Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа.
Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата.
Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
О неима пута којим би до мене могли доћи Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна нај
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
љубав стару, Гди с’ ужива ума плод; Већ и дивјак верви тамо, Зар песледњи да је само Наш илирски мили род? Неима руга нама тога Док је љубав, док је слога, Док је вера, док је Бог; Док нам царска милост даје Да Данице румен