Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Ваљево с гробом на рамену, са точком око врата Врање, Крушевац носећи одсечену главу, вуку се преко Косова. Оста на северу, на вешалима, Космај, видик на југу затварају обриси гробова; бежи из својих шума Копаоник, на дренову
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!...
— Јес̓, јес̓ и кмета да зовнемо — и сложише се њих два и одоше да их зовну, а Ђуко оста осмејкујући се задовољан што му тако славно иде посао за руком.
Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина — па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у уваљано. Утом Среји пукоше обе жице. Он потеже оно ћемане те у коров!
« Симица оста с практикантом, а капетан затвори врата за собом. Докле је трајало то узимање за протокол — ваљда ће знати сам
тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: — Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...
Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом — гледећи зачуђено за својом мајком. Њива иза лаза нема више од дана орања.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу. Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу... Он мирно сачека да се Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци...
Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке... Диже се дуга у небо. Што је Станко сад урадио, било је јуначки.
Он цикну, цикну као гуја под каменом... И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже... Оста нешто страшно у грудима његовим, нешто што зија као ала ненасита — оста освета...
Оста нешто страшно у грудима његовим, нешто што зија као ала ненасита — оста освета... Лазар и он не могу живети под небом, један мора бити мртав! Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара...
И, чудновато! Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...
Хајде, роде!... Обојица ударише „темена”, па изидоше из одаје. – Лаку ноћ, ефендија! — Лаку ноћ!... Турчин оста сам. Распали чибук, пређе преко одаје неколико пута, гладећи браду. — Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!
—рече харамбаша и погледа Станка. Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста... Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв нролевати, опет му ово дође ненадано, наједнапут...
Сима не умеде чак ни сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже. Алекса саже главу и оста на месту као укопан!... Затим приђе к соври, па се сурва на њу и зарони главу у руке. Црне мисли раздираше му душу.
Реч му изумре на уснама од погледа поповог. — Нећу! — рече поп. И изиде, па оде, а и не окрену се... Алекса оста као станац камен. Он не умеде више пи говорити, ни мислити.
— Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи. Остасмо: они да јадују, а ја да крвим!... — А знаш бар по имену свога душманина?
— Па, шта ми радиш, Иво? - Хвала богу, ага. — Како су на дому? — Богу хвала. — Шта ми Лазо ради? — Добро је. Оста тамо код куће, теше неке паоце и лотре... А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не можеш?
Иван окупи кмета да остане, али овај не хтеде за живу главу после попа остати, него се и он поздрави... Иван оста сам. Неки га стид обујмио. Сад му се учинило да је одиста непоштено што је онако Турчину о попу и кмету казао...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И зашто не оста твоја књига мала Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није Ни безбожна грдња, ни
С каквом жељом тамном Ја лакомо слушам тај глас из даљине, И погледам на пут који оста за мном? Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода?
Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један!
На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће.
И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија? ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.
Знам из твоје вене да теку сва мора, Знам од твога даха да пролиста шума — А оста недозван на вапај свог створа: Срећа нашег срца и коб нашег ума. ПЕСМЕ СМРТИ И Једино си које нисмо измислили!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
не би покупљена вересија и „ми” се разортачисмо, па ја с мајком дођох тетки у Београд и пођох даље у школу, а он оста у Н.
Жена му умре, и он оста с једним женским дететом сам у свету. Тада он узе своју удову сестру у кућу и пуних седамнаест година, не скидајући ни
Седе после на пањ и оста сам у мраку, па гледа живот у двору. На отворена кухињска врата букти ватра црвеним пламеном и лиже гвоздењак и вериге
Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу Ђенадићеву, оста мазница, као што је и у оца била. Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже.
Ђеда се диже, отури губер, прекрсти се, подави ноге пода се, па оста сам у мраку, седећи на кревету и претурајући свакојаке мисли. Други петли запеваше. Ђеда уста и пође на бунар.
Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан духова. Сио поп на клупицу у авлију, турио сиједу главу у руке, па се не миче.
Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас, и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу. Сједили смо може бити једно по сахата. Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.
Не поздрави се он ни с ким, већ, поводећи се, уђе у собу гдје је дијете било. Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.
Жене, једна по једна, њега у руку па као гуске једна за другом на капију. И млађи свијет оде. Иконија сама оста у соби с дјететом.
Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као сухо дрво, и на срце му паде туга. Дуго се опирао срцу не хотећи „срдити бога”, али старост га је обрвала.
Али његова подјела имања оста. И народ и данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.
Тури кажипут у књигу, па је метну у крило. Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету. — А камо се ти, учитељу? — рече поп. — Ево ме! — Знам! А камо те у цркву да пјеваш?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
да у кујни наложи ватру, у великом котлу угреје воде и све остало спреми што је потребно за купање мртваца, а она оста у великој, гостинској соби да је распрема, намешта.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јуришић покуша да се опет насмеје али његово лице са згрченим, оштрим и као муња изломњеним носем, оста војнички озбиљно. Он прекрсти руке и чврстим кораком пође по соби.
ИИ. Кад је престао двобој батерија, Христић, укљештен и раскречен усред неког оштрог камења, оста још неко време на осматрачници.
На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно паучине брига. Нешто се догађало у њему. Али он оста непомичан и ако осетио Христића. И тек доцније: — Шта је? упита он натмурено и без воље за разговор.
Зуби су му цвокотали. Али она дивна, пакосна и витка змија оста мирна, изазивачка: — Удри! Мислиш ли да је мени тешко прећи преко пута?
Али коњ застаде и ошинут снажно тесаком по сапима узјогуни се још више и оста као укопан. Тада човек извади из недара неки дугачки, прљави пешкир па животињи, на којој је дрхтао сваки нерв, завеза
А сутра дан борба понова узе велике размере, па и поред тога, онај вис, као нека грдна мрачна тврђава од црног стења, оста упоран и задуго неприступачан, нападним оделењима одреда. И тако су пролазили часови.
И колона по један продужи пут. Само Јуришић, гологлав, блед, набраног чела и згрчен оста онде... А кад стиже задња патрола и он ободе коња На завијутку окрете се и баци још један поглед.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци.
хтела да крену, неки су се били бацили на узде, и хтели да свуку кочијаша са кола, али он им се оте и у њиховим рукама оста само његова, напудрована, перика. „Мајку ти шокачку“, дерали су се, „чекај да ти доведемо перикмахера.
У Мартоношу остаде капетан Лазар Вуич, коме је жена, тих дана, родила, по други пут, близанце. Са њим оста и лајтнант Иван Жегарац, који је био пао с коња, то лето, и скрхао ногу.
Неко време, као омађијан заласком Сунца, Исакович оста тако, издигнут, у седлу, окренут прошлости. Сунце, које је залазило тог дана у Карпатима, у ведром небу, пробудило је,
Теодосије - ЖИТИЈА
А благодат духа Светога и предану им свету заповест оста ви Христос, Син Божји и Бог, и светима који ће доћи после њих, и до сада је не одузе.
благослов и са милошћу њима Тихо даваше, и не само нштима него и у сви ма светим местима, и у Лаври Светога Саве, и у оста лим манастирима, као и на првом доласку, тако и опет дошавши, такође још више раздели у њима милошћу у Богу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Све девојке смеју се. Већ су га и спевале. „Сви се момци оженише, Шамика оста сам.” Шамика опет прави посете, приповеда свуд где је био и шта је радио, и то све искрено.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Наших и Примораца више од половине вратише се кућама. Што нас оста, залијетали смо се чешће у Дубровачко, те се чаркали и плијенили.
Кад стигоше на врх, на границу Катунске и Ријечке нахије, Јанко оста као опчињен због неслућене љепоте и питомине, која се већма истицаше према суровој цетињској околини.
Крстиња и Јоке отидоше на покајање, а Милица сама оста поред Јанка, обичај и иначе не бјеше да дјевојке иду. Јанкова глава блиједа, под замршеном косом, према слабој
Пошто кнез леже, Јоке и Милица отидоше у преградак, а стара оста крај рањеника. Али прије пола ноћи Милица је замијени. Ватра је пламала, те би сваког трена оружница одсијевнула.
— Примиче се зора, а тада је вазда болеснику најгоре! Кнез, који се међутим бјеше освијестио, отправи женске и оста сâм с Јанком. Ујутру кнез и жене отидоше опет на покајање. Медик и пристав стигоше у ручано доба.
А ја ти у твоме дому што мање требао! Кнез уђе у кућу, а медик, задовољан, оста пушећи. Бјеше то човјек омален, средовјечан, широких леђа и риђих бркова.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он оста сам и са њезиним посљедњим ријечима које се усјекоше у његов мозак, изазивајући ријечи и призоре, враћајући поново у ње
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Дивни места виде доста, Дивна беу, ал' не дуго, Нигде дуго ја не оста, Јер све тражи нешто друго. Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да
“ Красни мома има доста, Кô ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Верна буди кâно ја.
Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо
од истока пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно, ал' само до поле, Пола оста као кака врата, Драга браћо, од сувога злата.
Машише се неба и облака, А он оста као клада кака. Малко лежа, па с' онда помаче, Па још мало, па још мало јаче, Па с' протегли, па горе устаде, Па
“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао?
“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао? Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије.
Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога, Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су
“ Тале оде — оста бојна вика, Оста за њим од пушака цика, Далеко је већ јунак умакô — Што ће Хајка кукавица јако?
“ Тале оде — оста бојна вика, Оста за њим од пушака цика, Далеко је већ јунак умакô — Што ће Хајка кукавица јако?
Што почини неколико тића, А још веће што за дуго није, Већ од скора, од Ђурђева дана, Па већ каквих оста двора пустих, Каквих ага нестануло с гласа!
његов већ одавно седнô, Мајци срце у груди не бије, Тавна земља њу одавна крије, Ти и братац, то је сада све Штоно оста срцу мом од пре.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— На ти косирче! — шану и пружи ми га. — Нека. Могу руком. — И од једа што не могу, секнух, да сва зрна попадаше. Оста само петељка. — Чекај. Ја ћу... — И саже се. Образи јој пламте, рука дрхти, а тако је топла, мека и мила.
И донесе ме до зида. Изабра најтамније место, у ћошку до јабуке. Мене метну на зид и окрену тамо, свадби, а она оста иза мене.
У том снашка Паса запева силно. Томчи сузе навреше, саже се, загрцну... Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само папир на уснама. Диже се. — Миле... — а не може да говори — кажи, капу... шињел, момак нека...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело.
ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се
Вије се у округу, сећа ми слабу моћ на љубав и на тугу, на сунце и на ноћ. Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад.
Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила. Жао беше старом краљу, Рамсениту од Мисира, што радошћу превеликом уби ћерку, уби сина.
Ја подиђох том удару, ал' од жешћег од удара, од очију, од недара, оста рана без видара! — ох ал' ево што је вида, што је скида!
” „Зар у теби моја коса? у теби ми очи зар? па на мени шта још оста да накнаде буде доста за те страсти ненажар?” „Ох, кам да је за однетак ове косе силни сплетак, жела мојих непровир!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сад царевић пусти копље, али се оно предвоји а змају ништа не учини. Тако царевић сактиса све оружје и оста голорук, а змај се засмија па пође право к њему. Сад се царевић лати свирале па стаде свирати.
Све живо наоколо заигра а змај писну и стаде се трести и брзо смањивати док од њега не оста само колико мехурак који поче од земље одскакати.
Онда устадоше, потражише и нађоше тивтиза, па га свега истргаше. Тако тивтиз сврши свој тивтиски живот, а џомет оста у поштењу и богатству живећи сретно до дубоке старости.
Зато не узајмљуј никада зла, јер ће ти се кад тад опет вратити! То рече свети Саво па га нестане, а чојек оста премишљајући о правди и о ономе што је видио. НОВАЦ ДУШОГУБАЦ Ишао неки човек путем, па удари кроз једну шуму.
— и тако даље. Али војник оста при својој: тако или никако! Кад цар виђе да га не може одвратити од намјере, даде му што је тражио и отпушта га од
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Остани, куме“ — лија све гуче, моли га, зове, за руку вуче. Ал јеж, тврдоглав, оста при свом. „Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут.
Јесени сваке ждралови, ето, путују на југ да траже лето.“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?
Све ми се чини: вечити Жућа вечитог Вука јури . . .“ Прочитах писмо, на њему оста од суза безброј мрља, па склопих очи: завичај видим, пролеће тамо шврља.
Сат ми стао и тврдо заспао, под поњаву сакрио звоњаву. Тврд сан лупи и мене и друга, сваком оста на глави чворуга. Рано јутро лутало по мраку и разбило фењер у буџаку.
кола, промичу љескари, трака пута у бескрај се вије, идем, кажу, на велике школе, у чудесни кошмар гимназије. Оста пашњак и јагањци бројни и цурица, другар нераздвојни.
Кренух свијетом у даљи незнане и понесох у срцу Хашане. Оста тако, Уни поклоњена, прва пјесма, моја прва тајна, и у срце пресели се крадом Уно моја, пјесмо завичајна.
дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим оружјем. Оста орах, у сумрачја млака шуми лажи малог чаробњака.
Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе сељачке. Оста Мурат, посластичар стари и његови колачи „брдари“.
Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе сељачке. Оста Мурат, посластичар стари и његови колачи „брдари“. А другови! Коме првом прићи, док около споменари круже?
А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне. Оста Зора, моја љубав тајна, у кућици, с друге стране Уне. И тамо сам луњао, опрезан, збуњен, трапав, као да сам везан.
Оборисмо трошну зграду знања, осветнички, до задњега угла, оста натпис преко цијеле табле: „Доље глобус и земаљска кугла!“ Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
“ — Довиђења, господине! Ја сам спреман да га спречим ако покуша да устане; али он оста седећи, гледајући пажљиво у руку коју ми пружа. Био је на путу и да ми не да руку, толико га је нешто на њој занимало.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И када је издахнуо, Награда му синџир беше; Но ако му одузеше Царску славу и слободу, Крепка воља опет оста, И то њему беше доста.
ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
НАХОД Нађосте ме где лежим у лишћу имена тајног, можда биљног, а ко сам не знам да кажем; пола ми имена оста на прсима мајке, пола на окорелој усни дива.
Спусти се ниже од својих уста сам собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у подножју посечено ал оста рахли коров и пањ Спусти се у бездан дроба и на њ Неко други је требало да буде сведок смањивања свега света, мислимо
покаже знаке опадања и тарабе се изврну у блато и крену саме да се пењу једва се разазнају сродства и старост оста без мудрости у јеку забезекнућа свима смета пометња и мргодни поглед испод квргавих повија остаје само још овај
кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Несвесно смо притискивали ушне шкољке. Огромни комади земље су одлетали у ваздух, напослетку оста црн стуб дима као надгробни споменик.
Неки заостају, сигурно су рањени, један паде... покушава да се дигне, опет паде на леђа и оста непомичан. Али остали одмичу, већ су близу обале и нагло се стрмоглавише у реку. Строј се изгуби...
извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога храста. Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци.
И таман опалише последњи метак, тада Траило распали бусеном земље Јанкуља, помоћника нишанџије, који се само занесе и оста збуњен на топу. Повикаше војници да се склони у заклон, и један га свуче као врећу у рупу.
— Како? — Па тако, дигни се. Не могу ја да видим шта ти „фали“ кад лежиш. Она се полако придиже, и оста седећи на кревету. — Хајде, скини блузу. — Јој, па како ћу... зар не може вако? — Не може...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 112. Два Цвијета у бостану расла: Плави зубул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: “Душо моја, у бостану кадо, Како ти је у бостану самој?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир.
Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима, што ни сахранити мирно у небеса не да, сјај, што ми још оста, под болним очним капцима! Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача?
Зар ме није киша мутна, марта и априла, увела у болну збрку играчака ситних? Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила, што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?
Нашао сам велике, празне зидове. Најбоље ствари однесоше Талијани. Једва оста неколико лепих, зелених и модрих, Бордона.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А газда оста на месту, гледајући дуго за њим, а потом се врати у кућу да размишља о оном што му је слуга рекао. „То је он говорио
МАГДАЛЕНА Сврши се најзад крвава драма... Свет се разиђе... Никог не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена. Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пера се беше толико задубио у Византију, да му ово питање, и ако га је чуо, не оста у свести. Он усвоји последње речи, те на основу њих поче мислити даље. »После Аркадија... нема Луксембуршке династије.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Краставац, попут пужа голаћа, На далек пут је кренуо, али Врежа, припета на обали, Не даде му у свет да оде: Оста, заувек крај хладне воде Беличаст дебео, на росној врежи Ка даљинама залуд да тежи.
Уз поток, башта још необрана, А већ три дана пада слана. На вршној грани јабука оста: И без ње, свега бејаше доста. П.П.П.П.П.П.
Празну касу до врха су испуниле моје сузе... Три парице, све три бушне, једна бела, две калајне — Све што оста од државе, од буџета и благајне.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
О проклета косовска вечеро, куд та срећа да грдне главаре све потрова и траг им утрије; сâм да Милош оста на сриједи са његова оба побратима, те би Србин данас Србом био!
царева града, у њем владам од триста годинах; ђед ми га је на сабљу добио ђе су царство сабље дијелиле, те му трагу оста за господство“. Распали се Мићуновић Вуче, па се Хамзи попримаче близу: „Какво Влаше, крмска потурице!
“ Боже драги, да ту бруку видиш! Стаде јека, клепет и ломјава, стаде писка, капе попадаше, стотина их испод ногах оста; све се наби, да кркнут не може, као стока кад је звјерад гоне.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Чекаћу ја! — поче се правдати одлазећи. Мати га отпрати до капије, а Софка оста у кујни перући шоље. Али она виде како се мати, пошто отпрати Арнаутина и за њим затвори капију, враћа полако и чисто
— Ето! — одговори јој мати и уђе. Софка оста, да поново закључа и затвори капију, слушајући како Магда трчи испред матере, да тамо пре ње стигне и у кујни
Али у самој цркви јој би боље. Ваљда што | она врева и свирка преста, а она, одведена пред двери, оста сасвим сама. Тада први пут у животу, тако пред дверима, у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену
кратку чохану колију и са срећним, обријаним и светлим лицем са подбратком и устима, која су му играла од радости, оста само у свиленом минтану. Свеж, јак, са новом раскопчаном огрлицом око врата у новим чоханим чакширама.
И држећи једном руком алата за узду, а другом узенгију, погнут оста чекајући. За мало, па се чу шкрипа собњих врата и тешки кораци у кујни и његов уобичајени при поласку говор, наредбе,
Слуга за то време отрча до капије, отвори је, и оста да држи разјапљена крила. Томча, пошто се добро уви, осети на коњу сигурно, утопљено, узе дизгине и, прекрстивши се, а
— Збогом! — Срећан ти пут! — отпоздрави га Софка и оста светлећи, док се он, одударајући од алата, и нијајући се на њему сигурно, јако, не изгуби на капији.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Кад свемоћни помор, у коме се коле, Сатире и пали, и руши и веша, Прође овом земљом у Судбине име, — Мртво, пусто оста историјско поље, И прострт је тужно свуда леш до леша.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара.
А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!
наслони десну мишку на кољено, лијевим дланом отра неколико пута брке, па и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало зинутијем устима и гледајући нетрепимице у огањ.
Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око огњишта. Милица оста стојећи, држећи високо луч.
би доста што чистом, бијелом плаштаницом покрише трагове стопица Божиних по земљи, но засуше све, брда и долове, да не оста нигдје, ни у присоју ни у завјетрини, голе земље, колико би дланом покрио.
Ђакон скиде капу па стаде иза Владике. Владика се поклони и прекрсти три пута, па оста неколико тренутака молећи се шапатом. Кад сврши молитви, упитаће ђакона: „Зар се још архимандрит није дигао?
На то и прекидоше. Сунце већ нагло бјеше за гору. Турци оставише три мртва, а толико их рањенијех пође. Оста им један коњ здрав на кога посадише два рањеника, а један је могао да иде. Оташева дружина понесе Мишана и Јанка.
Он се напрегну да јој одговори, али га снага издаде и очи му се склонише. Румен му с лица ишчезну, али му на њему оста као нека ведра повлака, отприлике као мртвацу који се задовољан са свијетом растао. Стана се препаде.
И оста тако неколико тренутака, држећи луч у руци. „Боже мој! добри мој Боже!“ рече цура. У тај прости узвик нагомилало се мн
Кривац оста на средини. Звоно једнако звоњаше. Владика скиде камилавку, људи прекрстише руке побожно. „Марко Јоков, јеси ли све
“ одговори Јанко. Стана стаде преда њ. Ћаше да му нешто рече, па се зар сплела, или немаше шта да му рече еле оста као нијема.
Та нагла промјена видјела, прену их, те она отевши му се из загрљаја, утрча као кошута. Он оста, држећи још руке раширене, па кад она уђе у кућу, диже очи к небу па му казиваше немуштијем језиком пјесму што му је у
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ођевен као цвијет. Ођео се као каћун. Окитио се као гора листом. Оправио се као липа у пролеће. Оста један као пањ у лазину. Порастао као конопља. Пун беседе као шипак зрна. Пући ће као неначет кестен (у ватри).
Свака крава своје теле лиже. Свака мука има своје вр’јеме, А срамота оста за вијека. Сваки Марко ради наопако, А наш Марко зло и наопако. Сваком вјетру једра не отварај.
с колима у јарак, где се био склонио несрећан човек, — који под скрханим колима нађе своју смрт, а срећан човек оста нетакнут. Од суђења се не може утећи.
И тако од тада ова висораван доби име „Поникве“. ВИШЕГРАДСКА ЋУПРИЈА (Оста као ћуприја на Вишеграду). О постању ове пословице овако се приповиједа: Кад мајстори ћуприју доврше, онда увече ону
Неимар учини, и кад удари сјекиром у оно што му је речено, а нешто из мрака повиче: „Оста! како данас тако и до вијека“. И вода онај час удари натраг и ћуприја остале до данашњега дана.
у црну гору, под церову кору, где се слава не слави, где невеста не рани, где се ватра не ложи, где се кућа не чисти. Оста (име болесника) лак к’о перо, чист к’о сребро.
(Шиваћа игла) 117 — Све има, а говора нема? (Слика) 118 — Све по кући изгоре, а кућа оста? (Лула на којој се пуши дуван) 119 — Све сам поље позобала, још се нисам назобала?
Али дукат много кошта, пет форинти биће доста; десет круна, каже Коста, банке неста; а потура вама оста! Сирјеч! (Цареви изиђу напоље).
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
105. Сам лончић у пољу ври. 106. Сва гора покисе, а четири прута не могоше. 107. Све по кући изгоре, а кућа оста. 108. Сивац море прескочи ни копита нескваси. 109. Сједа сједи у Сједину граду, цар је проси, окован је неда. 110.
дома пјевајући и лубардајући, и ту их части пићем и јестивом, па најпослије сваки својој кући, а он са својом младом оста, и већ Бог зна шта је од њих било, а сад се спомињало. 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА.
узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Не, Нипошто, јер се бојим да се не усладим у новце и у спокојство, пак оста[х] ту до гроба. Како сам даље путовао и у пожељена места дошао и што сам ту радио, за ово видите сами, љубими мој, да
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах...
У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се
Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?).
— Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук. Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде.
Стипан стао насред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако! по-ла-кооо! Чувајте да се не при-панеее!
А казаће ти Грго ди је чесма. А сад лаку ноћ! — Брне се затвори. Грго оста још мало да поучи дијете, па отиде. Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан.
Кад приспје вријеме берби, сви се из манастира разиђоше преко воде, осим гвардијана, Шкоранце и Балегана. Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и његово се име разгласи и даље од жупа св. Фране.
Најзад оста свак при своме мишљењу. Сутрадан дође мајстор Ловрић. Бијаше то чачурак, али жилав и окретан, дугачкијех црнијех
Али кад њих двојица дођоше, Бакоња већ спаваше. Фра-Брни не оста друго, но да легне и он. У сумрачак пробуди се Наћвар њешто вољнији. — Дижи се, Иве!...
дио богословске науке, и како се гласно мољаше богу у својој ћелији, тако да се испред манастира могло чути, то оста као истина.
Они га увјераваху да је то снио, а да се кандило угасило кад отворише врата. Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа. Други покушај Теткин и Срдаров испаде смијешан. Било је почетком септембра.
Осим тога, обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити њихову тајну, кад она оста скривена од матере (Јелка немађаше ни оца ни браће, но двије млађе сестре), од сусједа и пастира.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Минуше крај њих ко трун: двор по двор И врт Алхамбре са водама и клупама. Ал тек им оста ко у дубу чвор Пусти Арагон, испечен, сав у рупама.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
колена и, шиштећи, насуше му ракије у уши. Опанчар не осећа, не чује урликање згомиланих над столом. Глава му оста у бари ракије. Цигла споро пије.
Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога у узенгији; сељак који је зажалио што је печат мали пође да помогне војнику, да му извуче ногу из узенгије, али
испод година куљну преостала снага, руке ишчупаше колац из плота, он га зари у снег пред собом, погури се напред и оста тако загледан кроз две битке у себи у једну кукавичку погибију.
Она га прати очима, с победничким осмехом, док јој из нагнутог ибрика истиче ракија. Млаз ракије из ибрика оста му у свести — оштро, блештаво сечиво на сунцу. Косо заривено у гњецаво сивило. И као жалост што се ракија просипа.
А да лије баш син? рече гласно. Ако не буде син, онда... Опружи се на стомак и притиште лице на дланове. Тако оста, плашећи се ниског сунца. Лакше му је у жућкастој тмини пригњечених зеница. Моје је! Моје!
Свануло је. Иза јасенова доњи руб неба припаљује сунце. Једна танка и нежна зрака оста на Ђорђевом лицу. Он зажмури и сети се да чека да му отац нешто каже. Трже главу: као да чује плач. Још више смалакса.
Прави кућу, миш. И ожениће се сада неком удовицом. Много их оста у овом помору. Дуго ћу стајати на обали. Пре много година ту сам ја по младом леду прешао реку.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари се соко сиви, чаром обузет. Оста соко у опсени голубичиној, Дуго није побре вид'о, не годи му бој; Дуго није, - једва, једва, даде им се срест' Ал' за
А голупче бегат' стаде, непознат јој лик. Перје му је сагорело милујући плам: Милујући у три душе, оста соко сам! Л. Костић XXXВИИ БРИГА МАТЕРИНА Ужежи, ћерко, кандило! Потпали жута тамјана!
Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај.
Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!...
И зашто не оста твоја књига мала К'о гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскврнила није Ни безбожна грдња ни бестидна
И ма да смо доста Са друштвом ишли, мени жеља оста: Ја очи своје доста не напојих... ЦXЛВИИИ 2 Од тога часа, у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже, Од
моје да оплачу снове: Јер тебе вечност у загрљај зове И смрт бољи ти свет отвара, друже; Док мени овај земни живот оста, С утехе мало, и очаја доста. Што ћу без љубичица!
И дај да у крило то положим уско Ово лудо срце што престаје бити, Што га вихор страсти вековима пљуск'о, Ал' што оста часно, наивно к'о и ти. В. Петровић ЦЛXИ МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА...
Бог је диг'о старе витезове наше Што за род умреше у оружја звеци; Њина трошна тела на Косову паше, Ал' Дух њихов оста у њиховој деци!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ја бих воли да сам вјечно оста у сна мирној влади и наручју, са свом својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим гордост
Сви мирови с опширна простора к погибији вјечној одлећеше; један само што невредим оста по некаквој слијепој судбини, на коме се горди престол виси противника мога ужаснога.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Четири године био је Аристотелес учитељ Александров. Кад овај поста пунолетан, оста Аристотелес још три године на краљевском двору у Пели.
- Хоћемо да пљачкамо“, одговорише му они. „Како год хоћете!“, рече им Архимедес и пусти их у кућу. Он оста у дворишту, војници уђоше у његове одаје.
Често су сатима говорили о госпођици Стореј. Њутн забатали своје научне радове, а његова расправа о рачуну флуксија оста недовршена у фиоци писаћег стола.
а у којем ме назваше удовицом недужно осуђеног грађанина Лавоазијеа, враћен ми је сав његов посед и имање, али он оста за увек изгубљен“. „Тај ненакнадив губитак нанесен је не само Вама, већ и науци“. „То је Лагранж врло лепо изразио.
Неописана радозналост заблесну у њиховим очима, и сама стара мајка не оста поштеђена од ње. „Треба ми“, рекох им, „за такву игру пет батова и кожна лопта“.
- Ето, видите, драги мој, ја сам човек без икаквих духовних способности“. Погледах га зачуђено, но он оста при своме.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који
Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено. — А поп Мијаило? — Он ти је црк'о од грипа, после рата. Оста млада попадија. Па се зацерека и цмокну у прсте. — Шта ти је побратиме? — шапнух згранут овим одговорима.
— Ресимићу, еј Ресимићу, друже! Он застаје и жмирка за колоном. — Ено оста кујнско казанче: врати се, понеси га, бога ти.
га стриц па му рече: — Ево две године, Секула благо мени, како те слушам да сричеш о-с, н-о-с, ос, нос, а твој чича оста бос због твојих крижуља, таблица и сунђера. Мораш, није вајде, на занат.
И стављен под редовни војни суд свога пука, он оста у затвору све док топови на фронту не огласише почетак новог крвављења.
И штрицка пљувачком на попа. Па се после три плотуна сви разилазе. И Ресула, који се хвалио да је покопао пук, оста незакопан, срозан низ дрво ољуштено од куршума, раширених руку, чупаве косурине, замућених очију и раскопчаних чакшира.
то је сваког могло снаћи. А по подацима све ће се узети у обзир и све само од тебе зависи. А кад Петроније Свилар оста непомичан и нем и после свих наговарања, она обријана, дебела и главата људина побесни.
Онда Свилар скиде капут и оста у кошуљи. На грудима ниже десне сисе, и обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке кошуље,
Али она оста при своме и ја сам морао доћи да ме види. Каква умиљатост, каква нежност, каква осећања! Шта је мени било да посумњам?
Ја подигох ствари поиспадале из куфера и растурене по прашини, па, пошто бацих новац кочијашу који оста да подиже кола псујући нас обојицу, олучих пешице у своме правцу.
За њим оде артиљерија. Уопште, продужено је наступање за противником, који се повлачио. Дивизијски штаб оста ту, на изласку из Феризовића. Мајор Илија Петровић оста с нама. Ја се одвојих нешто устрану. Сузе ми саме ударише.
Дивизијски штаб оста ту, на изласку из Феризовића. Мајор Илија Петровић оста с нама. Ја се одвојих нешто устрану. Сузе ми саме ударише. Зар је то рат, зар је то поље части, мислио сам у себи?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек. Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици.
може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.
Ја сам теби добра, јер си ме нахранио у нужди и спасао живот, зато ме добро послушај и бићеш срећан. Лија оста, а он оде.
Сиромах везировић оста голијех ноката на ледини. Пошто се прене из несвијести, промисли се куда ће и како ће, те опет староме мајстору.
Јок вала, слуга се не даде ни осолити, но оста при својој: неће, те неће. Сада ти се мој везировић обрадова, па потрча да каже оцу како је нашао ̓накога слугу као
што бијаше ону мрву хљеба уграбио она друга два очи ископаше, па их нестаде, а слијеп и кан̓ ти кад не види куда ће, оста на истоме мјесту.
Везировић пристаде, те ту заноћише, па пошто вечера, леже да спава, а слуга оста чувајући. Када би око поноћи, замути се језеро, а из језера скочи аждаха па пође пут везировића да га удави.
излеће, а немаде кад изнијети кабанице, већ погледа горе, а кокош пусти кустуру, па баби избије једно око, и тако баба оста ћорава до вијека свога. ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе.
Насмија се цар Насрадиновој мудрости, лијепо га обдари и отпусти. И отада оста ријеч: разумјели се кô Француз и Насрадин. ЦИГАНИН И ЦАР Циганин се пријави цару за послужника код коња.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ — То изгледа роматично, Можда и јест — ко би знао! Али песма оста песма, — Ма је нико не читао. »Отаџбина« 1892. ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст.
Прође л’ и Март лудо, а срећица твоја Још се не појавља, оста где и била, Тада, брате драги, — оно чудно јесте, Али шта ћеш — тад’ се надај од Априла.
Је л’ се тиме ђубре Изгубило? — Није. Буђаново оста исто Убрљано и нечисто Кâ што беше прије. Зато није доста: ђубре Кренут’ само са свог прага — Далеко га изнет’
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси! од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама.
Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени.
О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.
ГОЈКОВИЦА Итако будућност мрачној нади поста Сужањ и талац зло животу верно. Грлицу опева камење што оста У пределу који расте лаковерно. Јеси ли живи стуб града ил мртва Бели бедем дојиш превару све већу?
Ватра која те види биће скупља Од злата које себе не познаје. Оста само име: доста да се роди Песма у лету сјај далеке зоре.
те песма хоће И ноћ се тобом поноси Али док певаш ко ће Твоје бреме да носи ВЕСЕЛА ПЕСМА Не веровати и даље оста грех Још нам цртају шибом по леђима рај Најзад је време да праснемо у смех Мокрећи на своје ране и њихов сјај Од
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А можда га и ја познајем, те бих ти умио нешто о њему причати... СТАНА: Боље да оста вечно некрштен! Ал’ шта ћеш? Кум, пијан, можда, У пићу му је име наденô, И сад га Бошком зове Крушевац...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Стрелци уђоше у шуму, пењући це уз косу. Батаљон у четним колонама прилеже у пољани и ту оста. Батерија иђаше напред.
Паде ничице, и тако оста непомичан — нити се окрете, нити рече јао, ништа. Погледам, крви беше мало, али зато велико парче мозга изашло на
Војска оста да преноћи у шуми по положајима, где је дању била размештана. У вече се разложе велике и честе ватре по свој шумовитој
Трчим, а срце бије да искочи. Капа ми оста на једном трну, а ја трчим гологлав и засушеним грлом вичем »ура« и журно у трку пуним пибодијевачу, али рука дрхти и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране. Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по договору, гађале су противничке ровове.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
веселу зору и црвêн вечера ведрог, Затворен у ноћи ћелије црне, јадан Предаде се сатани — сам паде жертва —, ал’ оста Грабљивом човеку, сатанин оста пород!
Затворен у ноћи ћелије црне, јадан Предаде се сатани — сам паде жертва —, ал’ оста Грабљивом човеку, сатанин оста пород!
— Забленем се, одговор оста у усти. — Ево ти — прва ми рече, — мог воћа, добро је, плати. — Ако си рад да купиш, све сама је ружа код мене, —
” Браће стопам, многи путник следи И гробове браће редом гледи. На првог, што на по пута оста, Вила руже давно увенуле, По гробу му пелена је доста, — Другог брата по гробу просуле Невен-семе вишњег духа
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Али се моја снага саломи, клонуше руке, а свијест ми мрче, не оста до гласа да ти поруку његову искаже: бјеж’, господару, са свијетлом госпођом, бјеж’!... Јаох, воде!... е, умори ме жеђ!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Зато вас позвах, Бојева давних саучесници, Да окушамо снагом последњом, Што у старачкој оста десници, Дивијој сили гладног Турчина Умесит крвав залогај... ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кнеже!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
— — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити? Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. На Липару 1866. ПОНОЋ ...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
(Једини будан међу поспалим кулучарима, дође усред њих) О, јадни моји, спите на миру, сна мало то вам од Бога оста, кад све ускратих! Недужни спите — без сна ни мира дужан ја, док смену доведе вам ноћ или дан, ко да мене смени?
Код живе тебе народом кад зла оте се реч, страшни спомен твој оста на веке!... У зидине проклете времена загришће зуб, и тврди у прах ће камен, и темељима сваки траг; ал’ име
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Зар, кад дођу наша браћа, пусто да нађу? Да нема ко да их дочека... вино, ракију... да их угости?... И они одоше, он оста. Заиста не оде. С осталима посла и своје. [Матери вели:] — Хајде ти! Доста. Не можеш све да понесеш.
Кад она уђе, он диже главу. На њено »добро вече« оста погнут над тевтером, набрана чела и некако горко, суво укочених очију.
— Не. — Али после, као да се предомисли, брзо додаде: — Добро, зови га. И, бацив наочаре на тевтер, оста да чека, гледа како мајка му, већ испуњена страхом, наслућујући шта ће између њега и њенога Мике да буде, одлази
Ћипико, Иво - Пауци
Радили смо сви, а највише они брат ча је у Америци. Ма ко ће одолит'; брата узели у милитар, оста отац сам. Ча се је с господарим погодило, ваљало је и насилу крчит', ако не, ваља намирити „празно за пуно”.
— И за ме би било боље... одговори замишљено Иво. — Нисам никада задовољан пошао из села... — Ти би сад оста дома, — љутио се отац, — сад кад сам за те... — и ту га стаде права вика.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Од градске капије свете Већ трипут одбише они крваве Будине чете. У многољудноме граду још један кладенац оста, Ал' вода нечиста беше, па и ње не беше доста.
11. Од ове ноћи протекло је доста. Отишла зима. И северац клети Не душе више. Што сметова оста, То тихо копне између врлети.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сручише се у јаругу... Омаче се и коњ. Али се заустави негде на половини, покуша да се дигне, опет паде и оста лежећи. За њим други, али га задржа самар, диже се и оста стојећи. Војници силазе на коленима, да их изведу.
За њим други, али га задржа самар, диже се и оста стојећи. Војници силазе на коленима, да их изведу. Коњи су већ за страшени, издужују само вратове, а ногама се одупиру.
Један се срећом дохвати за точак. Оних двадесет затегоше конопац и топ оста висећи заједно са оним војником. „Држи“, „Не дај“, „Спасавај“, „У помоћ“, „Јаој, браћо“ — завикаше и они који су били
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Он оста ту нем, не усуђујући се презрети Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку. Ни спустити поглед свој, премда
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Када се будем удавала, на овој столици крунисаће ме за Царицу! — рече Принцеза и седе на столицу, али на њој не оста дуго. Дворани, доглавници, па и краљевић—вереник више нису клицали: — Гле, како је лепа Принцеза!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна поста: И све кличе. све се смеје и весели, Само моје срце смејања не жели.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цар с' удари руком по колену: „Јаој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!“ Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л' слободно, царе господине, да ја познам
Отидоше кићени сватови, одведоше лијепу ђевојку; оста Милош у гори зеленој и са њиме три стотине друга. Кад одоше свати из Леђани, краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко,
Већ те моје очи не виђеле! Како си ме данас препануо, никада те пожелети нећу!“ Оде Марко уз кршно приморје, оста Богдан украј винограда.
Како би га жива дочекао кад од мртве главе поиграваш?“ Цар му даде три товара блага. Оде Марко бијелу Прилипу, оста Муса уврх Качаника. 32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН Славу слави Краљевићу Марко, славу слави светога Ђорђија.
Па окрену коња доратаста, оста јадан Марко гледајући. Свакојако мисли и премишља: да би му се казивао Марко, хоће њега Туре погубити, јер не има
Што рекоше, то и учинише: отидоше Богданову двору; Богдан оде к љуби у тимаре, Митар оста двору на пенџеру, да он слуша што ће бесједити.
рала и волове: све се на јад сломи у сватове у широко поље под Жабљака; а чобани стада оставише, девет стада оста на једноме: све се сломи у широко поље господару јутрос на весеље.
Ну растури то весеље твоје, мој ујаче, Црнојевић-Иво! Е смо нашу земљу опустили, сломила се земља у сватове, оста земља пуста на крајини, земља наша страшна од Турака, од Турака преко воде сиње.
Јавну му се Старина Новаче: „Бе аферим, дијете Грујица! док сам и ја твога доба био, могао сам тако ударити“. Оста Хусо ногом копајући, оде Грујо брдом пјевајући, и он дође својему Новаку; са стрицем се у образ пољуби, а свог оца у
Оде Раде преко горе чарне, Новак оста под јелом зеленом а са своја два нејака сина. Но да видиш дели-Радивоја! Кад изиђе друму на раскршће, лоша му је срећа
Кад опази дилбер Иконија, затвори се млада у ризницу; Грујо оста на бијелој кули чекајући пашу брђанина. Мало било, задуго не било, ето паше уз бијелу кулу, пред њим иде Милутине
А Алија не рече ријечи, већ од земље на ноге скочио, па посједе дебела дората, оћера га право на Цетињу. Осман-ага оста на Удбини, па он књигу на колену пише, те је шале на Херцеговину — на колено Шарац-Махмут-аги и до њега
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ДОБРА ЛОЗА Сву лепоту изгуби — врли корен оста му честит, с родом наспоран! Свирајка му се здрузга, — али мајсторија свирању у њему оста!
Свирајка му се здрузга, — али мајсторија свирању у њему оста! Посахнуше заперци, — добра лоза не увену! ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она
Раструну се, миризме неста, Бујна и непокорна младост усаше! ... У ветар и у маглу све прохуја, Оста саде — земља. СРЕБРНИ МАЈДАН Онако да сматрамо о свему, тако ка они што но златне и сребрне мајдане копају.
Прође коњ испод њега, а он оста висећи за косе о дрвету. Смотре га Јоав, војиштански војвода, и преко Давидове заповести заказате, ако падне шака им
Со тога посла на голему и честиту гласу оста Гедеон. КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ Једнога од своје им војске смотр(и) с поганском мађамском женом где се у
Те со тога и име му се Финеес прозва, од наглости његове. И спомен му оста. КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД Будавши он врло жедан, у граду воде не би, а наоколо опсела је била непријатељска војска.
»Где ћу — рече — ја да лијем људску крв! аратос било таквог пића!« Оста код воде жељан. ГОРКА ВОДА Кад су пустињом Израиљи жедни путовали, једва неку воду, именом мерру нађоше.
у једну врућу бању из ледене воде го да се онде спари, како му се ружно и здеси онде: таки се смалакса са смућњом... Оста их у леду тридесет и девет.
Једним часом згоди му се, оде у топлицу купати се — оста за ругобу, омахнити и образ му се промени. И толико времена се лута, претуца ружен и бијен по улица и по буњишти го,
А лав сузно гледа на самога цара. Рече цар јунаком те убише змију, главу јој одсекоше, и једва је одмоташе с лава. Оста лав изломљен лежећи докле они по лову ходише.
Ходећи кроз трску лав убоде се у ногу; зашика му се парез у шапу и оста. Што да чини, сам не уми извадити? А знадијаше лав за онога Саву пустињака; оде к њему, счуљио се доле, умиљато
Пак напуни им товаре житом и одоше. Један оста измеђ њих у свези под стражом. И што се они путем преплашени разговараху међу се?