Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Послије јој потури руку под уста. Она је дохвати објеручке и обли сузама. Осмијех заигра на попову лицу. Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа: — Служи овоме!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ одговори Стана, па наслони главу на руку. Дуго је тако стајала и промишљала, па се насмија и устаде. Бјеше ли тај осмијех намјењен прошлости, златним сновима младости? Или је то био као пријекор судбини? Можда и једно и друго!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Запажао сам како би се тад на бакином лицу упалио осмијех тихог ликовања. (А чинило ми се бјелодано да јој дадиља таквим говорењем подилази, напипавајући непогрешивим
На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале.
Мијењао се израз лица како год хтио, разведравао се или смрачавао, усклађивале се његове црте у осмијех — свеједно, саме очи остајале су увијек исте, дубоко озбиљне, без прелазних одраза и летимичних свијетала.
— ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља.
Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига човјекова, његов рођени
Наивно сам помислио да се осмијех на сликама ваљда наслика најпослије. Очи су гледале право у нас, кроз нас, као што гледају очи човјека изведена из
Напредовао је ходником према мени, задригао, још мамуран, тежак на ријеч и на осмијех, слабо покретљивих, у сну омлохављелих црта, држећи у рукама златни сат и ланац (плод злочина — стругнуло би ми
Немир који стално пребива у угловима усница и који без починка моделира на лицу обасјаности и засјенице, осмијех час пун заборава, без јучерашњице, час осјенчан неким прадавним, још прије рођења наталоженим умором.
Жедно сам изгледао даље знакове: пази! ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмијех у углу усана уследи у црну бору горчине — тад ће то значити, тад ће то несумњиво значити...
Отуд подмукла игра непрепознавања међу нама: његова мазна рука на мојој коси, и мој смјерни осмијех на уснама уз оцјелни одсјев у очима. С посљедњим трачком наде обраћао сам се према бакици. Али не!
Ни прва замореност ни осмијех скепсе не долазе да ублаже суху спржену жегу нашег безграничног ја. Напрам њему постоји још само једна маленкост:
Погледао ме са зачуђењем и, рекао бих, с мрвицом разочарања, те одврнуо главу уз мали неувјерени осмијех.. — Е, Иве, Иве! Тужни сретниче, увијек си остао исти!... — То ми често кажу, оче.
Ћипико, Иво - Приповетке
А Лазо, увијек весео, погдјекад изостане, па, док стрепи да га не изгуби, дође у најбољи час; младићки му је осмијех на устима, и њена душа тога часа се смири: гледа га, и покој наступа. Све би радије поднијела но да у путу остане сама.
Тај осмијех с његова мркога лица сине у њеним очима, и очи им се сукобише и споразумјеше, изражавајући чежњу и срећу, и осјетише
„Хвала!” веле јој, кад би се сити напили. Па онда би им се очи сукобиле и пријазан осмијех јавио, као да се одавно познају. И малдане сваки дан неко дође и пође, а први се враћају, и све тако...
Ћипико, Иво - Пауци
дрхте јој дуге трепавице, и тај поглед из ноћи упрт је у њ; часом смирен је и упокојен младићком слашћу, и рађа се осмијех на уснама — сјетан замирући осмијех! — Кате! — шапне у ноћ и саме уснице купе се да пољупцем изразе слатки осјећај.
поглед из ноћи упрт је у њ; часом смирен је и упокојен младићком слашћу, и рађа се осмијех на уснама — сјетан замирући осмијех! — Кате! — шапне у ноћ и саме уснице купе се да пољупцем изразе слатки осјећај.