Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Све до изгонива окупатора из наше напаћене земље — понавља кувар Перајица одломак неког чланка, заклетве, шта ли је, а све се обзире на знане брегове и чини му се да то њега изгоне из његове
У нас, код куће, има један таки лончић, донио ћић Вук из Крупе. — Мани, синко, лончиће — одмахује Перајица, а све му се нешто приплакало, ни сам не зна због чега: због ћића Вука, Грмеча или онога проклетог плавог кумићевог
На првом конаку Перајица се врти на свом лежају, пуше и најзад сједне и припаљује цигарету. Однекле из таме јавља се познат гргутав гласић: —
Однекле из таме јавља се познат гргутав гласић: — А и ти будан, куме Перајица? — Ма зар ти не спаваш, дијете? — чуди се пушач.
— Какви наши? Банда! Дабогда сви изгинули, издај ници једни! — Ма како можеш тако говорити? — зачуди се Перајица и сав се згрчи у лицу. — Није то лијепо чути ни у шали. — А лијепо је утећи и своје другове оставити, а?
Дуго је ћутао, печалан и сплашен, па ће ти се истом огласити, потихо, да други не би чули: — Куме Перајица, хоће ли се наши пробити? — Хоће, душо, знам ја Гојкића.
— Хоће, душо, знам ја Гојкића. На првом застанку, момчуљак опет подиже очи на гаравог заштитника. — Куме Перајица, јесу ли они баш озбиљно, овај, то ...издајници? Издали, каже, земљу, борбу, а?
— Куме Перајица, јесу ли они баш озбиљно, овај, то ...издајници? Издали, каже, земљу, борбу, а? Перајица се, ваљано и темељито, усекну у некакав сив пешкирић, обори поглед земљи и поче да набада ријечима као да нешто врача