Употреба речи њена у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Идите, гините за слободу! Гоните угнетача њена!... Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!...

Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна. Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач.

— Не дирај је, — рече, — ова је планина њена кућа. После тога се ућута и тек онако, као кроза сан, шапутао је за себе: — Али што баш тако да се деси да нам прво

Мати је њена покушавала да отрује мужа... То се за ћерку није могло рећи, а мени се опет чинило да у њеноме оку гледам суд у коме

Стана у своме белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна мати, час по час застајкујући, нешто јој казиваше, на које се она обичном немарљивошћу смешила.

После сам чуо како шкрипнуше врата од архимандитове собе, и мати и њена лепа кћи уђоше пажљиво у собу. Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као у својој кући, премешташе по асталу

А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче,

са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда. А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...

У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. Ала су слатки ти часови заноса, где се свака

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Два путника и сикира 112 93 Медвед и пчеле 114 94 Медвед и Циганин 115 95 Жена и муж пијаница 117 96 Кртина и мати њена 118 97 Змија и пила 120 98 Аполон и човек лукав 121 99 Медвед и мајмун 122 100 Ован и јелен 123 101 Зецови и

96 Кртина и мати њена Мала кртина почне једном говорити матери својеј: „ Мамо, ја видим смокве”, пак опет: „Мени замириса тамјан, а затим:

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем... Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!...

Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела. Он беше свака њена мисао. Повучена у самоћу, она се разговарала с њим и дневе и ноћи. Она је знала да Станко није крив.

Али овај меки матерински глас и ово тепање готово потресоше Јелицу скроз, њена срдња попусти, срце одвугну... Очи јој посташе живи извори. Она зајеца... дође јој да из гласа запева...

Јеси ли девојка?... Јелица се исправи, погледа матер тако оштро да ова сама открљепи руке од њена врата. — Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена! Заверила сам се Станку хајдуку!

И нека је благословена она њена рука: чега се прихвати, напредује!... И занесе се старац хвалећи Јелицу... Он причаше о њој најлепше.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме. Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме... НОСТАЛГИЈА Јесење поподне мре у завесама, Тужно цвили ветар из далеког грања.

И њена лепота, тако недогледна, Необешчашћена хвалама глупакâ, Да обиђе тихо, као снопље зрака, Све тамне путеве душе, само

Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње.

ВЛАДИЧИЦА Овде лежи Деспа, владичица, жена Војводе Драгоша... живе дваест лета... Скутоноша светле Царице и њена Дрýга у врлини и дивљењу света.

Мислио је сад овде на њу, Анкус Марцелинус, син Кајусов, и узео је за руку, оборио је на свој штит, и бацио се на њена влажна прса.

трећи дан је примила милостињу од једног властелина који беше први човек пред ким напречац затрепери и њено срце и њена дојка. Она није знала ко је он. Али је задржала његов златник који јој је требао да купи неколико капи отрова.

живео у светлости звезде која је била лепша и већа него све друге звезде: зато што је светлила а није ни постојала. Њена светлост је била толика да тај човек никад у животу није знао ни за мрачну шуму ни за тамну стазу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— и ја поскочих вратима. Али као Црвено море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном. — Кад јој погледах у очи, видех нешто огромно велико, али не разумем ни

Видим све. Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку... Ноћ је била црна као мало која њена дрýга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.

женско друштво пријатно . . . . . . . . . . . . . . . . . Њена мајка, брат јој поручник . . . . . . . . . . . . . . .

Прво, није ни Српкиња, можда ни лепа, а сирота. Па њена родбина — хајде мајка и боже помози, али лајтнант! А ти знаш да сам престарео за ексцесе.

Мени би и сувише: — Кад бисте ви знали српску војску и њена дела, ви бисте се стидели тако што рећи. Онда Туманов стане, натуцајући немачки, да прича.

Нисам се надао. — Ђаво га знао, то сам казао с доста осећања и, у ствари, као да осетих да ме боли њена хладноћа. — А шта ћете с њиме? — Ви мени њега поклоните, а шта ћу ја с њим, то ја знам. Она се усиљено насмеши.

Свест ме остави. Ја је повукох да је притиснем на груди. Брава шкљоцну и њена се мати појави на вратима. Она трже своју руку из моје, но ја је крепко држах. — Та пењите се! — виках ја смејући се.

У исти пар точак од кола хтеде да ми прегази стопало, ја тргнем ногу и лупим главом о кревет. Сан ми се разби. Њена слика непрестано ми лећаше испред затворених очију у свим могућим облицима. Ја опет ходах с њом по Ваљеву.

Чинило ми се да има нешто, и почео сам да се сећам. Наједанпут ми излети њена слика пред очи. Ја се стресох и осетих како ми ваздух хлади груди.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види! А њена штрудла од прошле недеље била је спљоштена к’о слепачка погача, к’о да је спрам месечине печена.

поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није као добар отац бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мáма што је. — Та оно знате, то би значило искушавати бога кад бих одмах тражио то.

Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње.

Свака јој се женска допада... — Та не, ал’ верујте, пала ми на памет она песма: »У Милице дуге трепавице«... Па она њена збуњеност... идеална Српкиња! Па тек она стидљивост... — Простота, простота, боље кажите — вели гђа Перса.

— Е, а зар је она, сирота, крива — умеша се гђа Перса — што је бог таку створио, и она њена мáма је тако воспитава! Само »јесте« и »није«, па ни речи више да бекне.

Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја! Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на капији — а он

То је стара њена навика од толико година, и сада, гле, мора да је се одвикне откако је Меланија почела да се шета испред куће!

Биће свега доста к’о воде. Није дакле ни Јула била »каменита стена«. Онако једра и здрава, и она је осећала, и њена крв је бујније струјала у жилама, срце јој јаче било, образи се запламтели жаром који се једном и никад више у животу

— А госпоја Сида како који дан, све шира; њена Јула све ради за њу. Оно је девојка, — фали је госпоја Перса. — Кад корачи, све се тресе земља под њом!

Фрау Цвечкенмајерка је била као убијена кад је чула да њена присна фрау Габриела зна много више од ње, и желела је да јој се чим било освети, али није умела ни речи прословити,

Зато је оштро мотрила на сваку Јулину песму, и све се више и више с болом у срцу уверавала да је њена Јула несретна. Гђа Сида слуша, слуша песму коју Јула пева уз гитар.

А како је вердија и задовољнија била тих дана њена доскорашња другарица Меланија. Њен заручник је поваздан био код ње. Чим сврши школске часове, а он ’ајд’ одмах к њима.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена. — А, — одбија их, — још нисам расковник нашла.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња? Има дућан, велику трафику и кућу. — Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.

Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их. Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи. — Опростите што смо тако слободни! Ја сам Љуба Чекмеџијић. — А ја сам, опет, Гавра Церић.

Љуба се том јако зачуди. Јулка и њена мати саме су то разгласиле биле да би још већма Чекмеџијића узбудиле, а испод руке давале су на знање Ружичићу да се

Јулка чује да се Чекмеџијић са Ружичићем у В. састао и да су један другом њена писма показивали. Плаче, тужи се матери.

— Мати каже да новаца, док је жива, не да, нити добро из руке пушта. Она вели њена је кћи јединица, па ће и онако све наследити. — А засад не даје ништа?

Срећа њена што су фиранге спуштене биле! — Шта ћемо сад, чика-Гавро? — Ништа. Ја сам са Гледићима познат. Колико сам пута ја

Личност њена није била за филозофе и педанте скројена, но веља доброта Маркова спрам ње све је изгладила. Ћирковић опет гледа у

Алка, како се пита на кришке исекла, и како је усекла кришку, одмах примети да то није њена баклава. Истина, има ту педесет јуфака, али нису тако фине и суве, а иначе премашћена је. Одмах се сетила.

још зажели видети такову питу у животу, а кад то чу госпођа Алка, она му начини тако исто велику баклаву као што је њена била, исече је на кришке, па је у великој кутији пошаље, на велико задовољство фишкала и фишкалице.

— Шта ми може Мица због тепсије, кад то није њена већ моја дедовина! Али, да се и тог курталишем, зајази га за десет дуката, па нек је крај.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И ако је по некад оно и хтела, да би њему угодила, није могла. Њена лепота привлачила је свачији поглед, она зато није крива, а о свему ономе што је главно водила је и сама рачуна.

Ето, и нога ми се њена не допада, и груди хтео бих да су јој чвршће. Па и поред тога! Чак да има ногу Францускиње, душу Рускиње, жар

Као да је пред њом њена рођена снаја, такав је тачно изгледао тај страшни поглед који је давио. Они то опазише па се измакоше.

Збиља је страшан изгледао у тим тренуцима. После смо му задуго говорили, и ја и њена тетка, која је заиста паметна и присебна жена, и сви они из куће, те се он постепено умирио и уверио нас да више никад

у писму, после кога се одмах кренуо овамо, јасно је било наговештено: да је болест Наташина врло озбиљна и опасна, а и њена молба, да се, по могућству, крене чим писмо прими.

оно што је она наша велика сеструшина урадила, јер једино тамо невидим оног старог црвљивог намештаја и соба ми се њена чини чудом изветрена.

Африка

Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.

Ја тек овде видим да је велики део горе која ограђује реку у ствари њена питомост, дело руку њених сељана. Тај густи појас растиња, што је између праве прашуме и реке, и који прашума осваја

То је муж најлепше међ њима, неупоредиво лепе и јаке африканске Кармен, сестре Мејове. Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада.

шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра. Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде.

Час је сасвим на једном, час на другом крају; час високо над земљом, час полегла по њој. Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на

Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на сваки покрет прве играчице.

Имаће врло старога мужа али ће зато имати на себи више ђердана кориа но иједна њена другарица. За даровима младожењиним ступају без ритма у круг и таст, и сам младожења.

Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција кроз круне дрвета сасвим чудна.

Рекло би се да су и ове мотке, и зид и старица од исте дивне, отпорне, вековне грађе. Њена глава, само велика и мрачна лобања на танком врату, има израз на дивнијих египатских портрета.

Ту, на том месту света, река још није постигла све своје богатство воде, и њена ширина, чини ми се, не превазилази много ширину воде код Београда.

Затим њена лепота је као и лепота свег афричког пејзажа: у светлости, тишини, пространству, у величанствености, без икаквих чудних

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели, о томе зна и царица. Њена је жеља да се тај народ, који је заузео толику територију краљевства хунгарскаго, сведе на праву меру.

Била је мања од Варваре, а пунија, савитљива, као тигрица. Била је то црномањаста, млада жена, истих година као и њена јетрва, али већ пете године у браку, удата са седамнаест, још увек луда за мужем.

Нероткиња, весела, безбрижна. Сем тога, завидела јој је и на томе што су је њена деца – Кумријина деца – волела више, ваљда, него своју мајку.

Кад би Сунце зашло, или кад би кола зашла у неки шумарак, њена би се коса, разливена низ врат, чинила као нека црна, дивља, грива.

Она му онда рече, тихо, да седне крај ње, да може лећи крај ње, а да је то најлепши дан њеног живота. Њена јој мати, каже, све удвараче отима, али њега неће. Павле онда, не знајући шта ће, седе крај ње, у траву. У булке.

Питала је Исаковича, куд су то отишли, и зашто су нестали из друштва? Није лепо! Зар не види да је њена ћерка још дете? Божич је, међутим, викао да се преже и креће!

А њена ћерка почела је, ускоро, да пиљи опет, пркосно, у капетана. Тако су се сатима возили мајор Јоан Божич и његова фамилија

Госпожица Текла врисну кад то чу. Рекла је, гласно, оцу, да њена мати, изгледа, капетана преже, преже. Иако је и такве разговоре био чуо у Темишвару, Исаковичу такви разговори нису

А личе као сестре. А што је дуже седео пред њом у колима, њене откривене груди, њена нога, њен поглед, њен глас, личили су, све више, на груди, на ногу, на поглед, на глас, оне која је била у гробу.

Госпожа Евдокија, која дабогме није знала шта Павле размишља, седела је ћутке. Противно оном што је очекивао, њена ћерка, међутим, опет му је брбљала свашта, као и дан пре.

Посматрала је Павла упаљеним погледом, смртно бледа. Њена богата рођака, која се удавала за Петра Исаковича, мирно, некако нехатно, послушно, посматрала је, зачуђено, како јој

А кад је Ђурђе покушао да је ућутка, љутито, Павлова млада исприча како је њена баба, богата и лепа Петричевичка – за којом је лудовала цела Славонија – имала, са својим мужем, осамнаесторо, а умрла

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса.

— У овој републици, која је трајала дванаест векова, испољиле су се неке од најбољих динарских особина. Њена је историја добро позната и ми ћемо се задовољити само тиме да овде подсетимо на чињенице које су у вези са нашим

Русија није више са толико заузимања подржавала бугарску ствар и њена се опрека с Енглеском полако губила. Последица је тога била да се Енглеска није више интересовала толико за бугарску

Изузевши горњи ток у мавровској котлини, Радика је врло брза река са много скокова. И то је још један доказ да је њена долина подмлађена.

улогу у историји, нити је могла створити неке више творевине, по којима би се могле оценити колективне способности њена становништва. Због прилика под турском владавином није дала ни људи од више културе.

положаја ова је област одржавала везе са Византијом и Малом Азијом, са јужном Русијом и са туранским народима. Њена се је историја стално мешала са историјом ових земаља и ових народа.

И бугарска се мегаломанија није испољавала само према Србима. Њена претерана похлепност довела ју је у опреку са правима свих балканских народа.

За време турске владе у Славонији и после њена ослобођења у њу су притицали у великом броју католички и православни досељеници из земаља с друге стране Саве.

Образовани људи из ових крајева су у маси притекли у помоћ Србији после њена ослобођења. Од најпознатијих ћу поменути философа Обрадовића, лингвисту Даничића, песнике Јакшића и Змаја Јована

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И у чему је уосталом филозофија старих грчких филозофа Питагоре, Исократа и Есхила? Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

Претворену у високу црвенокосу музичарку, унео сам је у десету главу књиге. Њена улога била је да ствара романтично расположење, нешто као тужни и благи лајтмотив, у ствари.

Рашида је ћутала. Држала ме је за руку, гледала према дрвећу којим је била заклоњена њена кућа и ћутала. У млаком, златном ваздуху, мирисном као мед, њена су уста била полуотворена и руменкасто свежа као прве

У млаком, златном ваздуху, мирисном као мед, њена су уста била полуотворена и руменкасто свежа као прве трешње. Сигурно би била и тако хладна да сам их додирнуо, али ја

год бисмо хтели да седнемо на неку од њих, Бароница би нас готово дршћући упитала зар не видимо да ту већ седи госпођа њена мајка, нли мали Емилијан или драга рођака Шарлота?

- Бароница живи сасвим сама. - Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали Емилијан, драга рођака Шарлота и још неки чија имена нисам успео да попамтим!

Ти немаш права да будеш љубоморна! - миловао сам јој рамена понављајући то или нешто друго, све док се њена рамена под мојим прстима нису умирила. - Ти на то, једноставно, немаш право. Неда је једна стара прича. - Ма немој!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Како су то били дивни преласци из једног гласа у други! А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице срца затегô.

Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре, а празна, па кад добије времена а она тек онда седне.

Ма ко добио фрајла-Ленку, али Профит никад, баш зато што је Профит, — тако мисли и Ленка и њена мати. XИИ Прошло је десет година, — у животу човека дугачак рок, колико се за то време свет мења, колико се роде,

Ако је која позната дама штогод хтела куповати, то је њега за савет питала, и кад би која рекла да је њена хаљина или смеса боје по укусу Шамикином, то је било доста.

Сирота Катица усамљено живи, уређује своју башту, полива своје цвеће, учи сиромашну женску децу. Горка је њена судба. Кад је још била млада, као мајски цвет, заволе је један младић, доктор свршен. Фини, изображен младић.

А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу. Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ, обучена лепо, крочи пред Шамику мајестетично. — Добро дошли!

Сад ће доћи Шамика. Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара. Она мисли да је њена верна баба, којој је кључ предала. Није, то је њен брат.

Јуца једнако болује у кревету. Шамики не дају више у кућу: не да се срде, већ његова присутност узбуди већма њена чувства. Доктор каже да нема ништа од Јуце. После шест недеља била је већ тако болесна да једва говори.

Сад је Шамика тек дознао како је због луцкастог кочијаша изгубио Лујзу. Ступи красна млада девојка у собу; то је њена кћи, Мимика, већ јој осамнаест година. Шамика гледа на Мимику. — Истоветна мати!

Сад је опет Шамика у Свираковој кући свакидашњи. Овамо долази Матилда и њена кћи. И Матилда има кћер од седамнаест година. Сасвим је ту фамилијаран. Госпођа Лујза тапше га по рамену пред Свираком.

Црњански, Милош - Сеобе 1

НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО

Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака. Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.

У ноћи, пак, чекао га је пакао. Њен загрљај, њени безумни напади, њени дуги, неуморни прсти. Њена лепота, крај ватре, надземаљска, њен поглед и њен плач.

„тамо аз појду...“ И заплака. ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН Кућа Аранђела Исаковича, велико здање, на води, на крају сребробогатога Земуна, била је у пролеће 1744.

Сањаше је, у мукама, скоро сваку ноћ. Виде је у сваком мраку, ма где био. Чинило му се да га обавија њена коса, са тешким мирисом ораха, лака као свила. Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци.

То место одабра првих дана да се исплаче. Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен. Но мада је сваки дан имала своје време за плач, за неколико дана стигла је да пропусти, кроз ту одају, пола

Ни за тренутак није се сетио брата, ни за тренутак не изиђоше му пред очи њена деца. Био је сам, у некој пријатној, високој хладовини. Ни најмање није мешао себе са братом.

Видео је њене високе, свилене потпетице и чарапе, извезене златним цвећем, њена плећа и њена зрела колена чак, боје бресака, кад јој је помагао при јахању, али је говорио сам себи да све то није као

Видео је њене високе, свилене потпетице и чарапе, извезене златним цвећем, њена плећа и њена зрела колена чак, боје бресака, кад јој је помагао при јахању, али је говорио сам себи да све то није као у других

златним крстом, тако да је његове погледе привукла, у ружичасту и тамну долину својих груди, она га упита да ли су њена путничка кола, са младим графом Паташичем, који ће је пратити до Темишвара, већ стигла?

помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке прозора, као и врата, што беху, у полумраку, уоквирена танким оквиром светлости

Та слабост, тако изненадна, према којој се јучерашња њена снага чинила невероватна, преплашила је толико да сулудо поче плакати.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

да поједе готово све оно што људи нерадо или уопште не једу, најбоље и најочигледније показује колико је снажна њена жеља да затрудни.

симболичко представљање порођаја јесте и магијски поступак пропуштања семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на венчање.

⁹⁰) Али није опасно трудницу осујетити само у погледу жељене хране. Изгледа да било која њена неостварена жеља има кобне последице по плод.

Када је жена већ затруднела, њена главна брига јесте да заштити дете које се развија у утроби од негативних утицаја и опасности које га вребају са

која је задојила дете („задојиљка“, „задојачка“), постаје од тада овом детету помајка („мајкана“, „готова мати“), а њена деца су од тада посинку (задојеном детету) браћа и сестра по млеку, те им је као блиским сродницима („једнодојчад“)

У овом случају верује се да се магијска моћ беле боје, њена стваралачка и спасоносна природа преноси на дете и штити га од злих сила.

празника Малденци, у неким нашим крајевима, невесте се после „премлаза“ (ритуално мужење стоке да би се проценила њена млечност) хватају у коло и играју око стоке да би и оне саме, када роде, биле млечне.

Кобном психолошком дејству клетве доприноси не само њен граматички облик, већ и њена слобода, раскошна „реторика мржње“, добро прилагођена циљу клетве.

“²⁷ Место које има жена у патријархалној култури, односно њена представа у идеологији ове културе, најбоље се види из схватања и вредновања „женских послова“.

књижевност је не само по свом пореклу народна, колективна творевина, већ се и обраћа најширем аудиторијуму, односно њена рецепција има масовни а не елитистички карактер.

Виготски, Л. С., Говор и мишљење, Нолит, Београд 1985. Виготски, Л. С., „Игра и њена улога у психичком развитку детета, Предшколско дете, 1, Београд 1971. Винавер, С.

, Три расправе о теорији сексуалности, Матица српска, Нови Сад 1986. Фромм, Е., „Теорија материнског права и њена релевантност за социјалну психологију“, у: Криза психоанализе, Напријед—Нолит, Загреб—Београд 1989. Фромм, Е.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

да нема тога ко би се усудио да се противу њена дома роти, јер милост бога штити најпре царске дворе и колибе кудељница сиротих.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Друга је била њена пријатељица. Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог дана, тек

И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...« Она и њена бака Софија имале су само кујну у приземљу.

У ТРИ Сваке недеље, тачно у десет до три, једна млада жена стиже из дубине Косовске улице водећи за руку кћер. Њена кћи има мајчине очи боје дима.

град питао за кога ће да се уда, ко ће одвести тај лепи тамнопути и светлооки цвет са Страдуна, кога ли чекају она и њена мајка?

У летњим ноћима искрадали смо се из постеља и стизали чак до Синанове текије, тамо горе, на брду. Притајени иза њена зида, вирили смо кроз коров у дервише, који су, премазани зејтином. играли сумануто целе ноћи пробадајући се иглама.

У рано јутро у коме се купао шљунак, у измаглици пуној сивила какво сам доцније налазио на платнима Маркса, њена порцуланска фигура клизнула је у воду и растопила своје обрисе у тами испод моста.

Девојка с којом је намеравао да игра била је нешто старија од осталих у дворани. Њена леђа и њене мишице били су на самој ивици зрелости.

Она је приметила да се мало нацврцао. Можда би могао да попије кафу у њеној малој студентској собици? Може, ако њена другарица није тамо. Није била. Пре но што је проврила вода, он је кључао од љубави. – Чекај, а кафа?

Фотографија извесне Ване, нека њена писма. Није важно. Кофер је остао заплењен због неплаћене станарине. Уопште, пре одласка у Париз Жан Жик је био

Не, она неће дозволити да та мала иструне са рукама у масној води! Она неће проћердати свој живот као њена мајка, остављена од мужа, напуштена од родбине, од свих, она неће морати да се скрива због неплаћене кирије, она ће

Но, њена »дијана«, чији је стражњи део био затрпан пакетима књига, опет је издала; изгубила је сат и по намештајући горе у брдим

никакво дивље азијско племе, нити урођеници; носили су »сеико« сатове, возили кола, гледали исту телевизију: били су њена раса, имали презимена слична Нинином, говорили су истим језиком и био је мир, а не рат, када се с оваквим дивљаштвом

Матавуљ, Симо - УСКОК

сваки покрет борâ на очеву намрштену челу, сваки миг мишића на његову лицу и она у тијем јероглифима читаше да се њена судба рјешава до њеколико тренутака.

Кнез се зачуди њеној мирноћи. За тренутак посумља да је ишта истинито у Станину причању, да су то била њена празна нагађања, али се ипак примаче кћери, поднесе јој лице у лице, очи у очи и изрече лагано, одмјерајући сваку

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

на овом подручју они су се од почетка осећали најслободније, полажући на дечју књижевност неку врсту наследног права. Њена кратковека повест, код нас и у свету, сва је у робовању педагогији; на њеном почетку стоји тежња ка поучавању; па и

У англосаксонским земљама дечја књижевност се, једним делом, од почетка запућује ка осамостаљивању: њена веза са дететом постаје све двосмисленија; у земљама латинског круга то осамостаљивање иде спорије.

Васпитна тенденција Дечја књижевност открива свет и непосредне односе у њему, именује ствари и бића; у том смислу, њена васпитна улога је неоспорна.

Она је нешто као слободан, свима отворен простор, кутак у коме се свако осећа удобно и самопоуздано. Њена омиљеност условљена је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног

Дечја песма наилази, то јест може наићи, на леп пријем код деце, али то, само по себи не открива услове њена настанка: то ништа не доказује, нити шта оповргава.

Дечја песма се, по њима, пише због деце, да би нам подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих тешкоћа при објашњавању, док за естетску вредност они,

Призивање детета је обред: оно је њено најприродније оправдање, њена надахњујућа муза, жуђени, замишљени, никад довољно постојећи читалац.

Наслеђе, нити било које друго усмерење високе културе, није њена брига. Развој модерног песништва могао би се, у извесном смислу, схватити као ширење и продубљивање отпора према

(Тешко ју је замислити у облику сонета, па пример.) Она негује испробане облике стиха. Њена једноставност улива поуздање; на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад

Ту је, пре свега, важна њена критичка функција. Винаверова Пантологија најбоља је критика Поповићеве Антологије, и, више од тога — њен хумористички

Страх ју је напустио, виолина се огласила. Ништа друго, осим њена осмеха, нисам видела. Случај је хтео да и ја, у Будимпешти, доживим кратак спој поезије и памћења.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Иако је Србија пролазила кроз цео један низ династичких и политичких криза, њена просвета и култура су стално напредовале.

Али, њена је поезија безлична, безизразна, општа, сувише пригодна и конвенционална. Она нема осећања ни за језик, ни за стил, ни

Вилхелм Хумболт и Ламартин, који је дао ову поетску слику »дивног дунавског цвећа«, српске народне поезије: »Њена одлика је љупкост у снази и сласт у смрти.

Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Но мати му је вић умела накнадити оца, и њена милошта осладила му је рâне дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову.

Е, па шта ћете! Свака новина има да се бори са многим тешкоћама, а многе непријатности, то су њена повојница. Максима није разумео свет, па није никакво чудо што је чак и баба Стојна, гребенајући вуну, осудила методу

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Умр'о би, мој премили друже, Да је тако потрајало дуже. Ал' на срећу дође једна жена, Са њом беше и ћерчица њена, Грешно дете, тек од осам лета, Спопала је она рђа клета, Врућишчина, тешка бољезана, И то Од два или од три дана.

Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје. За ме раку ти копати поче, Дела копај, ал' побрже, чоче!

Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега бела Од мене узе узабрани струк, На своју красну задену га груд И с пољубима плати мени труд. 9.

дрва лишћан влас И орао што је на облак стао: То мало туге тишало је глас; Ал' што је тавна била ближа ноћ, И њена са тим растила је моћ. 27.

“ рече, па ти брже, Оде к врати, па одбрави, Ал' како се млада трже: Тек одбрави, ал' на врати, Помоз', Боже — њена мати! 124. „Па зар тако, моје лане? Мислиш да је мати луда? То л' је ћерка та без мане? Така од теб' видим чуда?

“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим оком гледа. Бледа као бледа стена, Ледна као груда леда, Ни што чула, ни видела, И крв јој се уледела.

и све тише, Тице нашле своја гнезда, Сумрак веће, па све више, Већ подегде трепти звезда, Веће дође нојца тавна — Њена дошла већ одавна.

Спавај, спавај, чедо моје!“ Те с' постеље вата своје. XXИ Мати заспа. Ал' ћи њена Да л' и она заспа, што ли? Тио иде ноћ студена, Је л' јој тешка, да је боли?

Да л' од оног — куку мени!“ Доне воду, а он пије, Ох, како му срце бије! И удри му још на уста — Ао муко њена пуста. „Воде јоште, воде да'де!

Душа њена бурно море, К небу вали ком с' попели, Па се тако и следили. Кано мајка стоји бедна, Коју носи санта једна, Друга

мало Па га навек њој нестало; Пуца санта под ногама, Већ се под њом већ пролама, Ништа она не осећа, Ох тамо је њена срећа, Њена радост, ње дан бели, Тамо њезин живот цели (А најлепша успомена Из најлепши ње времена), Тамо она

навек њој нестало; Пуца санта под ногама, Већ се под њом већ пролама, Ништа она не осећа, Ох тамо је њена срећа, Њена радост, ње дан бели, Тамо њезин живот цели (А најлепша успомена Из најлепши ње времена), Тамо она гледи само,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Овдје, у овоме проклетом, пакленом босанском троуглу, који затварају ријека Сава, једна њена притока и, као трећа страна, линија бункера и ровова, ту се тек размахује битка, гора и страшнија, чини се, него

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Тодо! — шану он. — Их, та доста! — чу се оштар, пун гнушања глас њена мужа који се, намрштен, чисто зазирући од његова гадна изгледа, окрену косо и не гледећи га, баци му динар. — На!

Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо... Бежаћемо далеко, далеко!“... Изиђе и њена: „Сву ноћ седим и мислим на тебе. Ђерђев не могу да држим.

Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а, од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра. — Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... — шапуће и све више у крило моје матере крије лице. — А...

И зато је заклањаше од слугу, не даваше јој тежак рад, те се она доцније разви и пролепша. Она њена снага, лепота, једрина заношаше сваког, а највише Стојана, који се доцније, кад је одрастао, готово никад није ни

Он тада од силне радости истрчи у кујну, скаче, грли нас, децу, љуби и диже чак до таванице. И за њена боловања ни капи пића не окуси. Али, чим се она придиже, оде и напи се као земља. И стриц је пио.

Али највише, чини ми се, опише ме њена уста, која се сада — срећна услед потврде да је волим, застиђена од моје дрскости, а што тражим отворено, гласно

— Иди и набери. — Па чисто бежећи скочих. Нешто оне речи, а нешто задах од дувана помешан с тешким мирисом њена зноја и неопраности толико ме поплаши да је нисам смео ни да опоменем да много не бере грожђе.

Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања. Погрбавила се од старости, а иде, ради.

— И принесе му своје благо, зајапурено лице тако близу. Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. Гледа је, гледа, а поче брада да му игра.

већ колики му је и какав је порастао... Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете. И тек када дете онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза

у својој улици сада као сасвим ослобођена, гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка, која свакад суботом и уочи сваког празника долази да код ње преноћи. — Дођосте ли?

Он, једно што јој је био стари сват, сматрао се од мужевљеве, покојникове родбине, — јер ни њена родбина није смела да јој долази, бојећи се да тиме као не увреди покојника, што би му тим својим доласком „мешали се

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га

Положићу јој тело на чудна носила, од покиданих жица и старих гусала. За носили' ће ићи родбина њена сва: Лепота, мати њена, и Вера, сестрица.

За носили' ће ићи родбина њена сва: Лепота, мати њена, и Вера, сестрица. А крај ње ће да иду све ситна сирочад, скорашњих пољубаца љубавни пород млад.

„Со свјатими” се ори ко припев из раја, напослетку још ђаци отпоју „вјечнаја”. Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”.

те ноздрве узвијене? те зар очи испијене? па те уши — тај незграп? Иста слика, бог и душа, на самрти њена мужа, исти зелен, бледи вап!

А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?

зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди? Ох, — да полуди!

Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена. Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике

Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике златне кров од храма мирно дрема. У очима слике златне нека мисо ко да сева гледајући испод

Један цик тек, један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела.

га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела. Скамен'ло се царско веће, свећеником крви нема, прикован је женик млади, бледа лица, збора нема.

У простору грдна трема тишина је мртва, нема, Самсон чује откуцаје издајничка срца њена. Самсон дише предисаје најмилије свију жена, пакленим се сећа болом свију сласти, свију беда.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад прође свадба и весеље, царев зет узе оца себи, а маћеху и њена сина остави да живе како знају. ДВАНАЕСТ МРВА Био један цар, па кад му умрије жена остане удов с малешнијем

Она, богме, приста с прве, и тако је цар одведе своме двору и ожени се њоме, и она тако постане царица. Њена је кћи била још мања од царева сина, па се дјеца лепо сложе те су се сваки дан у бога играла и добро пазила.

Види све онако како је оставио, само му је отац много остарио а тако и слуге па и маћеха, а њена се кћи разрасла у дивну дјевојку.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

да она дакле млого вреди, о томе нема сумње; но већа је њена вредност, што је Аристотелова. ДОКТОР: Аристотел је био највећи философ, само што се није одао на земљеописаније.

Збогом. АДВОКАТ: Слуга. ПОЗОРИЈЕ ТРЕЋЕ АДВОКАТ (сам) АДВОКАТ: Лепа женица, боља него њена партаја, јер први пут ми је таки пар голупчића донела. Сад треба гледати да јој се помогне.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ово огледало посвећује се Крас и лепота славуја јест љупкост славујева гласа, Крас и лепота Жене јест њена њежна тихост. Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Још и сад ми у ушима одзвања њена чувена реченица којом ме је дочекивала на прамцу, привлачећи, ужетом, чамац обали: „Јесте ли можда за једно мало

после свих мука, најзад успе да стекне свој дом, децу и мачку и таман кад мало одахне и седне да пије кофијановић, њена деца морају да почну читаву ствар изпочетка! Таква смо ми, оћу да кажем, земља.

и да једноставно немам права да говорим на тај начин о целом човечанству, да сам сујетна, уображена и све, али свака њена оптужба звучи ми апсолутно као комплимент!

А затим, део моје збирке класификован под: Деца! „Лану смо дали на балет, енглески, клавир, флауту и тенис. Њена учитељица каже да одавно није видела тако изузетно талентовано дете. Није што је наше, богами! Само је, каже, несташна!

Ваша деца, дакле, касне! Ваша деца не прате науку! Не познају њена најновија открића! Како мисле да уфурају у живот, даме и господо, кад не познају ни неке од елементарних научних

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица! АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Поћи ћу, крадом, да видим, ја.“ ВУК Пожури лија, нечујна сена, паперје меко нога је њена. Док јури тако уз гробни мук, пред њом, на стази, створи се вук.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

крају где је био његов хотел и разговарао сам са целим светом, и видео сам врло добро колико су оне, та газдарица и њена сестра, биле рђаве и колико су слагале.

Она се није освртала. Да се осврнула само једанпут потрчао бих, и после бих све заборавио; цела њена прича била би као предигра. Овако сам мислио: „док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!

Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра. Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе, грлимо се изненадно, а ја не знам ко

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Боже мој, чега ти ту нема и све то да чува туђин, некаква тетка. МИЋА: И њена сестричина. ВИДА: Море, остави ти сестричину, него, ја бих, Агатоне, нешто рекла. АГАТОН: Па реци!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај. Сутра ти ваља рано устати. Упаковао сам што ми је најпотребније и легао.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања. Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве велике напасти.

Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити. Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у

Долази ноћ... Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. — Нека, молим вас, немојте...

гледајући полусвесно око себе, иде у школу и ради, све са неким чудним, сањивим погледом, који јасно казује, да њена душа не учествује у раду. Стојан је нешто запита или саопшти, а она буновно диже главу и гледа га чудно, необично.

али ипак она се креће напред и улази у школу. Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!..

На дну дворишта, где је становала, беше баштица са неколико густих жбунића. Кад год јој наиђе њена обична туга за кућом, она се завуче у жбуње, па стане нарицати исто онако, као што је чула своје сељанке да жале за

Није му непријатан овај састанак, напротив... али би он ипак радо продужио пут, само да не мора одговарати на њена питања. — Јесте ли били до суднице? Шта има ново?

— Да презирем?... узвикну Гојко, дрхћући од њена блиска присуства, па одједном обави своју руку око њена стаса и приђе јој тако близу, да се нису могли гледати у лице.

— Да презирем?... узвикну Гојко, дрхћући од њена блиска присуства, па одједном обави своју руку око њена стаса и приђе јој тако близу, да се нису могли гледати у лице. — Ја... ја... казао сам вам... ви сте ми све!...

Нек остане која крајцара за брата. Гојко је сам изјавио жељу, да њих двоје издржавају њена брата, док је у школи. Она га после ове речи погледа захвално, па промени разговор узе веселији, љубазнији тон; —

И љуби првом, страсном, девојачком љубављу ; љуби безумно, са највећим самоодрицањем, како то може само њена страсна и плаховита природа...

Одмакне се од прозора, чује се још боље, баш онај исти врисак... Тамо је ваљада и њена мати, па ће доћи и Стојан с мотиком... А сусед Глиша даће коња... Хајде да се тражи коњ!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Бројила их млада Ђурђевица, Све јунаке на број набројила, До три њена добра не наброји: Прво добро — Ђурђа господара, Друго добро — ручнога ђевера, Треће добро — брата рођенога.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

његова жена, са коритом СИМКА, млада удовица артиљеријског мајора Аџића, у црнини ДАРА, ткачка радница ТОМАНИЈА, њена сенка Глумци путујућег позоришта Шòпаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ, вођа трупе ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у

Црњански, Милош - Лирика Итаке

АПОТЕОЗА Господо, једну пијану чашу Банату! Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.

Одговор на то је да је таква била Аустрија. Њена Врховна команда (Армее Обер Коммандо) имала је иницијале: А.О.К., што је значило врховну команду, на немачком.

Мађарска песникиња (Тáбори Пироска). Њена сестричина је једна од најлепших жена Пеште и познато је да је врховни заповедник аустријских трупа у Румунији

Наша земља са својим небесима. Заборавив њену површину, њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно, тако да је то виђење болно, њена небеса.

њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно, тако да је то виђење болно, њена небеса. Преливају се преда мном, са Истока и Севера, као море.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину њена тела на себи, те и не зна кад га ии како га сан превари...

Деца су као и неке животиње; ко им нуди више љубави, она се уз њега привијају. Зато се Коса и њена тета спојише душама и постадоше као једна душа, као двоје милосника, које је чиста небесна љубав саставила.

главу носи све за оним смешним младићем, као што Коса неки пут прати очима занимљиву сцену на улици, која пролази крај њена прозора. — Ено, окренуо ти се!... Јавља ти се, Бога ми!... — Мир, маче... није мени!

Родитељи јој оставише малу сестрицу у аманет... Шта ли је сад чека, Боже?... Да ли ће бити боље судбине, него што је њена?...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Па и ту је несрећа гонила; њена лепота је многима пријатности али њој је грдне непријатности причињавала — јер јој није дала да се на дуже време

Теодору или Тодору, »присталицу« учитељеву, је њена противница некако друкчије назвала у свађи, али то ће пре бити она позната женска пакост.

која је раније онако опширно приказана читаоцима, и чија би се улога показала тек у овим следећим главама, и дела њена оправдала онолики опис њен у глави четвртој. Али каквом мером мерите, онако вам се и враћа!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— Четири сата. Молим те, четири сата! Цица трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата?

А данас? Сиц трансит глориа мунди! Ћудљива је слава, и њена су Мерила као у Лас Вегасу; Изабранике бира насумце: Једног гурне у мрак, другог на сунце; Незаслужни главну

Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити

Од раздања до вечери обузет сам Пролазношћу, У дворове своје Тугу радо примам као гошћу; Драга ми је и њена сестра, по имену Тиха Сета, Њој посветих 5.203 сонета.

Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто! Вечера чека спремљена!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

У томе се заливу њена вода загреје, па тако загрејана излази из њега кроз Флоридски Мореуз као топла Голфска Струја.

Залива она има температуру од 320; за све време док прелази Атлантски Океан, од америчке обале до европске, њена је температура непрестано за 9−10 степени више од температуре воде кроз коју пролази.

у јуну идуће наредне године, кад се већ нашла на домаку европске морске обале. А тада се на њој почиње припремати њена прва метаморфоза. ВИИ.

Кад се приближи време појаве тога нагона, покретљивост јегуље и њена активност у лову се појача, па се ни зими не смањује.

Али је мање познато да то није искључива њена употреба. Њена кожа, због своје мекости, јачине, еластичности и издржљивости има нарочиту вредност.

Али је мање познато да то није искључива њена употреба. Њена кожа, због своје мекости, јачине, еластичности и издржљивости има нарочиту вредност.

то америчка јегуља има да прелази много краће путеве при својим миграцијама у току метаморфоза и свадбеног путовања. Њена ларва путује свега годину дана до слатких вода, на место две до три године, као ларва европске јегуље; она пре улази у

И то извлачење, према дубини на којој се ради, траје покашто који сат. Кад је мрежа извучена на површину мора, њена конусна кеса, од трећине њене дужине, издиже се чекрком у вис, тако да јој врх дође над простор за изручивање ухваћене

Цев, кроз коју силазите, савитљива је; њена дебљина и отпорност поступно расте ка њеном доњем крају, да би дала отпора воденом притиску који је такође поступно

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Споменик је вашега јунаштва Гора Црна и њена свобода! ИЗЛАЗИ ИГУМАН СТЕФАН МЕЂУ НАРОД. И НОСЕ ЗА ЊИМ ДВА МОМКА МЕЂУ СОБОМ ЈЕДНУ СИНИЈУ И НА ЊОЈ ДВАДЕСЕТ ОКАХ

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга. Сама она и сва њена раскошна лепота изгледа да је била и трајала само до венчања, свадбе, а после одмах усахла, спарушила се.

Умрех за слатку воду! Аух! И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет. И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада доста оронула.

Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет.

И не превари се. А као што је унапред предвиђала, та је њена толика лепота учини ако не гордијом, а оно срећнијом. И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што

А од целе лепоте њена тела, која јој је била стала, као скаменила се, да се не би трошила једино коса, како јој је још у почетку почела

Али сада, пошто је, као сваког празника, капија била широм отворена и њена крила подупрта са два велика камена, сва се кућа видела.

Никада га Софка не виде таквога. И што нај- | страшније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина. Ходао је.

доводио овамо код ње, и они би се после с муком, гошћени и чашћени, могли од ње да одвоје, и да јој наодговарају на њена силна запиткивања о свему.

Са сваком се старијом женом здравила, разговарала и застајкивала. А и ове саме су је заустављале, као да је то њена радост, слава, што се Софка удаје. Свака ју је предусретала: — О, срећно, срећно, баба Симка!

Али некако споро. Она је одавна за све ово знала. И онда, чим се испросила, унапред је знала да ће све ово бити: цела њена свадба, и оне прошевине, и китке, и дарови, и оно скупљање мушких на ћошку, гледање и сада ово у амаму.

Кида саму себе. — Ух, ух, тето, тето! Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

твоју сузу тога трêна, К’о и бригу доброг оца што изиђе, Као тужне очи верног пса што приђе, Као душу туге и јецања њена.

Мени се чини да је вечна она, К’о љубав њена, божја васиона, К’о звезде мирне на своду широком. Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А, може бити, као што рекосмо, не тај страх, него и њена дјевојачка савјест. А како бјеше болећег срца, жао јој бјеше Јанка.

Можда јој пролијетало кроз главу да не само има разлога да га тјеши, него да је то њена дужност. Није ли га она у тешкој болести дворила, није ли тијем стекла нешто као материнскога права над њим?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кад се такве пословице причице користе „понајвише је обичај да се уза оваку пословицу цијела њена приповијетка најприје приповиједи“. Такве пословице су језгро, обично и наслов тих провербијалних причица.

У ствари она и јесте неразвијена и неиспричана анегдота, управо њена срж, али без њеног наративног оквира. Питалице су, према томе, кратке, неразвијене народне причице сведене на

По пустој цркви и пси лају. — Овако је рекла попадија кад је видјела да други једу без њена попа поскурице у олтару. Село Рибарица, писала Ришћаница, трубу сира и чабар сукна.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Кад мати дође пред цара она му каже да су у њена сина двори бољи од царевих и запита га хоће ли јој већ дати девојку, а цар јој одговори: „Ако твој син узима у своме

” Кад мати отиде к цару и каже му да у двору њена сина има свашта боље него у његову, онда цар рекне својој кћери: „Кћери моја!

Кад маћија то види она одмах отера и своју кћер да донесе сандук дуката. Њена кћи наиђе на ону исту колебу; ал нити је хтела ватре стакнути, ни спремити.

“ 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК. Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Сунце јој греје сваку пегу на леђима... Река... паучина... тегла са медом... свитац... риба... чаша воде... њена нога... у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

не би, јер би отишла и ти куда су отишле и оне друге, њихне матере. Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо.

ЈОВЧА Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео.

Иначе... убићу те, убићу... МАРИЈА (одлучно): Убиј! ЈОВЧА Ама, убићу те, убићу, иако си њена мајка. За њу, ради ње! Убићу те и после казаћу јој: »Чедо, не љути се, али ја убих ону, твоју мајку.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

да је један сврх другога своју по|носиту главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати, и како ће у исто време свак своју

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КУЋА Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута — То чисто злато моје душе. Већ видим ров са новим каблом: Пашће у подне липа стара.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од

и није могао да издржи, копрцаво и грчевито окренуо се к њој и загњурио главу у њена недра, па се припио и угрчио у њено тело, а она му се подала, опуштена, туђа и далека, чврсто стежући рукама даске

“ „Не могу...“, пунила је кревет, собу и ноћ зимогрожљивом дрхтавицом. „Спавај, спавај кад наређујем!“ Вређала га је њена дрхтавица, и хуктање, и топлота тела, и што леже заједно, и што постоје, а би му још теже кад се она одмаче на руб

одмаче на руб кревета, кад се међу њих увуче смлачена зима, непријатна као и јучерања смрт, као охлађена крв, његова, њена, Аћимова.

Нека све грехе њена душа испашта. Усправила се и почела да се свлачи. Оно што је помислила да би оне ноћи, кад је Ђорђе први пут тукао, и

сељанка, лице јој се завезало у чвор и стисло у потковице вилица, па без речи јурну на војнике, ови се распршташе, њена секира полете и зари се у снег; жена застаде тражећи мету ударцу, виде џелеп коња привезаних за плотове и јурну на њих.

Над његовом главом је тишина, раван је и хладан њен кревет, по темену му не газе њена боса стопала, из очију врео катран залива срце и шишти, мокро шишти крв. Рука ишчупа нож из појаса и баци га у мрак.

Аћим се обема рукама ухвати за браду, вукући у страну два њена прамена. — Јок, капетане! Аћим Катић не излази из апсе и неће на слободу док сви Преровци не буду пуштени и док се не

Она је жена. Над свима. Земља јој се подметнула да по њој хода и њу да држи. И ноћ је њена топла река. Месец јој се завукао у косу испод небеске мараме.

„Јака сам!... Видиш колико сам јака?“ сиктала је чупајући му кожу. Од његовог ћутања њена рука клону на сено. „Их, их!“ па се засмејала гласно, брзо, из грла. „Што се смејеш?“ чудио се са страхом.

Иди!“ Чуо је како трчи низа степенице умочене у задах ракије, кашља и галаме, осећао њена тешка стопала по пршљеновима кичме, и говорио себи: „Ја сам истински болестан. Јесам болестан.

“ Лице је наднео над валогу размакнутих дојки: знано су замирисала њена недра, мучио се да их не изгризе и не раскрвари. „Ако га и после будеш пуштала у себе...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада?

Но, гле врага! Шума је и од њих сакри. А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка. — Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња.

Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу. Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи.

Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу. Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи. — Јесте ли видели Сребрну ружу?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Чекала се њена реч, реч молбе за опроштај. Имала је да моли Милоша, то се захтевало од ње, а знала је да Милош није тај који јој може

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ Ој, не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону

Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!

Тешка је, бескрајна вечна туга њена На домаку ноћи, тишине, и таме. Пред вртовима океан се пружа; Разлеће се модро јато голубова; У бокору мртвих,

И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз

Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И

Страшћу и слашћу миришу јој уста; Опија, пали њена пјесма пуста. Гомиле јуре, худе, пјане, плахе, Помамно за њом, и улице звоне Од пјесме, цике, и од страсти боне...

Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим! Туга је њена што цвеће гази... Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

та радња, иако измишљена, морала је изгледати вероватна и одговарати приликама и духу времана у којима се одиграла, њена главна личност, онај велики научник, морао је бити верно претстављен, а још више његова наука.

неправи разломак, нећемо том мером никад моћи хипотенузу тако измерити да добијемо опет какав цео број или разломак. Њена права дужина не може се, дакле, никад претставити таквим бројем.

Он положи руку на Аристотелово раме и рече му: „Примљен си у моју школу. Уверен сам да ћеш постати њен понос и њена слава“. Седамнаест година беше Аристотелес ученик Платонов.

мајсторском руком, очи црне, бадемастог облика, уоквирене дугим трепавицама, а натсвођене танким црним обрвама. Њена бујна коса, кестенасте боје, везана изнад чела пурпурном пантљиком у виду дијадеме, падала је злаћаним својим витицама

“ Принцеза погледа захвално на свога оца, а њена маћеха стисну бесно своје румене усне. Тако постаде Аристархос преко ноћи славан човек.

Заиста је тако! Ходамо ли кроз какву шуму, онда виђамо њена стабла постепено у разним међусобним положајима. Ено онде видимо сада два стабла, једно поред другог; једно стоји

Озбиљним погледом проматрао је краљ своју кћерку како јеца и руке крши, док јој и сама њена златна гривна, обавијена изнад лаката, не паде са мишке.

Он означи једном цртицом место на којем је она била обешена и нацрта на оба њена краја два једнака терета, претстављена правоуглима.

„Ако оптеретим ову полугу“ расуђиваше он, „на оба њена краја једнаким теретима, остаће он у равнотежи, јер, због њеног симетричног облика и распореда оптерећења, не постоји

Из тих њених димензија може се израчунати и њена носивост: 2670 тона. Архимедес прегледа тачно ту лађу, запамти све њене мере и појединости њене конструкције.

“, рече Архимедес, посматрајући круну која је личила на ловоров венац. „Да, и мени се врло допала“ рече Хијерон, „а и њена тежина једнака је у грам тежини злата што га дадох Диоклу. Наградих га краљевски и отпустих милостиво.

При томе опази како се, у истој мери у којој се он спушташе у воду, површина њена пењаше у вис. Одмах му би јасно: запремина истиснуте воде једнака је запремини уроњеног дела тела.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

од сваке краљице, под круном насред цркве, и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја доживим, одлучио да оженим.

А после, уместо раја и цвећа стизала је наизменично болест њена, Бобина, моја. Затим неспоразуми, љубомора, разочарења.

Тај вез у црном оквиру, као огромна посмртна плаката њена, виси од тада, и од мога детињства, увек на истој страни, на истом зиду спаваће моје собе.

Колико ми се пута, пошто бих угасио свећу и умирио се, учинило да осећам чудне шумове и видим како њена бледа сенка пролеће преко оних безбројних крстића и звездица што их је некад, данима и ноћима, њен пажљиви поглед

Он јој не даде да говори даље и нежно затвори шаком њена врела уста: — Убијаш ме тако... — Ти, ти, ти, — шапутала је она кроз уздрхтале прсте — да знаш како те волим и како

Хоћете ли да вас представим?“ И, смешећи се сасвим усиљено, док сам ја оклевао и досећао се откуд је ова њена забуна, она ме поведе кроз гомилу.

— И како је Пол-Астје, онога дана кад је дивну удовицу пратио на Пер-Лашеско гробље утиснуо онај пољубац на њена полуотворена уста, пољубац који му је она вратила лудо, како је то сјајно описао Доде, поред самога саркофага њенога

кола, и ја сам чешће осећао како ме, извучена испод крзна, под којим је два плава ока дрêм све више освајао, милује њена као свила мека коса.

Јест, али оно што смо обоје толико желели, немогуће је било постићи, и ја сам мало потом осетио како њена главица, чврсто заспала, клону на моје раме и моју десну страну груди.

Ево шта, душо моја. Дакле: тезга; јесте тезга. А по тезги, као јастуци напуњени месом, ваљају се огромна прса, њена сопствена прса. Бога ми, јесте: њена прса. А глава? Глава — ужас, глава — чудовиште, глава, не умем да ти кажем!

А по тезги, као јастуци напуњени месом, ваљају се огромна прса, њена сопствена прса. Бога ми, јесте: њена прса. А глава? Глава — ужас, глава — чудовиште, глава, не умем да ти кажем!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А та њена кротка пријазност није ју унижавала, већ, напротив, уздизала у свачијим очима. И бака ју је јако вољела, чинило ми се

Ја нисам трпио ту просторију „која је видјела надвојводу”. Њена зидна таписерија испреплетаних болесно плавих и забајонски жутих шара покретала ми је клицу чисто физичке мучнине у

Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа. Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч

наваљивањима да обађе своје старе гојенце и да искамчи какву помоћ и штогод одбачене одјеће за своју рођену дјецу. Њена спорост и стрпљење дјеловали су благо на мој немир.

И да то, штовише, и јест њена права бит, да у том и јест права моћ музике, и њена права вриједност. Из те моје преосјетљивости за музику (или,

И да то, штовише, и јест њена права бит, да у том и јест права моћ музике, и њена права вриједност. Из те моје преосјетљивости за музику (или, тачније, за звукове) моји су у детињству закључили да

У сваком часку њене љепоте осјећала се она сретно уграбљена случајност њена постанка и лежао је знамен њене крхкости. Љепота над чијом се стварношћу стрепи.

главом помисао да би још неко у њеној породици могао бити лијеп, и вјероватно бих се зачудио да ми је когод то рекао. Њена скупа, искамчена лепота као да је била саздана на терет свих осталих у породици, из уштеђевина свих других чланова,

Постало ми је чудно што ме никад не пушта даље од раскршћа с кога се одвајала њена улица. Једне вечери, подрашкан радозналошћу, и можда подбоден ко зна каквом сумњом, почекам иза угла, па кришом пођем

Али животност те шимере лежат ће у мрачним снагама нашег најприснијег бића, њена реалност у реалности човјекове страсне патње, у врелини његове самообмане, у неумитности његове пропете тежње према

Смрт је једини потез ван те плоче — сулуди скок шаховског коњића преко њена руба, у празно, у провалију без координата и без димензија. Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.

Пучке жене гледале су је црним очима: свака њена ријеч, свака њена кретња чинила им се саблажњива, готово бестидна. И ја сам је сам гледао са снебивањем.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.

Докле ће се овако ? — рече Станка и седе крај њега на под. — Што, Стале ? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. — Не знам, али ја овако не могу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Медвједа пробуди та њена вика, и упита је: — Тко те то опет зове? — Ено у селу — рече му лисица — породила се друга једна жена, па ме зову да

МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК Био један човек, па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.

На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена лепота.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава. Нама се не сања.

ја; знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.

Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Понашала се као да помаже женама, али сам ускоро открио да она има другу мисију. Њена појава ме подсети на младу ”српску вилу” која има изванредну улогу у старим српским песмама и причама.

поздрављао сам је на уобичајени балкански начин, а такав поздрав она није никада видела пре тога у држави Делаверу. Њена љубопитљивост је расла из дана у дан, а такође и моја.

Међутим, њена сугестија да се што пре отресем српских појмова и постанем Американац, озбиљно ме је узнемирила. Ипак, нисам рекао

“Вили” се јако допао тај обичај, али њена мајка примети да је шетња кроз воћњак са бресквама, које су сада у пуном цвалу, исто тако корисна.

Замолио сам је да ми опрости што сам погрешно протумачио оно што ми је казала њена мајка, када је препоручивала да што пре постанем Американац и, надовезао на то, да сам сада много мање, него пре

видео правог америчког младића, баш као што је ”вила” са делаверске фарме била моја прва визија америчке девојке, а њена мајка мој први идеал племените америчке жене.

причам о томе како сам прешао Атлански океан; шта сам све препатио као ”жутокљунац”, што је очигледно желела да чују њена деца. И ја сам то препричавао неколико пута, сваки пут са пуно успеха.

Ноћ се спуштала, а њена тишина будила је осећања која је могао изразити само својом фрулом. Кроз ноћ одјекну заносни звук фруле усамљеног

По свему судећи, то је била најјача од свих традиција Кембриџа и била је чврста као Гибралтар; њена снага потицала је од чињенице да је, захваљујући баш њој, створено много истакнутих научника.

Отуда је, као што сам већ рекао, потицала њена заинтересованост и изузетно знање речи пророка и живота светаца. “Вечна истина” је према мом тадашњем схватању, света

И њена вредност, на сличан начин као и вредност открића принципа о одржању енергије, такође је непроцењива. Али постоји једна

Ако нисте, онда не знате шта је то сласт. Скренуо сам пажњу мајци да ме њена гостољубивост може променити, као пре три године, у размаженка који ће се онда тешко вратити поново у Берлин.

Ћипико, Иво - Приповетке

Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући. Те две закумљене куће добро се пазијаху, мада је њена сиромашнија. Цвета улегне у ограђени комшијски обор. Разгледа се: нигде никога.

У хитњи ужеже свијећу и поднесе је пред оглејцало. Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице дају им тамни и умирени израз.

се склапају, кад изненада наметне јој се силом нова двоумица и поруши већ установљен ред — и никако да мирно усне. ...Њена мајка, удовица по други пут, удаде се за Црногорца Петра, поодавно настањена у граду, и собом поведе и њу, још малену.

да обустави бујицу унутарњега узбуђења, а то је било против њеној навици: у тмици и кућноме миру бјаше се потајала њена природа.

весео, погдјекад изостане, па, док стрепи да га не изгуби, дође у најбољи час; младићки му је осмијех на устима, и њена душа тога часа се смири: гледа га, и покој наступа. Све би радије поднијела но да у путу остане сама.

Девојка гледа у Спасоја, настоји да себи претстави његову првашњу прилику, кад је код њена господара служио, али никако не може да га уобличи, и што га више гледа, чини јој се непознатији: није оно момче њена

њена господара служио, али никако не може да га уобличи, и што га више гледа, чини јој се непознатији: није оно момче њена замишљаја; разгојио се, а смежурало му се испод очију и од претилости виси му подвољак; он је као и остала господа што

страже и глас њиове трубе; скрушава се и богу моли, и сређива свакидашњи посао; у тим старим навикама умирила се њена душа.

Ишла би да као и прије тражи друштва, но већ не може: сад је дјевојка, па јој се замјера. А и они, њена млада чобанчад, одрастоше и оставише шкољ. Бог зна куд су! А други, што их замијенише, нијесу за њу, — премлади су.

Изим неколико срдачних ријечи и њена љубазнога осмијеха, ништа другога међу њима није било. Разговарајући, дошли би до њене колибе: дјевојка би га понудила

А нарав њена била је противна томе, и тражила је чим већу, урођену слободу; сада, када већ није на вријеме, знаде боље да је цијени;

То је њено, а за туђу вољу, што јој се намеће откад за се зна, већ давно је замрзила. Али се Марко не брине за њена унутрашња чуства; једнако је осорљив, а није се промијенио ни када му је почела дјецу рађати.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Божури су, опет, бели зато што се у њиховој круници, као њена „симболичка душа“, налази сребрна причесна чаша, путир.

песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло облаче као у живо сребро.

Књижевност се, по свему судећи, појављује на прелазу са аутологијске на металогијску раван. То је њена доња граница. Књижевност произилази из језика подразумевајући га, али га и надилази.

све путевима, што би требало да постане предмет посебног истраживања – доспеле у народну лирику и, како то изискује њена поетика, постале су устаљени образац (формула) који се уз мања или већа варирања селио из песме у песму.

године. Књига је насловљена по уводној и, добрим делом, програмској песми. А од четири њена дела други се завршава стиховима: Пусти, подлаче!

И као што се истицало да руска не сме бити њена копија ни провинција, него улази у засебан источноевропски и азијски културни круг, тако исто и српска улази у засебан

тропа еротској страни ела додао присенак космичкога, што је у нашој поезији двадесетих година било помало и помодно: „Њена дојка отисак васељене има.

Из разбокореле речи изашла је сва ратна поезија Куленовићева, и у томе је и њена особена вредност и сви њени недостаци.

У оквирима српске поезије Попина је песма необична у готово дословноме смислу и тиме што је цела њена структура оријентисана ка унутарјезичкоме, књижевноме и културноме двосмерном превођењу сликовних и значењских

сви они основни елементи који творе природнојезички систем као комуникациони, моделативни систем једне културе и као њена врло значајна, колективна меморија.

узора из истога језика и књижевности: под знаком питања је стављена искреност, непосредност, спонтаност у лирици, сама њена емоционална основа, коју је Мишић с правом условио њеним опозитумом – позитивизмом, рационализмом, „здравим разумом“.

реченица наведемо, на пример, Попину песму „Звезде падалице“, нећемо моћи да се отмемо утиску како управо њене слике и њена музикалност припадају тој „све чистијој“ и „све зрачнијој“ линији која је и „најстарија традиција“: Погледале сте се

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: А кога си још записао? ВАСА: Тетка Даца и њена ћерка Христина. ЖИВКА: Је л' она што је положила матуру? ВАСА: Јесте. ЖИВКА: Па шта она хоће?

ВАСА: Па ако је уредник жењен, он је својој жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица, јер она је извесно њој казала, па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

чулних утисака који су преломљени у доживљају лика; најзад, хотимично везивање описа за око и ухо главне јунакиње, за њена изменљива телесна стања.

А оно што лик Софкин чини изузетним није, као што се најчешће мисли, чак ни њена ретка, изредна лепота, чак ни њено раскошно а толико чулно тело, што ће све скупа нагло усахнути, ишчилети врло брзо

Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена дигнута

је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена дигнута до равни на којој се роман као целина приповеда, доведена је у велику близину невидљивог аутора.

угла за Софку, то јест приближавање Софки, иде сразмерно са укључивањем њенога не само душевног него и телесног стања. Њена мислена активност, ако се о њој може говорити, стопљена је с телесном; њено сећање у оба случаја израња из јарко

јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала”, али она није: „И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост. И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење”.

Дучић, па до данас40 - с оне стране с које се по нашем мишљењу пре прикрива него што се открива њена чисто књижевна улога у прози.

књижевних праваца или стилских формација може покаткад довести и до тога да се као књижевна вредност устоличи њена дојучерашња противност; рецимо, језичка „муцавост” наместо ,,отменога стила и изврсног језика”, како је то Скерлић

Борисав Станковић се, напротив, налазио с оне друге стране: он пише несигурном и често невештом синтаксом у часу кад њена модернизација, и канонизација, у београдскоме стилу тече у пуноме јеку.

Стога се њена граматичка конструкција у већем степену колеба, и колеба се тако да, рецимо, идући од почетка реченице ка њеноме крају

на Софку, па се отуда у дугој половини реченице све рачуна са њене тачке гледишта: идући отпозади, прво она, па њена мајка и на крају њен отац.

” Свуда се, сем интерполиранога ауторовог коментара, једнако чује Тодорин глас, њена забринутост колико и радост. Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као да је одвојен од ње

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици биле некад огромне, неприступачне пећине.

вест и она је до Бога јаукнула, али видевши како је из куће све избезумљено потрчало, њој паде на памет да су доле око њена мртва сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Сетиће се људи, Каквих има свуда, И дотаћи ће се Њена нерасуда. Сусеткиње могу Да је преко гледе, Пакоснице могу Да је и увреде.

Ето нешто ново. Што је ново дрâжи. Сад у тој новини забавицу тражи. Весели се томе као неком дару: Њена мала сенка игра по дувару. Малена је сенка. Остраг гори свећа. Ал’ што ближе к свећи, а сенка све већа.

Још маличак пак ћу видет’ собу црну!“ У томе маличку у пламен насрну, — Пак нестаде и ње и њезина сена И лудила њена. »Јавор« 1893. БАБИН САВЕТ Ако волиш јаја јести, Не смеш клати коке своје. Без кокошке нема јаја. Није л’ тако?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П. ЛИЦА: ФЕМА, богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО И

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати

њен наговорени цвет Њено биљно искуство: пресипање једног света у други Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута чудесним Врати зрно у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају

враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута чудесним Врати зрно у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају мора (Конфузне птице не схватајући простор) Њена безболност њен цвет без

у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају мора (Конфузне птице не схватајући простор) Њена безболност њен цвет без памћења лишише је бескраја иако је дело два света Иако експлоатише једну супстанцу нимало

црној ко склопљено око хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до увежбаним навикама шта њена златна лудост мисао која се премешта из једног света у други кад великим речима претходи пустиња непознатог и

са својим мраком из загрижености Спанђала се са временом Мешајући свој пепео са свежином зоре Она светли: то светли њена празнина Њена ће немоћ осветлити наше путеве Сунце је име њеног насиља Њена издајства скрива људско срце Она је

из загрижености Спанђала се са временом Мешајући свој пепео са свежином зоре Она светли: то светли њена празнина Њена ће немоћ осветлити наше путеве Сунце је име њеног насиља Њена издајства скрива људско срце Она је признала север Она

са свежином зоре Она светли: то светли њена празнина Њена ће немоћ осветлити наше путеве Сунце је име њеног насиља Њена издајства скрива људско срце Она је признала север Она под старост благосиља цичу Птица која себе ствара из своје

једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена ноћ Страх ће осетити само најхрабрији Послушни ће држати цвет у руци Док се срце не претвори у шљунак и време не

Краков, Станислав - КРИЛА

Наредио је кмету да је склони код њега у кућу, и да је очисти од земље. Васиљева жена је нарицала, јер је њена девојчица била мртва. Греда јој је преломила кичму. Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали.

— Хајде, толико те чекам... Њена соба је била мала и запарна. Седела му је на коленима, и раскопчавала његову блузу са крилом на рукаву.

Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон. Њена златна коса била је чупава. Имала је још чупавог кинеског псића, о коме се причале саблажњиве приче.

Помиловао је њена гола бедра... сада му се осмех разлио по жутоме лицу, и одједном осети одблесак туђега осмејка... — Тоујоурс цонтент..

павиљону зубара Рожеа, кога су иначе његове колеге међу собом звале штуком, често се у вече на млечном стаклу видела њена сенка, како чини чудне, развратне покрете.

Обоје се смејало. Женине су косе биле пуштене и луде, а њена су уста била развратнија од трбуха. Бацали су све са себе, сплели се сред чупавих јастука, и тада се зачуло њино

Пушиле се. Горе за ровом је страшно грмнула мерзерска бомба, и њена се огромна парчад уз јаук ковитлала по зраку. Из пука је убрзо телефон звонио и питао где се та последња експлозија

Петровић, Растко - АФРИКА

Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.

Ја тек овде видим да је велики део горе која ограђује реку у ствари њена питомост, дело руку њених сељана. Тај густи појас растиња, што је између праве прашуме и реке, и који прашума осваја

То је муж најлепше међ њима, неупоредиво лепе и јаке африканске Кармен, сестре Мејове. Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада.

шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра. Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде.

Час је сасвим на једном, час на другом крају; час високо над земљом, час полегла по њој. Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на

Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на сваки покрет прве играчице.

Имаће врло старога мужа али ће зато имати на себи више ђердана кориа но иједна њена другарица. За даровима младожењиним ступају без ритма у круг и таст, и сам младожења.

Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција кроз круне дрвета сасвим чудна.

Рекло би се да су и ове мотке, и зид и старица од исте дивне, отпорне, вековне грађе. Њена глава, само велика и мрачна лобања на танком врату, има израз на дивнијих египатских портрета.

Ту, на том месту света, река још није постигла све своје богатство воде, и њена ширина, чини ми се, не превазилази много ширину воде код Београда.

Затим њена лепота је као и лепота свег афричког пејзажа: у светлости, тишини, пространству, у величанствености, без икаквих чудних

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Нема је!... Ал’ шта је ово? (Сагиба се, подигне са земље парче старе шамије, па је загледа.) То није била њена шамија!...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ Ој, не знам је тешит’, Срце ми је стена; Лепше ли је теши Другарица њена. То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана.

Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!

Ох, опрос’те страни људи, Опрости ми, ледно доба, Ево скидам с мојих груди Росно цвеће с — њена гроба. Ја се нећу китит’ цвећем, Већ га кидам на оделке, У књигу га, ево, мећем, Те ђулиће — те увелке.

Зар је пепô тако веран, Па не пушта миље своје! — Аој песмо, туго моја! Ој, пепеле, добро моје! XИX Ево њена марамица, Ево књига драга, Ево њена подножница, Гле ноге јој трага!

— Аој песмо, туго моја! Ој, пепеле, добро моје! XИX Ево њена марамица, Ево књига драга, Ево њена подножница, Гле ноге јој трага!

Већ девет година на ранама леже, Кô девет копрена, Над срцем ми, над иконом, где је Жива слика њена. Све више копрена на ранама леже, Ту на левој страни; Тај живопис божји и време га чува И време га храни.

„Далеко је, високо је, — Сто година дугих прође, Докле њена светла зрака До нашега ока дође.“ „Ми видимо звезду ову, Видимо је како трепти, А ње можда давно није, — Верујеш

Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине. Њена с’ међа тужном крије, — Ал’ бол ипак испуни је.

ЛXВИИ Пале сузе, — не из ока Већ из срца ојађена, На увелу ружу пале, — То је сада роса њена. Ноћ је била. Зором рано Зраци сунца засинуше; Жарко сјају и певају: „Овако се сузе суше!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Готово трошне. Испео сам се журно и пружио руку Арлети. Иако је њена рука била у кожној рукавици, осетио сам колико је мала и топла.

Причао ми је Тома о састанку са Полетом... Био је очаран. Море, њено мирисаво тело, море, пољупци, море, њена страст... Слушао сам га као да сам у неком бунилу.

Устао сам. Хтео сам да идем, али сам остао. Муцао сам нешто несвесно: — Размислите, Арлета... Дао сам часну реч... Њена глава била је на мојим грудима. Моје су руке клизиле преко њених рамена.

Непријатељска артиљерија одговара. Али њена је паљба испрекидана... на махове бучна. Онда заћуте, затим почињу појединачно.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

(Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије културе.) Њена улога је данас естетска: жив је литерарни елеменат стила, час инвентивно заоштрена доскочица, час јасно и драгоцено

Стога мислим да смо на правом трагу мелодији Горестнога плача када је тражимо у Флеминговој композицији: њена свечана, химничка узнесеност даје веома прикладну музичку интерпретацију узбудљиве патриотске песме Орфелинове.

О. Караџића, Бгд 1854, 30—1, без имена писца, наравно. Али је и њена слава прохујала доста брзо, најпре ће бити због језика којим је писана: већ је Седмица (1858, 4а), желећи да у једној

јединствено у пределима фантазије и празни” санова боравити, никако ил’ врло ретко разумом руковођена бива; деца њена, изроди магле и мрака, чезну пред светом ума.

Милутин, тј. Срб-Милутин. Као да је песма тада одмах запажена (да би се убрзо потпуно заборавила): њена огорчена последња два стиха навео је П(авел) Н(иколић) у својој нимало охрабрујућој анализи наших тадашњих

Тако је у ИИИ св. Славонских варошких песама Славољуба Славончевића, Загреб 1852, 97—9, штампана њена, да тако кажем, славонска верзија, са оваквим почетком: Ја сам млада Славонка Милка ме зову... итд.

Младеновић, супруги благородног господина Трифона от Младеновић, великог судца благородни у Дистрикту иришком, дар за њена надежде пуна четир сина, учтивејше подноси песму ову Др. Јоанн Субботич.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

турске војске АРНАУТ ВЕШАН [Осман] ЈЕЛИСАВЕТА, кнегиња црногорска МИРА, кћи Радошева, а вереница Станишина МИЛКА, њена другарица МАРТА, жена Ђурашкова ЛЕОНАРДО, посланик венецијански ОМЕР, слуга Арслан-пашин Први, други, трећи,

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Мисао умрлу прах незнања заспе, Али авет њена, подсмехом презрења, Срами охол идол младих поколења, Што чезне да стару лаж из себе распе.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

- 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена дескриптивност и наративност), не може се назвати реалистом у поезији.

Језик је богат и култивисан. У позној збирци Тражим помиловање (1964) највише је дошла до изражаја главна њена особина: она је песник света какав јесте, и добар и зао (за који тражи помиловање), а не какав би могао или морао бити

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Риче страшно, јечи, стење, Ломи дрвље и камење; А са крова запаљена Пуно гара, дима, жара Повијајући, сила њена Често сипа из недара А у недро граничара. „На бајонет!... На ножеве!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била. 5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете. Благе од срца срцу вести полете.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата. Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и

Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак

И то толико мирно, прибрано, да је већ и га њена мирноћа била неугодна, чисто била непријатна и сама она са том својом мирноћом, као тврдоћом, окрутношћу.

Знао је за све то Младен. Знао је како ће то бити лепо кад се само поруши зид па обе куће постану једно. Њена висока, с цвећем, алејама, а њихова горе. Горе у кући баба, мајка, брат му, а доле њена мати и отац јој.

Њена висока, с цвећем, алејама, а њихова горе. Горе у кући баба, мајка, брат му, а доле њена мати и отац јој. Отац онако стар скоро ће умрети и мати јој доћи ће горе код њих, бабе.

пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође кући, сав блажен мислећи на њу, гледајући како се њена кућа иза њихове онако висока, с дрвећем, у вечери, мраку, губи, тоне, а њега, изненада, одједном чисто као у коленима

закићеним цвећем њеним топлим, тихим, миришљавим, недрима, о половини, о бошчи њеној која јој тако лепо пада и обвија њена витка мила бедра... Диже се.

Мада зна како се кућа црни, двориште шири, испод дворишта, опет, више зида висока заједно са дрвећем црни се њена кућа, лелуја отуда и као да нешто говори, оплакује га.

Не што није за његова брата, већ што је њена заова. А мајка, кад је већ он био самоглав, тврд, и не узео њу коју је волео, неће моћи више гледати да и други јој

само још мало! Седи, молим ти се. И њему, његовим молбама, придружише се сви. И њена стара, готово слепа мати. Све жене скочише. Младен је осећао како су сви погледи на њега упрти.

Можда, сигурно зато да, кад загрли жену, разочара се, онда се сети, осети сву разлику, лепоту њених прсију, њена лица, уста, очију које није хтео.

Тамо наиђе на мужа њена. И чисто да прикрије а да као испита да ли он, они, сви, у томе што га је звала, виде нешто, нагађају, упита га: —

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Са ј. као символом плодности стоје у вези, свакако, многи свадбени обичаји, али се ова њена природа још јаче види из приповедака где је реч о партеногенези ‹СЕ3, 41, 598; упор. РГВВ, 17, 1 (Цлемен), 147›. Ј.

, умрети неко у роду (ЗНЖОЈС, 7, 385). Као и јабука, и н. се носи као понуда болесницима (БВ. 7, 125). Иначе њена употреба у народној медицини није велика. Скувана са сољу и зејтином лечи она свраб (ЗНЖОЈС, 15, 127).

Према причама из Алексинца и Сокобање, до р. се може доћи помоћу корњаче или (како се она овде зове) жељке. Нађу се њена јаја и ограде да не може да им приступи. Кад то види, опа се врати, нађе р.

Ту травку познаје змија, која је ,лукава мимо све звери пољске̓. Ако једну змију убију, лако се може десити да њена другарица донесе травку живота и оживи је.

Ћипико, Иво - Пауци

И нађох те. —Било са срећом! ... А што ћу ти ја? —Што и жена, — одговори Раде и, испруживши се, дохвати се њена живота: — Да се милујемо! — вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена! ...

Вране навлаш мргоди се, али, кад га она ухвати за дебелу руку и поглади је, једнако га гледајући у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнут наједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на

” Стара није ни слутити могла да је господар бацио око на њихове земље: није њена кућа још на то спала! И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божица скиде са ватре

у њезино крило, ну одмах као да му се не да да мирно ужива, подиже је, обујми је чврсто боље око паса, и жељно потражи њена уста... — Не, Јуре! — шапну она... И дрхћу и гледају се и скупљају једно уз друго — све тјешње и тјешње...

је нешто тајанствена, заједничкога са морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њенога јаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана и непрестанце над њим трепери и — дарива га вјечитошћу.

!” А тешка земља мртво се одмара у подзимњему дану и њему се причини као да жали што је се одричу њена дјеца и бјеже у туђе, непознате крајеве...

Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива. — Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њена гласа. — Нисте ништа изгубили! — Биће, ма не можеш занијекати да нам није било лијепо ... — Мучите!

Гледа је и стиска јој уморну, тешку руку што у његовој лако подрхтава. И, нагнувши се над њу, осјети задах њена простога живота, помијешан воњем земље и мирисом суве траве што је прионуо уз чисто јој лагано одијело.

Па онда зажели да у шапату ноћи чује и звук њена гласа — звук пун хармоније и сјете. — Како је у селу? — Као и прво...

— Наћ' ћеш, не бој се! — рече он, осјетивши да га је пошљедња њена ријеч жицнула. — Нисам рђава колико ви мислите! — опази дјевојка. — Истина, не могу никако живити без љубави! Никако!

И, помисливши на њена непозната му заручника, дође му силом пред очи Американац из села и у тили час сневесели се; и чисто осјети да у њему

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Вила се потрудила да избрише сва сећања на себе и на ту ноћ. У томе и јесте њена моћ. У реду, рекао је најзад Лауш.

Само су јој дивне очи боје лешника извиривале кроз прорез. Према тим очима могли смо наслухивати каква је њена лепота, али очи ипак не говоре мушкарцу ништа, не кажу какве су сисице, каква бедра, врат и ноге.

Можда се суочио са својом смрћу. Она га мами и омамљује, разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом, нападајући му најпре ум, ево је како загађује његову наду, ево је где ликује у

био стар човек слабог вида, па није ни приметио траљавост посла, а они који су дошли на освећење: краљевска породица и њена пратња, архијереји и властела, били су више заузети собом него што су загледали у живопис.

Зар мантија, тај комад сукна, може излечити погано људско срце од ниских жеља? Шта она може пред жеђу, зар њена варљива опсена да прекрије прљаву коругу душе, зар да је очисти? У манастир смо дошли са свих страна.

Нарочито ми се у овом тренутку чинила неподношљива та њена заслепљеност оним блесавим мантијашем. Но то није помогло. Напротив. Она се ражестила. Црвенило јој је ударило у лице.

је како она неће дозволити да добротвора њеног дома, човека који јој је спасао мужа од смрти, кољу ти дивљаци, а да њена војска седи овде у безбедности иза дебелих зидова и да одбија да било шта учини како би га спасла.

Како ће клонути њена прекрасна главица. Као покошена травка. Како ће је сузе облити. Паника. Стид. Волела је издајника.

Моја шака је склизнула кроз оковратник њеног хаљетка и у округлини длана је почела да мигољи њена велика мекана дојка са пупећом брадавицом.

Како безазлене окице добијају ону сањалачку сенку, како њена шиљата рамена одједном постају обла а два једва назначена чворића на грудима бујају до раскошних Јелениних дојки, дуге

Бацио је два дуга погледа на стидљиву младу. Она их је спазила. Њена женска природа, дакле курвинска природа, сместа је почела да трује строги а честити наук којим ју је сиромашни отац

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом. А њена мила, гола груд, С барјаком срамне страсти, Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти.

Ударима моје лире будио сам бедног роба, И слободу васкршавô из мрачнога њена гроба. Мојом песмом невољници васкрсење своје славе, Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.

Он је слушô о лепоти, Ал' јој није видô лица: О, хидалго, о хидалго, Ја сам њена собарица.“ Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта, љубећи је: „Па, најпосле, што му драго.“ 1887.

Плаве и сузне очи она је подигла горе, Кô бледи анђео туге. Свилена одећа њена У складним борама својим падаше по поду доле, А њене скрштене руке бејаху до пола голе. За киме плакаше тако?

Једног дана, доста давно, тешка њена брава шкрину И тавничар бледог странца посла кули у дубину. Ал' он гордо дигô главу, а с ње пада коса дуга, На лицу

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио, прочита њена тајанствена слова. А из тога срицања развила се астрономска наука.

Зидови храма и колонаде које га опкољавају обложени мрамором, главна капија позлаћена. Њена оба крила отворена широм, и побожни свет излази из храма.

А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћошка воде у вис удобне степенице, боље рећи коса раван

Замишљам да је тај комадић камена некад додирнула својом ногом и Аспазија, лепа љубазница Периклова. Та њена ногица, мајушна каква је била, знала је каткад и да поклизне. Тако бар причају неки мргодасти историчари.

Уведени смо у пространу дворану. Њена ниска седишта прекривена су тигровским и леопардским крзнима, а на среди главнога зида стоји мраморно попрсје

Он мораде поново сести. У мислима је гледао пред собом Земљину куглу са њена два полупречника ка Александрији и ка Сијени.

Господин Министар, некадањи професор историје српскога народа, а сада већ сам њена личност, човек од преко шездесет година, одевен у дугачки црни реденгот, преко којега се спустила скоро исто толико

Цео тадањи свет набављао је оданде ту робу, но најфинија њена врста остајала је у Пергамону, па тако и ми, да бисмо били употребљени за оснивање пергамонске библиотеке.

године нагомилали су ми послове на Универзитету, а сем тога сам хтео да израдим за нашу Академију Наука, још пре њена летњег распуста, опширан извештај о цариградској календарској реформи, и да је у њему научно образложим.

Но када се планета удаљила на 40 степени од Сунца, њена светлост почиње да слаби, јер се већ осетно удаљила од Земље.

Ту на небу сјаје и огледа се у Дунаву једна јасна звезда; њена светлост је беличаста и мирна. То је Јупитер. Он обилази око Сунца много широм путањом но што је Земљина, па нам зато

Те године открио је славни Хершел једну нову планету, Уранус. Њена величина претстављена је овим зрном бисера од два и по милиметра дебљине; и она је куд и камо већа од Земље.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

) СТАНА (закопчава је. Али гледајући у Ташанин сјајан подбрадак, светло, зајапурено лице, а највише у њена, сада под танком кошуљом и кратким јелеком гола развијена прса, заборавља да је закопчава).

Главу сам у торбу метао, да дођем до ње. Али, кад је пољубих, ох! одмах осетих како ми њена уста нису слатка као што би твоја можда била. ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути!

А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.) Видиш ове паре, ову кесу, она је одвојена — то је закупнина од њена чивлука. Од Васкиног наполичарског рада, од њене њиве, баште, то су овде паре.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али све је то њој добро стајало... мислим, нарочито она њена униформа. — Е, та се тоалета после попунила. Кад је госпа Нола оматорила, обесила је цвикер о широкој црној пантљици.

Станојла све опрашта и заборавља, као и њена мати. У Бошку се тако и сувише успавала одговорност оца, и он се једва годину дана по жениној смрти поново оженио.

Нола је осећала да чува нешто од чега зависи сад и њен живот и живот њена оца. Дође после годину дана међу њих једна мала, као лептир лака девојчица.

— И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију.

Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.

Те је вечери отпочела у тој јакој и смелој жени њена права функција, из које ће затим излазити све њене замисли, одлуке, покрети, речи, дела.

Иако она никога није законски усвајала, њена реч и воља, њен очигледни и искључиви живот за друге, толико су већ импоновали паланци, да нико није нарочито питао о

Нана и њена Јулица се кроз ту везу у нечем споразумеле, и над тим тужним споразумом загрљене ћутале. Неколико дана касније чекала

У њој има нешто кротко... Мана њена на лику је непријатна. Али она се губи; сами сте ви мене упозорили на то. Полечићете је још мало, и оздравиће од тога,

Кад се испразнила, госпа Нола тек онда право погледа у Јулицу. Погрбила се, пропала у лицу, коса њена од печеног злата потамнела и доста испала, руке огрубеле од тешког посла и вечите влаге. Чим седне, задрема.

— На госпа Нолином лицу светли резигнација: памет њена, пуна доброте и увиђавности и жртвовања. — Ти дакле остајеш у туђем свету? — Младић се смеши.

Паула је све средила, — дрхћу јој руке, плаче као киша. Увече су сели за вечеру сви заједно: госпа Нола и њена деца, по реду старешинства: Паула, Јулица, Срба. Трже се госпа Нола: — А где је Швабин тањир? Тако.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и одважним кораком првој бедници следовати? Но најпре науми писмо свом невернику написати, а будући да се њена судбина с Аријадном согласује, узме њен концепт што се код Овидија налази и, аплицирајући га на себе, овако започне:

Гимнософиста у мисли упуштен, сва ова њена комплиментирања само једним увом слушаше. Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час математичним очима, и по дугом

оставите се кињења и преговарања, будите истинити мужеви и научите се једанпут да је прави чувар жене невиност њена и разум, без који ваше подозревање и чангризање ништа не помаже. »Г.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле

“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи. Но немојте мислити да је ова људска слабост,

Београд: Кафана „Руски цар“. Пострестанте. Карта је била њена и она му је писала: „Драги Чича, оно што си видео није истина“ итд.

Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече: — Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде

— Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! — шапћу вам њена уста „рујна“. Ја понова умачем перо у мастило и понова се уздржавам. — Молим! — понавља она.

Па, ето, ништа. И твојој учитељици, кад, је била мала, рекла је њена учитељица да је глупа гуска, па, ето, она је данас учитељица.

Говорили смо о испитима, о њеној госпођици како је строга. Казивала ми је затим да је њена мама данас за ручак правила пуњене тиквице, а ја сам јој се хвалио да смо ми синоћ имали штрудлу са сиром.

! Ја те молим. — да ми, на ово Писмо! одговориш; што пре?...... Твој љубећи те, ах; до Гроба? . . . . . . . Њена су писма била без икакве интерпункције, што значи да је била слаба из српске граматике, кад се није, као ја, служила

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Лево, пет хиљадитих... По три, коси!... Рањен водник!... Разорном гранатом!... Борба се развија и њена жестина се повећава, из часа у час, јер су људи пришли на домет. И онда што брже, што жешће.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које

То је дотицало богатство из матере Кроз кратерство тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга, Огромност њена и туга.

из матере Кроз кратерство тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга, Огромност њена и туга.

То притицала је брига из матере Кроз дубину тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга: О, ја слободом ништа нисам стекао Ни назрео дно понора страшна, Па боље да сам у хлебари некој пекао и

и њега нашли су онда Моћне му чељусти заривене јој у грло Риђа крв отиче мешана, Та његова крв из уста на млазеве И њена из грла потоком Врата крвљу беху подупрта, У собу - Сунце - није имало приступа: Где живљаше Вук уистину.

Као чун низ реку пођосмо из њеног тела Успавани брзином и духовношћу дубоких вода, Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела, Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!

трпи од потреса, Гле, једину њу тих тренутака од мене не беше страх; Толико ме је љубила, и заптивала очи рукама, Ил њена љубав за мном тад беше у мукама: Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче; О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка.

— Где да нађем срећу свога сина? — понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече: — Своју срећу твој син мора сам наћи.

Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима. Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти?

Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса. — Вратићу ти свиралу, вратићу ти мач! — молила је младића да застане ма за тренутак.

Откуд та трка у дечаковој соби? Откуд смех? Поче мајка да испитује дечака, да тражи скривену тајну, али на сва њена питања Радан је само одмахивао главом: — Не питај ме ништа, мајко! Ништа ти не могу рећи!

— На опасне си се стазе, кћери, упутила! — Велика Звездана Мајка набра чело. Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај и толики сјај збуни старицу.

И шума, и језеро, и свирала подсећали су га на њу, били пуни њена сјаја. Поче Чобанин да привиђа Звезду. У капи росе видео ју је, у лету свица, у оку гуштерице. Полако заборави на сан.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.) КОШТАНА (трза се, одриче главом): Ах, не! СТОЈАН (руком за њена прса): Груди! КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је?

(Одлази уплашено.) СТОЈАН (буди се): Зора! Дан већ? (Уплашено.) Нећу ја дан! Њу, уста њена хоћу!... Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

У ведре ноћи њен је покров мио Од плава неба, мјесечине меке; Њена су њедра врт у коме ти'о Почива мирис багрена и смреке. Ја за њом гинем! Њој ме душа води!

Погледај како Ватра се жари, И хукти, и букти У пећи тој. Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе!

И сваки дршће, продире и тоне, И расипа се кô рубин, кô дуга... Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911. ЈЕСЕНИ МОЈА...

'' Но светла кô свила, И чврста ко рало што црницу оре, Све је ближе циљу њена жеља била. И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се

скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.

О, ја знадем гдје је постојбина њена! У дубини твојој, о ријеко плава, У двору кристала, од давних времена, На веленцу траве она тихо спава.

Како ли је мила, лепа, моја драга! Још преда мном лебди њена слика блага; Очи јој љубице, а лик руже ране, Она још једнако цвета у све дане.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

и великим делом под утицајем обновљене црквене организације, код раје се формирало мишљење да је стара држава њена држава. Постепено је раја почела осећати отпор који је стара држава дала Турцима као свој рођени отпор.

У песмама она се назива „проклета“; међутим, историја не познаје никаква њена дела по којима би она заслуживала тај назив.

У НАШОЈ ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ Велике витешке и моралне вредности које су изражене у нашој јуначкој поезији несумњиво су њена највећа лепота. Али и сам израз, ма колико патио од општих места, — у најбољим случајевима бар — има изванредну снагу.

Та њена нередовност и несистематичност, односно природност, у ствари је њена највећа лепота. Наравно, то не вреди за риму која

Та њена нередовност и несистематичност, односно природност, у ствари је њена највећа лепота. Наравно, то не вреди за риму која представља опште место (на пример, у стиху „то изусти, а душу

Да је пута и правога суда, ђевојка је мене поклоњена, поклонио и отац и мајка, поклонила оба брата њена; ал̓ о томе нећу говорити, већ ти хоћу дара поклонити, и на коњу и сребро и злато, и поклонит сивога сокола, и на

лабудова; б’јеле дојке два сива голуба; кад говори — кан’ да голуб гуче, кад се смије — кан’ да сунце грије; лепота се њена разгласила по свој Босни и Херцеговини.

Жена Илије Смиљанића била је покрштена Туркиња. Глас је дала на четири стране, тј. свуда се разгласила њена лепота. Попијева пјесне од јунака, тј. песме о јунацима. Ви пјевајте и пушке бацајте, тј.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

што су преподобне биле сладогласне до Бога с јаоком великим молитве; нити толико високо расту дрва, како но њена душа, ка финикс и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у

и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце желило к Богу, источнику

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје!

— пита Таска. — Ваздан-дан! — одговара Ташана. — И сву ноћ? — Таске, мори! — викну Ташана, поплашена од њена погледа. — Неје никуд искачала? — Неје... Неје искачала ни у авлију! Трећи дан веће... Мори, зашто ме питујеш?

Снева Ташана, а кô њена Зона учена, није више онако умиљата, али је учена — врло учена, све на свету зна, носи чак и наочаре.

Мане је отишао задовољан кући. Пољубио мајку у руку, казао да пристаје, а све остало, рече, њена је брига! Сутра ће, рече, од Замфирових доћи к њој Калиопа, па нека њих две удесе тако да испадне свима по вољи и по