Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И, на ту помисао, настојим да нађем у том реду ствари неку равнотежу — ону равнотежу која у људском систему сурогата за апсолутне вредноте
Какве ли крваво зарађене утјехе презреном малом пјешаку! Генерал умире. Настојим да га жалим. Трудим се да саосјећам с њим. На концу, то ми је и дуг самртничке солидарности!...
— Не, Долорес. Немој бити преблага. Не настојим да се заваравам. Такво би оправдање било одвећ јефтино. Свак би могао да се испричава својом природом, својом слабошћу.
Зато му не прилазим с те стране. Настојим да му приступим као човјек човјеку, да разговарамо о опћем. Али ни то не иде лако.
Бат жандарских корака пред вратима. Гледам га и настојим да прочитам на његовом лицу је ли се одржао. Немам појма што је то што су из њега хтјели да извуку.
свој прилици нешто што објективно и није од неке особите важности: од кога је добио да растура летке или нешто такво. Настојим да погодим по његовом изразу је ли издржао. И најзад закључујем: јест!
Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој живот са животом других људи и настојим да се некако тјешим. Ма колико неосмишљен, ма колико узалудан, опет ми се чини да није био сиромашнији од живота