Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Потребно је да претходно средим неке своје ствари овде! - рече, а ја се насмејах. - До тих острва путује се нека два месеца, отприлике. Ја ћу се пријавити као морнар.
Била би то таква божанствена сахрана! - насмејах се а онда одмахнух руком. Таква сахрана, боже мој! Још сам махао руком кад је у собу ушла Станика, а за њом и моја
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Слушај... Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам. Наредник у недоумици погледа у мене. Ја се насмејах. Развуче и он уста — ману главом и пође излазу, али онда застаде. — А, ако не пристане? — Шта неће?...
затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех. Насмејах се и ја. — Наредниче, наша је земља сада слободна. иди у село да нађеш стан и буди вољно. — Разумем!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— прекидох га питањем. — Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури. Ја се насмејах. — Што се смејеш?... Зар ти ниси знао?... А одакле си ти?...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Само због државних потреба, иначе, разуме се, нису нужне. Насмејах се и пођох за њом у школу. Уђосмо у један разред.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Њега збуни мој зачуђени поглед, но кад се насмејах, развукоше се и његове дебеле усне, и ми се смејасмо слатко, удвоје. „Желите сигурно да се покрстите“, рекох му ја.
„Разумем: л’ консеје емпериал м’сје, де Рундер“. „Тачно!“, одговорих и насмејах се слатко у себи. Последњи посетилац излази из собе Кивијеове, а служитељ улази онамо, преговара нешто са својим
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Паре пријатно звекнуше, а ја се не могах уздржати да своју голему радост обуздам и насмејах се пре него што се он ухвати за кваку да изађе. Петнаест динара!
А што бих и плакао? — И рекавши ово, насмејах се живо и раздрагано. А и она се на ово засмеја за мном и, видео сам, без најмање трунке сумње у оно што сам казао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Грк зазвони... Кад смо улазили угледах неке индивидуе. Онај ми пешак добаци: „Буди опрезан!“ Ја се насмејах. Ко нама шта може. Горих разбојника и апаша од нас нема. Могу само они нас да се плаше, а не ми њих.
Баш се тада појави иза провизорнога келнераја једна плавуша. По моме укусу. Насмејах се на њу, и креснух јој оком. Неко је позва, чини ми се, пре мене, она хтеде да ме мимоиђе, и у пролазу ме чупну за