Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младости била И остала на зиду ко слика милости.
О речи које речено поткупи! Звездо, мој пакао и моје срце прими Угашеном руком што бескрај исцрпи. Ослепљеном росом у надање и вече Вара ме азур поклоном теби сличним И страх стварнији од оних што клече У страху од промена пред