Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Погледа ковача још једанпут, не рече му ништа. Само се сави у струку и оде даље. Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.
Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима. Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.
— Ја шта ћу, кад неће да иде? — А што је не храниш добро, па би ишла? Павао исколачи очи: — Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова? Па да га не бијем! — Па опет: пљус!
Па да га не бијем! — Па опет: пљус! — Гори си од те марве! — рече учитељ. Павао се испријечи: — Немој-де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла! Знам ја тебе добро који си ти!
Знам ја тебе добро који си ти! Учитељ зачкиљи очима: — А који сам ја? — Чивутин — рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш. Не знам само чивутскога закона. Ту он још љуће одадре дешњака.
Не знам само чивутскога закона. Ту он још љуће одадре дешњака. Волови уједанпут потрчаше. Павао се дохвати за стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека, окренув се учитељу, викну: — Упамти-де ти, учитељу, коме
А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око. Тај је чардак Ненада Ђерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. Онај исти коме учитељ рече да је марва. Сједе поп с Маром за сто под орахом.
” па опет спава. На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину. У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.
У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом. Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред школском стрехом, а у врапчијем гнијезду. Кола пођоше још брже.
— Упомоћ! — викну Павао потрчавши њему. — Шта је? — Побјеже учитељ! — Бестрага му глава! Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.
— Шта је? — Побјеже учитељ! — Бестрага му глава! Шта дижеш вику? — рече бунован Матија. Павао му приђе и шану још нешто. Матија опали и сам из пиштоља: — Упомоћ, браћо, поведе се робље!
— А Мара? — А? — И она с њим! Поп се занесе, и а да падне наузнак, а сељаци га прихватише. У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима! — Сједајте! — викну он. — Сад ћемо га ухватити!
Црњански, Милош - Сеобе 2
И кад је просто брбљање, молитва никад није узалуд. Како нас свети апостол Павао, његов имењак, уверава: дух Божији у нашим молитвама и тада, и у таквим молитвама, моли се за нас неисказаним јецајима!
А ни митрополит није изостао. Прошао је и митрополит Павао. И он је са Будимцима играо и певао. И преосвећени је мјасо јео.
Дворска канцеларија почела је да пребацује, Србе, и Кајзерлингу. Позват је у помоћ, у Беч, тих дана, и митрополит Павао.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад ће бити мађарски „соло” и „чардаш”. Ту је Пера ремек начинио, нема му пара. Игра као Кинижи, кнез Павао, кад је после битке играо, у зубима држећи три мртва Турчина. И доликује му.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Никако — рече кнез. — Прекидоше му давати онијех хиљаду дуката на годину, што је још цар Павао одредио био! — А зна ли се зашто то?
уђоше: бјелопавлићки војвода Марко Бошковић; пјешивачки сердар Мркоје Контић; пиперски сердар Марко Пилетић, барјактар Павао Бојовић и њеколико њиховијех. — Добро дошли, моји соколови! — рече владика, љубећи их.
Ћипико, Иво - Приповетке
Лези па спавај! —Да лежим, а ти да се украдеш из куће? Да, омекшало је, а помрштна, згодна! Иди, чека те на двору Павао! Плећат је и јаке шије... — и, љутит, гони је од себе. — Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена.
Иди, чека те на двору Павао! Плећат је и јаке шије... — и, љутит, гони је од себе. — Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам.
Вели Илији: „Сврнимо да попијемо чашу ракије”, а мисли на превару да га намами и опије, а платио би и онако све Павао.
Окривљеници одричу. — Добра комшиница, господине, — вели Павао, па сврнуо к њој, онако на разговор... Ево, рецимо, да сам ја њега нашао онако у мојој кући, бога ми понудио би' га
И мисли на њу, чисто од срца је зажели. А Павао, сувезник, комшија?... Он је замамио.... Да замамио! „Али“, помисли, „белај би га знао, не би ни мени туђа жена била
мисао носи је кући, и у бризи је ради деце, али домало, кад дан освоји, увлачи јој се у мисли, поред кућних потреба, Павао; кришом долази јој у вољу распасан.
Илија је одгрнуо кабаницу с главе, раздраган је вином и жељом за женом; рекао би јој штогод, али га омета Павао, а жао му терати га од себе. И жури путем што боље може.
Има она дјецу, кућу... — 'Ајде ти, Павле! — вели му и Цвета и кришом мигне на Илију. А Павао, пијан, тетура се цестом. На махове застаје и пита их као у чуду: — Што је, Цвијета, теби и Илији?...
Тако му допаде руку књига „Павао и Виргинија . Читајући по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога
Ћипико, Иво - Пауци
Петар их уставља, а комшија Павао, пијан, коме се већ давно замичу очи за Цвијетом, љутит што га Радивој претече, хвата је руком, да је истргне из
—Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
1834. Павао Стаматовић: Младиј Србљин у всемирном царству (превод) 1839. Димитрије Исаиловић: Мала читанчица за начално упражнение
У Београду излази Збирка, лист за средњошколце 1897. Рођен Александар Вучо Душан Ђурић: Мирко и Павао (роман) Покренут лист Подмладак у Београду 1898.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« ИЗ ЦЕСАРА БАРОНИЈА Тамо, преко мора, близу Дамаска града (гдено се је свети апостол Павао крстио од Ананије апостола), неко место има, прозвато именом Карсатас.