одговори: „Јест истина. Али ваља да знаш да су та птица они исти људи који тобож вел
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у с
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: — Ха, хааа! Куме! Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!.
— Виде ли ти јуче како онај купи паре? — Ко то? — Онај Среја. — А, Среја свирач? — речи Видак и насмеја се. — Баш ти једнако о њему, па о њему. — А знаш ли ти да он сад о Ђурђевудне излази од Станоја?
— 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку. — А где то, Трпко? — упита Веља и грохотом се насмеја. — Ето горе у Космају! — Море, каки 'ајдуци, каки курјаци? — Ама кад ја кажем, де! — Ти си, богами, то уснио!
Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја. Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијинудне. Адвокат отпутовао својим послом чак у Чачак.
Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли. Срећко се насмеја, па им рече: — Ето бабе Мирјане, па је упитајте! — Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко.
— Идох с људима До Мирјанића — неким послом... — Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: — Кад си пре то дознао?
— Имам, ја!... А што ће ти? — Па треба нам... Знаш... — Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...А ко вам је оно ноћио у воденици?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок!
Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!... Маринко је гледао неким животињским погледом, па се насмеја. — Пара!... Пара!... А што ће мени паре? Зар су паре за будале?... Мени то не треба!
Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!... Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу
— Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! —рече харамбаша и погледа Станка. Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста...
Ја бих волео да ме он турски поздравља”. Крушка се уједе за усне... али се насмеја: —Ха-ха-ха-ха!... Добри човјек, добри попа!... Није право мислио!... — То се види — рече Иван.
Али се стаде противити. — Шта? — рече он. — Зар би они могли тако учинити са мном?... — Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Боже, ал̓ си дете!... Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него тебе.
— А... дошли сте!... Ја мало сједох овдје с Лазом. Маринко намигну на њ... Турчин разумеде и насмеја се. — А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се Маринко. — Јест, богме, с ђувегијом! — рече Крушка.
— Хајдука, је л̓?... Није то ништа. И ти дајеш савете ономе ко те не пита! — рече Ногић, па се насмеја. Попу је збуњивао онај стални и мирни поглед... — Добро, па шта хоћеш? — Не може се то казати у две-три речи!...
— Али ти ми мораш учинити ово: ти мораш претрести кућу Алексину! Турчин се насмеја. — Али, молим те! — Батали ћорава посла! — Али... кад те молим!... — Нећу! — рече он.
— Говори! — Да ми одобриш да носим оружје. — Што ће ти? — Знаш... нека се нађе... Турчин се јетко насмеја. — Бојиш се Станка? — рече заједљиво. — Па, драги ага, ко носи не проси... — Бојиш ли се Станка?
— рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође коса увис. Маринко се насмеја. — То је отац! — рече он. — Та оно... кад неко изгуби образ — њему је свеједно!...
— Кажи... кажи! — То нећеш никад дознати! — Хоћу! — Нећеш, велим! — Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Па лепо!... Ако нећу дознати, и не морам!... Дај то овамо! Па му оте лонац из руку и пође. — А воде?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Да шта ви мислите! Оде брада. — Хахаха! — насмеја се гђа Габриела онако уплакана. — Морам, слатка, да се смејем, иако ми и није до тога! Шта ми паде на памет!
— Ваљда га неће успут развијати... Поп Спира га узе и размота, а кад виде шта је, а он се грохотом, слатко, насмеја. — »Сеј ден јегоже сотвори Господ«!... Аркадија, човече, ти си мој избавитељ, ево, већ по други пут!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Ја то знам. — А ја знам... — Шта знате ви? И док је у њему ужасно расла сумња, она се насмеја кокетно и загонетно, баш као да је нешто знала, па се устезала да открије. — Распитајте се сами.
Африка
— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да
“ — „То је чудо, насмеја се младић, — ја никако не разликујем протестанте од католика.“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да
— Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе! — насмеја се Батуре (Мој отац је био само несрећан човек а ја сам генијалан једино у корачању и јелу).
Црњански, Милош - Сеобе 2
Бојала се да ће га убити при покушају бекства. Павле је само погледа, и опет се насмеја. Вели, бежаће до Будима, а одатле ће у Беч, и тераће све док не постигне, код грофа Бестушева, насред Беча,
која је – случајно – у том тренутку била мало задигла сукњу, седећи прекопута, па почела да притеже своје штримфле, насмеја се. Она је изразила мишљење да, капетану, савети њеног мужа свакако нису потребни, кад је реч о женама.
Кад је капетан наишао, и кад је виде у осветљењу, које је из трпезарије падало у башту, она се насмеја, тихо. Дошла је, каже, да се надише мало свежег ваздуха и да гледа звезде на небу.
Рече јој да Божич изгледа десет година млађи. Госпожа Евдокија се насмеја на то, мукло, не као њена ћерка, сребрно, него тупо, као кад грлице гучу.
Рече јој да од својих обавеза неће бежати! Био се јако снуждио. Она се, међутим, и на то насмеја. Главно је, каже, да дође, што пре, и да је, дотле, не заборави.
Младић се онда насмеја, па рече Павлу да уђе. А смејао се као да штуца. Павла су затим повели, низ степенице, у неки контоар Копшин, у
У трговини, као и у религији, све почива на поверењу. Младић, врло блед у лицу, али са густом, црном брадом, насмеја се на то, а опет се смејао као да штуца.
Видев да ће међу њима пасти крв, Павле нареди кочијама да стану. Насмеја се и запита Грка: да ли долази и стриц Јанко? Исакович је имао гадан обичај, да се смеје, пре но што у крв загази, као
Кад је рат прошао! Неће они у пехоту! Волков је био застао, а сад се насмеја: Ето, каже, то је хтео да чује. То су му и други, који чекају на пашпорт, рекли. Исакович има право.
Исакович се трже. Била је госпожа Божич, која уђе брзо, затворивши сама за собом врата. Она се насмеја тихо и хтеде да га загрли. Питала га је, гласно, где је цео дан био.
Била га је загрлила, као да му је жена. Почела је, као нека његова жена, да га љуби. Он се насмеја у први мах, али је одмах затим одгурну и дрекну: „Ти си сулудница! Ђе ти је муж!
Пламен свеће осветлио је, за тренутак, два, његово лице, као неког анђела. У ком се јавља нешто ђаволско. Он се насмеја и окрете жени: „Слушам те, Шокице, како брбљаш, па се мислим, шта си то вечерас накапала у око?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Сада си моја девојка, Рашида! - рекох. - Јесам ли? - она забаци косу наглим, нестрпљивим покретом и насмеја се. Нисам знао шта да мислим, али то, када сте са неким као Рашида, није ништа изузетно.
Рекох јој како сам сигуран да ће она на неки начин прославити Караново, али она се насмеја одговоривши да слава није нешто око чега би вредело лупати главу. - Ти, верујем, не мислиш тако?
Кад хтедох да је ухватим за руку она се насмеја и рече: - Гле! Нисам имао снаге да се љутим, иако ме је она одбацивала тим „гле”.
Нисам имао снаге да се љутим, иако ме је она одбацивала тим „гле”. Рекох јој да греши, али се она опет насмеја одговоривши да сви грешимо ту и тамо, мада то није претерано важно. Затим уђосмо у разред.
ако унутра, кад почнем да га гутам, нађем неизлежено младо, а она рече да ћу у том случају јести кајгану с месом и насмеја се. Месец се као у филмовима из Индије полако и декоративно пењао у небо.
Црњански, Милош - Сеобе 1
он јој се учини мање одвратан но ноћас, чак се, сетивши се понечег што је са њом чинио, пријатно замисли, и раскалашно насмеја.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
—Јагњетина ти је била одлична! — рече. —Гле, твој последњи чланак! — насмеја се жена, показујући на келнеров новчаник док је слагао новац.
Да чујемо! – Ти! Ти си инсистирао на белом вину, да би брже стигао до грудњака и чарапа... Човек се насмеја од срца: – Чарапе! Млађе камено доба секса! Епоха пред хула-хоп цивилизације! Ко још данас носи грудњак?
— Како се... како се зовете? — начини Нина следећу грешку. — Не зову ме! — насмеја се човек имбецилно откривши крупне беле зубе са наглашеним очњацима. — Сам долазим. Сам!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Жалосно је то гледати!... Јанко се зачуди и насмеја томе ненаданом завршетку. И запита: — Шта је ту жалосно, Крцуне!? — А то, што постаје туђа!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Чкаљ тај пусти и ону штирину, А од цвећа и красне шенице Кâ од куге дено соко бежи, Прем и она на довату лежи. Насмеја се ја овоме здраво, Па му одо говорити право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте.
— ’Аџике мори! Што? — Али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке пође ми у сусрет. — А ја те, брате Косто...
— Анице, кажи драгичка, ћерко! ... — предусрете је. Аница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи. Сигурно богат, имућан.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ На то се човек обазре н насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: — Низашто, само онако. Али жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао.
Овај извади мараму и рече да она има ту силу. Онда онај: — Хоћеш да ти дам овог магарца за мараму? Овај се грохотом насмеја: — Зар за ту кљусину да ти дам везену мараму! Бар кљусади има доста. — Али нема оваквих! — прекиде му ријеч онај.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела. Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи: — За њих је рат занимљив са декоративне стране.
— А после, где ћу ја овакав? Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше.
А Таса, онај с левога крила, са опуштеном доњом усном, развуче уста у блажен осмех, па се насмеја и потпоручник, а са њим и цела батерија. Сви су били на лицу.
— Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. — Је ли, не би се љутио? Изгледа ми да је помисао на жене
Војници прснуше у смех, а насмеја се и потпоручник Александар. Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња. — Ето, и они једу!
А шта си ти у батерији? — Господине мајоре, ја сам водник другога вода. — Аха! — он се насмеја. — Знаш, питам да нису пратили некога који набавља фураж. Добро, добро! — Па се окрете: — Ордонанс!...
Гледао сам са чуђењем овај свој нови стан, и задигох шаторско крило да видим куда се излази. Поручник се насмеја. — То лево је трпезарија, која води све до Митровице, а десно салон, дугачак до Шапца.
А вабе га као: Радојко Савић — па се грохотом насмеја. — А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“. Потпоручник Алекса се протегну, да му запуцкараше кости и
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће... може и више, одговори он и насмеја се. — Знам, али то не ваља ; не одговара захтевима хигијене ни науке... — Ха-ха-ха... насмеја се Гојко гласно.
— Знам, али то не ваља ; не одговара захтевима хигијене ни науке... — Ха-ха-ха... насмеја се Гојко гласно. у Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени. Треба власт да их научи...
Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу. Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак.
— Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу, насмеја се гост, па се обрте Љубици. — Како вам се свиди прво место, је л’ прво ? — Да, сад почињем.
— Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију. — А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи. Сви троје се насмејаше и ућуташе.
И Љубица се зачуди кад пре нађоше ову згоду за послужење, а на Вељино питање и она се слатко насмеја. — Је л’ ти ово комшијска чаша ? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха.
Што, зар је то тешко : врд... врд тамо амо, па ништа... Али не иде, бадава, знам ја себе«. И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан
— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностил.... Ха-ха-ха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.
Не знају рад на једном обичном регистру, а већ онако... тхи! ... — рече он, махну руком по ваздуху и насмеја се гласно, па онда настави : — А ви, то је већ друго... вама требају многе школе.
— Он јој вели да ради свој посао, да се не плаши ничега. А за писара, како оно... запе он, па се опет насмеја: беше му незгодно поновити израз Стојанов »низ длаку«, па то он преприча другим речима.
Ироничан осмех, помешан са презирањем, заигра на њеним уснама. Дохвати мараму, као да се брише, па га опет погледа и насмеја се још јаче. А Гојко, озбиљан и намрштен, са неким прутићем у руци, разгледаше децу по дворишту.
Она провири на врата и таман да викне Стојана, а пред њу стаде Веља учитељ, насмеја се весело, па је запита: — Докле ћеш ти, море, да ме вараш тако ? Знаш ли ти шта је љубав!... — Шта ћете ?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Допире ли Страдија до мора? — Засад не. — Па нашто онда тај закон? Посланик се насмеја и додаде: — Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што
Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену, па ће охоло рећи: — Хе, странче, ти се већ уплашио?!... Међер нема наше куражи далеко!...
— Па што допушта да га јаше? Механџија ману на мене главом, те одосмо мало у страну. Насмеја се некако презриво и рече: — Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Та ево га, стоји пред вама. Ја сам професор Николић. — Ха, ха, ха... насмеја се овај кицош и погледа ме још боље. По његову погледу рек’о бих да сумња у мој ум. То ме наљути.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе | кобилу и стигне човека па га запита за што се насмеја. Он јој одговори: „Ни за што, само онако.” Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже за што се насмејао.
” Цар се на то насмеја па јој рече: „Даћу ја за твога сина девојку, ако начини ћуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ни орлови се не ките. — Газда све може. — Може ли дукат да баци у снег? — Може. — А сина? — Тола се из дубине насмеја. Суво и звонко сударају се воловски рогови, дуги, витки и у лук савијени, набадају густ сутон и черече ниско небо.
— Моје беше и биће, али твоје неће задуго. Упогани ми се у браду ако млад лук дочекаш у Паланци. Капетан се усиљено насмеја, али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече: — Знаш ли шта оглашује
кроз затворска врата, у ходнику се одвезане руке млитаво заклатише и, кад угледа гомилу страха у гуњевима, усиљено се насмеја. — Браћо, убијен је Чакаранац! — љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата.
Он зна, помисли Симка, обрве јој се још више искосише на високом челу, опет се насмеја, али краће но први пут, мање радосно, а можда из ината или што и сама не верује, па јој се памет мрачи, надничари ћуте
Зашто седим овде? Баш крај ове јабуке. Могао је он још у ливади, кад су пластили сено. А није хтео. Опет се насмеја. Мукло и кратко. Парче меса му откинула са плећке, а он није у инат. Зато што га је гонила као Турчин.
Рака изађе у ходник и раздра се на Андру: — Губи се унутра, мастиљавко! У другој ћелији неко се гласно насмеја. — Теби ћу ја, лопове, бубрег под гушу да преместим! — прети и лако, свикло корача ходником по мраку.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли. — Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај!
— грмну Поглавица Доњега света, најстарији, најдебљи црни ђаво. — Гле, каква јуначина, а бежи! — Насмеја се старац, све му се стомак тресао. Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак!
Истога трена овоме ниче репина! Другом и рогови и реп. Јој! Јој! Међу лудима плану смех. — Гле, какав си! — насмеја се пријатељу пријатељу. — Гле, колики су ти рогови, ах, хах! — А колика је твоја репина?
— удара Репати Рогатога, али ни овај не остаје дужан: — Добро је Поглавица рекао: сваком је своја кожа најближа! — насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе!
Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!
— Ако уопште и постоји Сребрна ружа? — обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом, а овај се наглас насмеја: — Наравно да постоји! — облак самилосно дотаче дечаков образ.
— замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет.
Како би ходала старица с рибљом главом? — Одлази, приказо! — махну мали чистач ка старици, али ова се само насмеја: — Шта хоћеш? Тражио си ме... Па, тражи ме и даље...
Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш?
— Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом. Низ лице му је падала светла, скоро сребрна коса, а из модрих очију искакале подругљиве искрице.
— Моја браћа. Сваки од њих зове се само Орашко. Ја једини имам два имена, јер сам најстарији! — малишан се насмеја, сиђе на столицу, заигра и запева: Хеј, хај, хој, сав малени народ мој у ораху граду, у дебелом хладу живи живот
»А шта ако ме преваре?« — помисли старац, и осмехну се: — Како бисте и долазили кад је ово само сан! — Мислиш? — насмеја се Ташко Орашко и пружи му плод ораха, сав од жеженог сребра саздан.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Аристотелес се насмеја и, како беше гладан и жедан, послужи се рибама и искапи своје бокалче. „Ти ми, стари, не причаш ништа о Платону, а он
„То стоји онде написано?“, упита он застрашеним гласом. Никија се насмеја. „Али мени, Никији, који о геометрији ни појма немам, то не сметаше да ме Платон дочека оберучке“. „Разумем, стриче.
“ Потапшах га по рамену. „То је богме добро намештење!“ Он се насмеја задовољно. „Добих га пре двадесет година и задржах га до данашњег дана“.
„Аха, Мардохају, сад сам тек разумео шта је то камен мудраца и како се прави злато“. Он се насмеја. „Да, драги мој, пазар је камен мудраца, њим се прави злато“.
Он се насмеја. „Није моја рука шћапила вакуум, већ он је шћапио моју руку“. „То је једно те исто“. „Признати морам да ни ја, као
Њутн се слатко насмеја на моје речи, па ме потапша по рамену: ,Кад прођеш, Хемфре, поред мог стана, сврати да видиш да ли је моја медицина
Шта ће помислити намештеници ковнице кад вас овде опазе?“ Чичица одахну душом и слатко се насмеја. „Шта ће они помислити? - Седите, молим вас, па ћете то одмах дознати“. Пембертон га погледа зачуђено.
„Шта велите?“ „Па ви га, господине бароне, добро познајете, његова снага је неисцрпна“. Кивије се слатко насмеја. „А ко треба да постане његова трећа жена?“ „Грофица Меланија Зичи-Ферарис“. „Познајете ли је, Екселенцијо, лично?
“ „За сада још не. Спавајте безбрижно, господине царски саветниче!“ Одахнух, а он се томе слатко насмеја. „Још једно питање, господине бароне.
Није ли он пунокрван, неће му ни потомство ваљати, исто тако као што је то случај код соја коња и паса“. Он се насмеја на ово драстично упоређење. „Не очајавајте! Ствар није тако трагична.
Он је узе и прочита гласно: „Екеменс Xисприч“. Прснух у смех када га чух како чита немачки. И он се слатко насмеја, па ми исприча: „Читао сам многе Немачке књиге, служећи се речником, али не научих немачки говор, па зато не знам како
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нећемо се постидети, побратиме. И овде нешто има од цивилизације. А кад видиш Словенкињу? Па се одвратно насмеја. — Да му уступим Словенкињу? — Господо — рекох устајући — извините ме. Уморан сам... морам ићи. — А, не може. Нећеш.
— Сигурна, да. Ти си ми рекао а ја ти верујем све, све је свето што ти кажеш. Он је загрли и сакри лице. Онда се насмеја: — Добро, лепо, добро. Али једнога дана сазнаш ти, да она прошлост, на пример, да сва она прошлост...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела. Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. — Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили!
Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. — Дај нам Дарвина! — Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.
— Где га нађе? — Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи. Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. — Под кецељом, је ли?
— Зар ме не познајеш, газда Јанко? Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. — А, ти ли си то! Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.
— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: — Само ви нема попа, али га можете стићи. — Како ? Кога то ? — запита Ђурица живо.
— Како то? — Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. — Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима. Чујеш, да поведемо и њу на похару.
— насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима. Чујеш, да поведемо и њу на похару. Ђурица се насмеја и погледа Станку. — Она то и тражи једнако — рече он. — Па лепо, болан.
— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику. А уваженој господи бандистима нека је
— Знаш... они наши. — А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима.
— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. — Шта? — насмеја се она. — Коса... и сва миришеш... Како то? — А зар ваше девојке не миришу? — Зној удара од њих.
— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. — Је ли доста? — О-хој ! Ти си добро пазарио...
Пази ме, знаш, много. — Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! — Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: — Низашто, само онако. Али жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао.
Видиш шта само топузом радим? Мајка се само насмеја, па му рече: — Е, мој сине, има људи који те могу у чакширама понети.
Ћипико, Иво - Приповетке
Текућина је слична нечистој мутној води. —Окусите, да видите како је добро! — насмеја се жупан. Лекар послуша и накрене. Окуша, мљасне, преметне језиком и избаци. —Ово је отров. Смрди!
—Што се не потурчи кад бегенише тема женама?... —А мени додија и једна моја! — насмеја се Тома. —Као и кукавица, брате: снесе јаје у туђе гнијездо, па други да хране... .
Помете нас... — Е, где је то? Закон је закон. Још треба недјељу дана да издржи. Вала, охладниће и она; — насмеја се преко воље Илија, и даље раскидано о нечем говори: — На, ево ти, — вели старој, сетивши се, — ево ти спаситеља!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— С ким си овде, прото? – упитах га полако, зачуђен што никога од чељади не видим. Он се насмеја: — Па зар ниси чуо да сам сасвим оставио брда? — Тек сад видим. — Овде сам само са два најамника.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега.
Петровић, Растко - АФРИКА
— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да
“ — „То је чудо, насмеја се младић, — ја никако не разликујем протестанте од католика.“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да
— Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе! — насмеја се Батуре (Мој отац је био само несрећан човек а ја сам генијалан једино у корачању и јелу).
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
?... Ја се нађох у неприлици: — Извините, разговор је био теоријски. Комаров се опет насмеја: — Не мари, не мари... но у том случају, кад сте већ тако мирољубиви, Т......
Комаров ме прекиде: — Наприлику овај наш садашњи, зар је он револуција? — И он. Комаров се насмеја: — У том случају ми смо бунтовници... То је смешно, Т....., хи хи.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће. Да шта ми хоћеш, патнице моја? — Xоћy да буде Божија воља...
“ Тражи море, па га нађе. Тресну, смрви беле броде; Па уздахну урнебесно, — Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети! Куда лети, куд ли бега? Оде цркви, па ту сруши Крст са храма божијега.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— запитао сам. — Београд — одговори мирно, завијајући цигарету. — Како?... Одавде право! Он се насмеја. — Кад су нам још поставили циљ?... Идемо дотле док не изгинемо. Откуда ми знамо шта се крије иза ових бедема!
Мислим се, шта да радим ако налете. Сетио сам се. Бранићу се! — Светислав се насмеја, јер је видео да су они околни очекивали нешто друго. — Упутио сам једнога да ми нађе неку пушку.
Имало их је десет. Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се. — Бре, бре... шта се измотавају ови лекари. Што нису просто написали: потпоручник Влајко изрешетан као сито!
Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро.
помало... тако. — А зар се не плашиш да те чују Бугари? — Свирају и они. — И тучете се. — Па јес’, рат је — и насмеја се. Говорио је доброћудно, без страха, као да је на својој њиви, где чува стадо.
„фрки-фрки“. Командир погледа у војника, онда у мене, па се насмеја. — Знате на шта мисли?... Мисли на болест „бери-бери“, која долази услед једностране исхране месом.
Ето га горе где се јада: „Волео бих да ме је ударио у леђа, него што ми просу вечеру.“ И командир се насмеја. — Слушај, вечерас појачана опреза.
— А ти гледај горе и ништа не брини. Граната излете и труну у бугарске ровове, као да је тамо треснуо гром. Коста се насмеја. — Шта велиш?... Не дам ја ове моје прангије за све твоје брдске топове. Ћиу-зврц, ћиу-зврц!... Кингири мингири.
— Ја мислим... четири дана и четири ноћи. — Ха-ха-ха! — насмеја се слатко Коста. — Драги мој... шест година, четири месеца и четрнаест часова. Рајко га погледа у недоумици.
Посилни, услужи господина кавом — показивао је прстом на себе. Коста ме збуњено погледа, махну главом и насмеја се. — Е, изради ме на брзину.
— Ти буди последњи. — Хоћеш ли да будеш мој задњи? — А јок, данас си се најео пасуља. Каплар се насмеја. — Ако се по томе одабирате, онда треба сви да сте челни. — Има нас и оваквих и онаквих.
Али тако како сте. — Са све шлем — упаде један. Командир се насмеја. — Вала, ако ти је згодно, стави и цокуле на главу. Војници се насмејаше. — Тако... Идите одмах и лезите.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Видиш, дакле, младо момче, Да т’ не могу руку дати Ако срце и не иштеш.” Насмеја се младо момче, Младо момче голобрадо, Па говори Цвет-девојки: „Чујеш мене, Цвет-девојче, Ја сам чит’о старе књиге
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
рече да ће поћи, он нити се зарадова, нити клецну од бола, већ, сасвим као да је то одавна требало тако да буде, насмеја се и помилова је по овлаженој глави. — Па тако, лудо! И оде.
Ћипико, Иво - Пауци
— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера. Газда се насмеја: —Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он је слушô о лепоти, Ал' јој није видô лица: О, хидалго, о хидалго, Ја сам њена собарица.“ Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта, љубећи је: „Па, најпосле, што му драго.“ 1887.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато њиме гасимо увек своју жеђ.“ Он се слатко насмеја и зовну једног од својих послужитеља: „Слушај! Поред тањира племените господе дубровачке ставићеш наше највеће чаше за
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јулица ми надгледа кућу, и брине о дечацима кад ја нисам ту, па и она заради што поједе и обуче. Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче. — Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде.
— Јоса се окрете, готов да се насмеје на шалу, али се не насмеја. Госпа Нола гледа у се и тресе главом, забринута, тужна. Штајервагн је био за госпа Нолу што за другог канцеларија.
Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице. — Младић се тад слатко насмеја и извуче из џепа једну распарену женску рукавицу.
И нехотице, збуњен, младић је почео немачки да говори. Госпа Нола одмахну обема рукама, и одједаред се доброћудно насмеја. — Не разумем ти ја то, мој синко, и та ти наука овде ништа не помаже. — Овај момент је мало олакшао ситуацију.
Павле је учио сам, затворен у кућу, и сасвим се ретко виђао с друговима. Тројка наша помало рамље — насмеја се једног дана Бранко, коме је било жао што се Павле тако оделио.
Господин Томи су потребне радости и гледајте да му приређујете радости. — Бранко се насмеја горко. — Кад би мој отац умео да се радује.
И још бих нешто хтео да ти кажем, али ћу за сада ћутати... Видећемо — насмеја се горко — то је сад Бранков одговор на све.
Излазећи од фрау Розе, Бранко се баш гласно насмеја Личанину Павлу из Бачке, из Париза, и из Лондона. — Јеврејска умешност.
Енглескиња се мало насмеја и уђе. У апотеци се све скаменило на месту. Чекају да се отворе уста, и огласе речи нечувене, које ће ову угледну
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Или као малолетни саучесник у убиству? — Није ни то! — Него? — Написао сам једну песму. — Песму? — насмеја се кесарош. — Причај ти то, пријатељу, другоме коме. — Одиста ти кажем.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу. Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!... Ти се мени канда подсмијеваш.
— пита сада Лука Душана. — Ух, бога ти, немој, молим те. Ја сам теби бољу судбину желео. — Душан се насмеја, ноге му се омакоше, он се дохвати за Луку и, грчевито стегнути, полетеше низ падину. — Ако, свеца вам детињег!
Кувају кромпир. Показао сам кувару на казан и рекао „Сербо“, а он климнуо главом. Лука се насмеја. — Ови би требало пре нас да воде, него ми њих. Неки пешаци били су у „живом разговору“ са морнарима.
Зачудо, познат ми је тај лик. Посматра и он мене, поздрави ме и као да се насмеја. Застадосмо. — Зар ме не познајете? Ја се сећам једнога таквога лица, али тај је...
А кад је подлога рђава, онда не ваљају ни бубрези, ни јетра... — Па чиме их лечите? Медицинар слеже раменима, и насмеја се болно једним крајем усана.
— Јест, богати. Енглези их запрегну у топове. Вуку као але! — причао је Душан. Уто се Живадин гласно насмеја. — Пази га, он не верује — и Душан муну Луку: — А ми смо прошли поред њихових штала. — А где су?
Драгиша се насмеја. — Једва смо и ми дознали. Док смо били још у Србији, заробе пешаци једнога дана неколико Немаца. Доведу их у нашу
Он се насмеја враголасто. У оно село, док су возари и послужиоци окретали, ја сам обишао мало... Занемоћао си? — Јест — и он се
У оно село, док су возари и послужиоци окретали, ја сам обишао мало... Занемоћао си? — Јест — и он се насмеја. — Коморџије се окачиле на плот и сеире, а оставили јагње о дрво. А таман га били очистили к што треба.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја: — Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе! — Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет.
— Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода? — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице,
Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече: — Ако ти затребамо, зови! Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ?
Шта то од њега хоћеш? — Да ми врати моје лиде! — рече Дрвосеча, а старац се наглас насмеја и рече да човек једино сам себи може вратити лице. — Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац. — Иди и наћи ћеш га!
— Ово сигурно значи да ће ускоро запевати! — окрете се Светли брат свом малом сину, али се Царевић наглас насмеја! — Откад певају овце и папагаји? Микики-Мики-Но! рече. Гости су у чуду трљали очи. И дечаков отац протрља очи.
— Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити. Али, младића ни то не поколеба. С руком на врату верног пса, он стаде
Заборави ме и нека ти је срећан пут! — Да би прикрила збуњеност, погну Златокоса танани врат и презриво се насмеја, али младића ни то не одврати: — Како да одем? Реч сам дао: смејаће ми се људи. — Па добро!
— Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја. — Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала.
Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу. — Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача.
Откуда ту, где су одувек биле трске, замак? — Шта је то? — омаче се Старцу с усана, а Сребрно девојче се насмеја и рече: — Наша будућа кућа. Ту ћеш ми бити женик! Луда мала! Какав младожења?
— Старац једва помаче усне. — И она ће се вратити. На истом месту чекаће те идуће ноћи! — Софроније се шеретски насмеја, а ветар луталица донесе глас последњих зрикаваца.
— хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се. — Али, нигде нам није лепше — узе Принцеза дечакову руку и рече: — Вратимо се...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У то доба пали пред механу, а испаде крчмарица Јања. Кад сагледа савезана Марка, Марко на њу очим’ преваљује, насмеја се крчмарица Јања: „Бе аферим, јунак од јунака! Боже мили, на свему ти вала кад ја виђех савезана Марка!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!“ Па потрже тешка буздована, те удара Краљевића Марка, удари га три-четири пута; насмеја се Краљевићу Марко: „Ој јуначе, Арапине црни, ил’ се шалиш, ил’ од збиље бијеш?
Трже Марко буздована свога, пак удари Арапина црна: како га је лако ударио, искиде му из рамена главу! Насмеја се Краљевићу Марко: „Боже мили, на свем теби вала, кад брж’ оде са јунака глава! Кан’ да није на њему ни била!
Паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу Иво: „Што сад мислиш, аго од Рибника? Што сад мислиш, чему ли се надаш?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па ово су мене два зрна погодила. Гледај, ево једне, ево друге рупе. — Хе-хе, много си ми бистар — насмеја се Николетина. — Све је то од једне кугле: овдје је ушла, а овдје изишла.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Онај момак моје безобразтво чу, насмеја се, пак оде, а ја моју преслицу бацих од себе (којуно сам убах ретко и носила). Потрчах за тим момком к мору.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску
па му дају ливених ексера пуну шаку, а он одлази задовољан и церека се на нове ексере. Тада се и Зона насмеја онако кроза сузе.