Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана. А њене босе ноге нису биле
Африка
Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу
Црњански, Милош - Сеобе 2
Била је то женица, ваљда педесетих година, увела ружа, полугола. Имала је лице анђела, била је риђокоса, насмејана, нафракана, са очима плавим. У коси је имала нојево перо.
Нека се не потуку, кад се сретну. А што се Петра тиче, то је добро дите, али она ће бити насмејана, опет, тек кад њега, Павла, живог и здравог види.
смртоносна, пуна муња и грмљавине, тако је сад та река синула, носила последње остатке снега, муља, поруменела, насмејана.
Кад је госпожа Јулијана, у друштву Петровом, једног дана, изненада, дошла, у посету, весела и насмејана. Павле је био занемео. Варвара га је молила да ћути, о оном, што је у Токају било.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Исколачених очију, давећи се у бари, тада, та округла, иначе увек чиста, насмејана, омалена сељанка, са црним курјуцима, осети сав ужас смрти и, збиља, виде Аркадија, у води, пред собом, како лежи
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази. — А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А раге мокре парове вуку, у колима, ко у мртвачком сандуку, што шкрипи. Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври? О, немој да си топла, цветна, О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти.
Стајаше тужна, завејана, на стражи, у капијама, брката, благо насмејана. Крај цркве туђе и непознате, запаљене, у дуге, јасне, топле ноћи, кад крекећу жабе барске, грлила је разне жене.
А нека огњем опржена и насмејана села у Прованси, увијена бедом, узалудношћу и досадом која гуши. Понека огромна варош, у којој бесмо, у којој је
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана.
Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна лица, и већ не у чакширама — а то због те друге, младе жене, да би и он изгледао млађи — већ у панталонама и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Целу ноћ није ока склопио. Још двапут му се учини да из ораха излазе мајушна, насмејана деца, да се хватају у коло и плешу. Али, сваки пут кад би ка њима пошао, они би некуда нестајали. Тако и зору дочека.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана.
Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека... Док месечина насмејана сија, И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована. М.
Ал' озго ведро небо, А у мени насмејана душа, Исмејаше ми тугу, Те ни крај најбоље воље Не могох открити смрт У природи. Напротив; ја волим кад пада
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом.
сјајнобеле степенице од мрамора, и на њима, опкољену палмама, чије се широко лишће лако њихало, гледао сам њу како насмејана стоји, у нечем што је било слично прозрачној одежди малога анђела; онда, усред чаробне шуме, под светлосјајним небом
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
СА КУМАНОВА — ИСТИНИТИ ДОГАЂАЈ — У једноме крају старог Београда, После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана, ведра, лица увек млада, Које му сад краси из рата белега.
Ћипико, Иво - Приповетке
Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра. Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје дете и слуша како одскоком звече старе плете на црвен—капи.
Махом по дубрави, око врела и по заклоницама, застрше столове; насмејана, раздрагана лица уозбиљише се и весеља привидно сместа нестаде; богољубиви и понизни изражај, намештен, показа се чак
Петровић, Растко - АФРИКА
Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У густим редовима наступала је руска пешадија. Крупни плавокоси младићи под шлемовима, насмејана лица и доброћудна изгледа, гледали су весело као деца, газили чврстим кораком и слободном руком прихватали цвеће.
Две даме, у црним припијеним елегантним капутима... Пелц око врата и токе на глави уоквирили су љупка, насмејана лица. Једна је била вижљастија. Тома ми на брзину добаци да је она млађа. Ишли смо им у сусрет. Он скиде капу.
У ономе заносу изгледало ми је да се нас двоје нећемо више никада растати, и да је пред нама насмејана вечност. Приметио сам одмах да је на себи имала другу, много лепшу халину, као да је намерно хтела да изазове
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
то пошље или по момку из друге трговине узме, пошто он то зна најбоље и свагда, предајући му се сва, уносила би се у њ насмејана, срећна.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
) Улазе Хаџи Риста, Мирон и остале хаџије. ХАЏИ РИСТА (мало напред, задовољан, насмејана лица, као настављајући успут започети разговор, не примећавајући Ташану): Ако, ако, дедо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Са земље је одисала лака пара, као да се пуши, а сивозелени листови маслина постадоше опет сјајни и сва природа насмејана. По старом обичају, војници дохватише секире да окрешу мало маслине, како би наложили ватру.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија.
А она увек иста: ниједне боре на лицу, ниједне седе у коси, лаконога и насмејана као сунчани зрачак лети кроз кућу. Чуди се што јој остарили отац и мајка, другарицама се лице спарушило, трешња као