Матавуљ, Симо - УСКОК
Бјеше постарији, орлујскога носа и дугачких повијених бркова. По његову држању и његовијех земљака према њему, познавало се да је од већих главара.
напитница за покој, одвајају најбоље нарикаче, двије по двије, те обилазећи двориште опијевају витешке работе његове и његовијех старијех. Кнезу нико не замјери што се удаљи, а то иначе не би могло бити.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
сви и свуда он сасвим русовљевски напада »вишу класу« српску, образоване људе што су се »потуђили од свога народа и његовијех обичаја« и »друкчије од народа носе се и живе«, и велича »просту класу народа нашега«, која чува народно име, језик и
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје. Ови зло смислили, али и Марко, као да му је сам бог открио мисли његовијех ортака, досјети се нечему, па ти најпре, пробе ради, кад му четврти пут спустише уже, привеже један велики камен, и
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!... Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова! А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!...
Ја не знам даље што би...“ Младић умукну. Настаде опет мртва тишина. На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање.
И гости се одужише сердару, помињући витешка дјела његовијех, а његова напосе. Пошто се доста напричаше, сердар ће: „Залуду је све весеље без пјесме.
„Рече: велико ће ово зло бити мени, јали теби, јали обојици!... А, чули! да он мене застраши! Да се ја препанем од његовијех ријечи! Бестија!“ Јока се прекрсти и уздахну. „Биће покора најзад, око ове цуре!“ рече Јока гледајући Стану.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А на то се Бакоња зацрвење и пође даље. Али, подаље, срете се с једном дјевојком његовијех година, која вођаше два коња на појило. Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Бе, ни на томе нам се неће разминут: кутарисаћемо ми од њега макар половину његовијех добара. Сјутрадан пође везировић по своме обичају на мезар очев да чита дову, а мој ти слуга с ћасом ракије у јаглуку
А неко ти дочује за тајне собе његове матере, те разгласај по граду, док глас дође и до његовијех ушију. Једнога ти се дана он смисли, па оде матери, те је замоли да му даде барем један кључ.
Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје. Ови зло смислили, али и Марко, као да му је сам бог открио мисли његовијех ортака, досјети се нечему, па ти најприје, пробе ради, кад, му четврти пут спустише уже, привеже један велики камен, и
стио пуштити теби док му не обећах да ћемо дар дијелити, а ја сам му обећао све осим једнога, стога по нашој погодби његовијех је деведесет и девет штапова.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јесте л’ вид’ли Ћурч’ју арамбашу, који чува страже од Турака с његовијех триста и три друга, да не буде робља из Поцерја? Јесте л’ вид’ли мога господара, а Крсмана кнеза Вујичића?
И вид’ли смо Ћурч’ју арамбашу с његовијех триста и три друга, који чува страже од Турака, да не буде робља од Поцерја. И вид’ли смо Ваљевца Јакова, — у Јакова