Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада. — Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути.