Петровић, Растко - ПЕСМЕ
урлах небу, у патњи, очајању; И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у орању; И Сунца, ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи; Као олујином тако Сунцем затутњаше простори, Од Њега