Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Јест – причао је Павле – понављао јој је то, без престанка, али се она на то само тужно осмехивала. Каже, нема више куда. Откад одведоше, бунџије, Маљковича и Меанџича у гвожђа, проклиње је цела Махала.
Претио јој је, вели, свим могућим казнама. Али се она тужно осмехивала. Чуди му се, каже, што јој, и он, официр, господин, рођак Зековича, наређује да се просто отресе Трифуна, као кокош,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
полако клизили по чврстој белој купи и заборављено застајали на вршку, тамном и шиљатом као зрно дренка, док се жудно осмехивала „чворку“ — „брадоњи“, запазила је да су јој дојке некад биле мање и чвршће.