Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Ето, дозволи да бар тако постоји и мој бог. — Значи, свак има свога Бућка — насмијем се безазлено. — Свак се забавља како зна и умије.
сад почиње !)... Али ти си умјетник, права правцата умјетничка природа... — Хвала вам, оче, за тај еуфемизам, — насмијем се ја. — Ви сте увијек били благи према мојим сагрешењима... — Не, Иване, немој ме криво схватити.
Ја се од срца насмијем. Дошао ми је одједном безазлен као дијете. — Е, баш сте широк фратар, „либералан фратар”, имао је право покојни дјед.
— То није баш сасвим тачно — одвратила би Ерна сигурним гласом. Дошло би ми наједном да се насмијем, да растјерам руком, да јој задигнем косу на потиљку, да је пољубим у врат.