Ћипико, Иво - Пауци
Поздрави се са суцем и сједе. — Мали посао, — вели, — свршићемо брзо. Послужник призовну странке. Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли: — „Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози.
То ти је за ону штету у пољу! —Не мари, болан... Гонићемо се још, — одговори Војкан. Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му: —Чините молбу за рубачину...
Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало.
Раде пође у град да потражи одвјетника; био би пошао ономе највиђенијему што му оца заступаше у парници ради краве, али тај заступа опћину.
Предајући га, вели му: — Изгубио си парницу за „Брљачу” у планини, мораш да платиш око сто круна парбених трошкова за одвјетника, заступника опћине. Примивши спис, Раде тога часа поврати се кући, сатрвен, као да га је ко кладом по глави смлатио.
Знате, он заступа државног одвјетника — предлаже да се расправа одгоди и навађа разлоге... А натакао црне наочаре, па упр'о очима у свједоке који поступце
Пред судом чекају да откуца девета. А кад је поред њих прошао политички управитељ, и уједно замјеник државног одвјетника, упознаше га, и понизно ја поздраве; Цирилово насмијано лице одједном се продуљило и уозбиљило.
Судбени пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државнога одвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз црне наочаре што му сакривају очи.
— Дакле, ти мислиш засигурно да те је он напао, — упаде у ријеч замјеник државног одвјетника. — Биће. — А би ли се заклео? — Не могу се заклети. — А ча би се клео? — прихвати стари. — Ми ништа не ишћемо.
— Ча по закону? — јави се Цирило. — А нисмо се намирили. — Како намирили? — пресјече нагло замјеник државнога одвјетника и навлаш скиде наочаре, па упиљи поглед у њ.
И опет нека је међу нама мир! — А зашто тако ниси први пут рекао? — опази замјеник државнога одвјетника, натакне наочаре и сједе за свој сто. — Дакле, сада смо о овоме начисту, — прихвати судац и обрати се писару.
— Кад вам није ништа дао, зашто сте криво свједочили? — упита замјеник државног одвјетника. — Нисмо криво свидочили, — одговоре оба брата у један глас. — Чинили смо се невишти.