Употреба речи песму у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: — Јелице, ти си уморна!...

— Седи, Јелице!... Ох, како је ово дивно место!... Осећаш ли како липа мирише?... Чујеш ли песму славуја?... Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... — Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

υμνήσαι μέλος, ει μη ΄πίοημος η ϕήμη γένιτό μοι: Нека ми нејма ни злата у дворови, и од Орфеја лепшу нек не појем песму, само знаменито име нек ми буде!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

? Та ако ти је отац погинуо, није ти среће однео, остало ти је пријатеља” и проче. Ја и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије убиле Хаџи-Муста-пашу, и да је Дервиш-бег, син Хаџи-Муста-паше, одма

и Ужице попаливши, разбивши силну војску Афиз-пашину, трима славним победама опојени, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо. Шта нам сад треба радити, то је: да се постарамо сад за внутреност добар поредак увести.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Паде му на памет она жетва... Јелица је била с њим на моби код Шокчанића, баш су напоредо жели... Она је певала ону песму: Момче наже тридес̓т и три стопа, А девојке тридес̓т и четири. Он запео из петних жила да му она не одмакне...

Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму... Кара-Ђорђе рече: — Не пуцај!... Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... Али се Турци нагло приближаваху...

И ноћ овлада... Ништа се више није чуло, сем попка, што онако тајанствено пева своју песму те њоме, нарочито у овим приликама, нагони још већу сету на душу... Јелица је спавала тврдо после дневног умора.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова.

Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно вече умире, полако.

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време

ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из металног грла. Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна.

у Дубровнику Ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И

И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора, Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим?

И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора, Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим?

Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.

До мишица у влажној јами, један млади радник копа нов наручени гроб и уз ритам мотике певуши једну љубавну песму. Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова. Изнад њега у великом сунцу пролети бело јато голубова.

И силазећи хучна са црне планине, Спирала зној са чела и крв на сечиву; Шумила песму царства и причу давнине; Хладила косовску рану још незалечиву. Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Читао сам га под утисцима који су на ме оставили Помпеји. Кад сам изишао из Помпеја, певао сам песму „Свја сујета человјеческаја, јелика не пребивајут по смерти”.

А сада, опрезно се чувајући и непрестано мислећи шта ће бити á ла фін де финс20 престао сам да певам песму „Што се боре мисли моје”, више ми не дркће лице и не горе груди, тј. не дркћу груди и не гори лице, како ли се каже?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: »А-а-а, драги брате комшија, ако ’оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити«, па сипа за врат вино; а и иначе је

да је нешто на ту форму морало бити, јер што би то баш њему певали, кад прође, ону данас већ јако раширену и познату песму: Сад пулгери постали швалери, Ал’ не смеду ноћом да идеду, Од вашака паворски’ момака: Виле вуку, а пулгере

— А да шта би ти ’тела? Ако ти се не допада та песма, певали смо ми онда и другојаче! — Та марим ја за песму — брани се гђа Сида — могли сте шта сте хтели певати.

биле и швапске арије; а кад је био зловољан, Меланија је остављала клавир и није смела да свира ни омиљену поп-Ћирину песму: »Сјајни месец иза горе«, јер поп-Ћира се толико пута у љутини зарекао да ће га свега секиром разлупати, или га

нису ни чула оба попа, јер је Меланија одмах скочила за клавир да забашури, па засвирала и запевала омиљену папину песму: »Сјајни месец иза горе«, па тако нису ни придавали много важности овом сукобу.

А дан после, већ се толико ослободила да је запевала баш ону исту песму коју је Шаца малочас ударио у тамбуру. Ах, како је Шаци било кад је чуо да му се неко одазива из комшијске баште.

— И-ју, ала је безобразан! — прошапута Јула кад онај поче песму, али је зато опет пажљиво до краја послушала! Е, баш је безобразан! А затим уздахну, па стаде даље да копа.

А Шаца узе задовољан тамбуру и запева, онако ради свога задовољства, ево ову песму: Сека-Јуцо, што гледите? Ала сте ви смешни! Ако мене не љубите, Душе ми сте грешни!

« вели јој он, а после тихо запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму: Теби љубав јавит’ не смем, Јер твој бити не могу; А да с другим сретна будеш, Молићу се ја богу!

Али свега тога не би. Зато стаде сама певуцати тихо кроз зубе неку песму, а нешто јој се стегло у грлу, тако јој је жао и неправо. Постаде већ и нестрпљива, а и понос девојачки би дирнут.

И он узе тамбуру, и поче још издалека полако ударати у њу ону већ добро познату песму: »Ти већ спаваш, злато моје«, тако тихо да је гласе њене могло чути само Јулино заљубљено ухо.

као зујање пчела у пролеће, а она је, у себи наравно, пратила речима: »Ти већ спаваш, злато моје (говори Јула у себи песму), тебе грли слатки сан; спавај, спавај, лаку ноћ, о Јуло, бог ти у помоћ!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Види да је лепша Јулка, ал’ није рђава ни Милка. После вечере друштво се развеселило. Сваки је морао по једну песму певати.

Африка

Почеше певати неку енглеску песму, било какву, сасвим глупу, али од њих самих савршено ритмично разрађену; са безброј упадања, синкопа, допевања,

у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Милиони инсеката који удружено исткивају своју песму. Величанствена осамљеност и величанствено присуство простом, сложном, заједничком животу у природи.

глас; подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Седам крај њих. Они не прекидају своју тужну, ритмичну песму чији се мотиви непрестано понављају. Крај сваке строфе је врло занимљив; састоји се из једног допева који је, види се,

Кад се узјогуним, да ми објасне какве су речи, они веле: „Овакве!“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!

“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.

Чим је стигао, опкољен је од људи који му певају „мокоротло“, ратну песму, док га чврсто везују. Један му се враг приближава и сече чланке на ногама.

Све постаје као утопљено у једно тешко угасито злато: вече. ГЛАВА ПЕТА МРАЧНА АФРИКА. КРАЉ ПЕБЕЊАНИ УЗ ПЕСМУ И ИГРУ У НОЋИ. СА ЦРНИМ НОСАЧИМА КРОЗ САВАНУ ЗВЕРИЊА, ЈЕДНО ДРУГО УЗБУДЉИВО НЕБО НАД НАМА Тако стижемо у Ђавалу.

Њен заручник је био тако дуго на путу, да када је дошао да је види, затекао је на умору. Младић им је превео прву песму. Они су ударали веслима о воду и пажљиво га слушали; затим су певали.

за моју тамбуру, али се зато пред једним дућанчићем задржавам да чујем грамофон који понавља неку дивљу мароканску песму. Кроз тесне уличице, кроз странпутице, избијам на пристаниште.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ и погледала га својим тамним очима, испод сраслих обрвица. Међутим, увече, уз песму и вино, та жена је постајала нежна и љупка и певала је, меко, уз харфу. „Море, имао сам цара Давида, за проводаџију!

Она је желела да та деца дођу на свет, у нежном, љубавном, загрљају, уз љубавно гукање Трифуново, уз песму. Момци су имали обичај, у Руми, па и Хртковцима, да се по месечини скупе, и водају путем, и певају.

Сад се у Будиму господин Трандафил смејао. Читаве улице, кроз које је Павле био пројахао, кроз кикот и песму, биле су сад опустеле, као од неке куге. Мало је мушких глава по кућама остало.

Честњејшем Исаковичу чинило се да још чује топот њихових коња, да чује њихову песму при одласку. Да чује њихов смех, весео. Као да га стотине по имену из даљине дозивају.

Као Трифун, и Павле је зубима шкргутао. Он је сасвим другојако замишљао свој полазак у Росију: на коњу, уз песму својих хусара, уз плач и лелек оних који остају у Срему. А не овако, брижно, уз фењер, на туђем прагу.

У то доба, у Неоплатенси – краљевској слободној вароши, однедавна – омладина је певала песму, у којој се каже да је драга магнет, за швалера. За Исаковича, магнет је била, на том путу, та тамница.

Кад се привукао, ближе, стражари, могао је да чује, јасно, и песму, неке жене, која је, негде, иза неког прозора, гласно, певала.

Па ипак, он из Варадина није отишао плачевно. Напротив, однео је са собом, у ушима, песму момака, који су били по селима уобичајили, у то време, да се по месечини, у летње ноћи, водају, и певају.

Отишли су. Нестали су. Чуо је њихов смех, а слушао и њихову песму, а сад се сећа само да су плакали у пролазу. Нестали су сви, у Росију, у снег, у тишину, као у неком великом,

Па је и отишао, певајући. Његов транспорт је марширао кроз Хунгарију, певајући чувену песму из францеског рата, у ком је Хорват имао команду: „Бог живео нашег Соломона (Мађари су звали Хорвата „Шамуел“) Који

Крећу наксутра. И заиста, наксутра, Мошорин оде, уз свирку и песму, као да су селидбе, у далеке земље, неки празници, и срећа.

А Зоричка као велика госпожа. Пред његовим транспортом ишли су, све до Токаја, свирачи и певачи. Певали су чувену песму оног доба, из францеских ратова, која је почињала речима: „Тиса се мути!

Теодосије - ЖИТИЈА

И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба друге појати.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

животних намирница становништву; један стари, слепи ускок, кога води унука, враћа се с оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку а народ је у хору прихвата: сви су је знали.

Интересантно је да певају једну песму о Високом Стефану, како се надмеће с Бајазитом у хваљењу вера. Много више певају и причају о Краљевићу Марку.

Исти су обичаји, иста веровања и имају више смисла за музику, песму и игру него што је код других варијетета источнобалканског типа; али је великодушност ретка и гостопримство није више

Од свега тога он није ништа разумео. Код Бугарина нема оне склоности за свирку и песму која је урођена људима неких варијетета централног типа.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и... заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- одмахну главом споро и сањиво док јој је коса као светли обруч клизила низ образе. Бароница је певала песму о бродићу који није никада, никада запловио. Била је то дечја песма и била је лепа.

Њој је, у сваком случају, потребно још доста сунчаних дана у којима ће моћи да понавља дечју песму о бродићу који није никада запловио; злато мирне душе можемо да јој покупимо.

Покренут нашим гласовима, корацима, чиме ли један је жабац високо и отегнуто почео своју љубавну песму. Кроз три минута одазвало му се неколико стотина барских лепотица.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Свирај, Лујза. После ће господин фишкал свирати. Накани се фрајла Лујза, и почне певати са пратњом песму: „Меін Херз іст Хорст дер Ліебе”. Кад је отпевала, пружи гитар Шамики. Шамика удешава, па започе.

Кад је отпевала, пружи гитар Шамики. Шамика удешава, па започе. Уз свирање отпева и песму: „Wіе старк поцхт меін Херз”. Довео је у „удивленије” обадве.

Фрајла Лујза нагла се на руку, замишљена је, ништа не говори. Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце. Па није ни чудо, Шамика је већ у Кошици свирање добро проучио, а у Венецији до савршенства дотерао.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Накривљеним клобуком мрдао је весело уз песму, да, после, опет одјаше и ућути, ударивши коња чизмом под сапи. Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тада момци певају свом „пајташу“, ђувегији „песму растанка“ од момачког живота.¹⁰ Промену статуса, улазак у ред зрелих људи, у току свадбеног церемонијала обележавају

Кад се ватра распали, девојке око ње играју, певајући ову обредну песму: „Ој, у гори огањ гори око огња коло игра. Девет браће с Мартом сестром, на Марти је једна парта . . . . . . . . .

од годину дана, па чак и млађе, после ове игре и само удара дланом о длан, тражећи на тај начин да му мајка пева ову песму.

Слушаоци са изузетном пажњом, напетошћу, узбуђењем и уважавањем, у свечаној тишини, прате песму или причу. („Ко зна лијепо причати, на сијелима је увек истакнут, пробран и поштован.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за њега, за

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

А сјајни су били В-ићи! Један од њих је био гуслар и уз петролејку је сатима певао песму о смрти надвојводе Фердинанда.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Зато одрасли с посебном наклоношћу прихватају дечју песму; она им је, на известан начин, потребнија но и самој деци. Ваља имати на уму да се дечја песма јавља у периоду

Педагогији: од самог почетка, она је показала живу заинтересованост за дечју песму, и понудила јој своје посредовање.

У првом случају постоје разрађена мерила, док су за дечју песму критеријуми неутврђени, а сама пустоловина неизвесна и спорна.

Недефинисану, незаштићену, необухваћену постојећим категоријама, дечју песму су, са разних страна, покушали да усвоје и да је искористе за обављање друштвено корисних послова.

Појам песма за децу мање је прецизан, може обухватити све што је, на било који начин, приступачно детету а чисто дечју песму одређује одвећ сврховито, намеће јој робовање према детету у облику који она нерадо прихвата.

Оваквих би се примера још могло наћи. В Песму-дете прихватила су деца, помогавши јој да се озакони, осамостали. Али, да је и нису прихватила, она би, као висина

Говорећи о потребама, захтевима, склоностима и могућностима дечје читалачке публике, они су дечју песму сводили на узгредну ванкњижевну појаву без икакве везе са процесима у главном, матичном књижевном току.

писац зна да милоштом и љупкошћу озрачи све чега се дотакне, а онима осталима се чини да ће им сама реч зека унети у песму оно чега немају у души - разиграност, духовитост и дражесну привлачност.

заморно образлагање свог односа према страним језицима, да их не бих збуњивао и саблажњавао, предложих да напишем песму у коју ће бити укључени сви разредни другови и другарице моје деце, поименце. О сваком ђаку сам срочио по један дистих.

Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже. Да они кажу детету, да дете каже наставници.

) Деци, као ни примитивним народима, не иде у главу појам ауторства; лепу песму нико није написао, нити она може бити нечије власништво.

Првом читаоцу најсрећније се обраћа први наш дечји песник. У Змајеву се песму улази напоредо са описмењавањем: слова, речи и стихови чине непоновљиво јединство.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

је код њега ствар главе, разумна, симетрична, сређена, и њему је увек потребна или једна идеја или догађај да изради песму. Он је сав у оној чисто интелектуалној поезији која је у Европи умирала када је он на њој почео радити.

Тако је 1830. издао Наодъ Сνмеонъ или несретно супружество, драматизовану познату народну песму. Све су то младићки покушаји, врло романтични, врло сентиментални, са много љубави, уздаха и суза, са ритерским

Пєснарицу из 1814, у бечким часописима штампао своје преводе народних песама, међу осталима и познату Вишњићеву песму Почетак буне на дахије. Он је исто тако писао о разним преводима српских народних песама у страним књижевностима.

« Он сам прича како је био поласкан када се сам Јоксим Новић Оточанин преварио и једну његову песму држао за народну: Илић од тога, како сам вели, није тражио »лепше критике«.

Он је народну песму тако срећно подражавао да неке његове песме чине утисак потпуно народних, и као такве су продрле у народ.

Ту српску народну песму, која по садржини подсећа на чувену епизоду о Паолу и Франчески у Дантеовој Божанственој комедији, запазио је још Гете.

Са мађарскога је превео већу песму Јосифа Киша Јехова (1904). ОПШТИ ПОГЛЕД. — Лаза Костић је био и остаће најкарактеристичнији песник српског

зелен луг, славује који »прижељкују« цветне ливаде, »свилене јањце«, грлице које гугучу, дивне пастире који »вију песму уз врулу«, лепе и заљубљиве пастирке које чежњиво уздишу, бледи месец који се огледа у сребрним валима плавога језера!

Он ће то село видети само са најлепше стране, као једну велику и срећну идилу, где се зна само за песму и љубав. На његовом селу има много »рајских душа« и »богатих сиротана«, много врлине, лепих и благородних осећања,

Од живота њему је остајао један »бледи призрак умрлих снова« и он је најрадије певао »суморну и хладну песму«, »химну векова тавних«.

Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Петровић је испевао цео један низ сеоских песама, које су одмах биле примећене и 1902.

мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али баш тиме упропастише песму. Ту се измешаше и свако дераше на своју страну тако дисхармонично како само може бити кад се то наше »Многаја љета!

Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.

И деца улазе задовољно у село, све два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује: Мајка даје за

Нарочито мрзи свираче и песме, а Цигане и швалерске песме — ни да чује! Ко хоће песму — мислио је и резоновао је честити газда Радисав — тај је може чути само уз гусле које су му висиле у кафани на зиду

није послуживао тада, само је гледао и слушао певача, и мрзио свакога ко би поручивањем збуњивао певача и прекидао му песму. У тој су се кафани певале све наше јуначке песме, и оне старије и ове новије.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Путник иште, отац даје, Ето путу дође крај, Ал' и моја рука даје, Драги роде, песму нај! 1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири.

“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит поче Да деклицу красну згледа, А угледат липа не да. Мома везла — готова је, Тура везак

Амо вина и у тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране

“ Ово рече, оде на крајину, А Змајевић кући кроз планину, Оде кући песму певајући, Певајући злато спомињући. Ох та певај ко год злато има, А ко нема, певај кô да има, Није л' злата, има

Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како ти је воља, Свакојако жив и

мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.

Путник свира јасно, тио, Красну песму удесио, Кô да тужи, кô да моли, Кô на срцу да га боли, Баш онако милостиво; — Моми куца срце живо; Спусти суде на

Па узмем гусле, па узмем гудало, Па запевам што ми је нестало, Песму тужну, песму пуну јада, Певам увек кâ и ову сада. Мучи сада, срце моје пуно, Мучи, мучи, о гусала струно!

Па узмем гусле, па узмем гудало, Па запевам што ми је нестало, Песму тужну, песму пуну јада, Певам увек кâ и ову сада. Мучи сада, срце моје пуно, Мучи, мучи, о гусала струно!

до брата боланога: „О ако мора један ту од нас Оставити овај света крас, Ако умреш, ако ја оздравим, Ја не умем песму да ти справим; Живи, брате, у гроб идем ја, Живи, брате, опевај ми пра!

Већ песму нему допевасмо крају, И збогом остај, збогом лисни гају. 22. Овако дани гонили су дане, И најтежи је нек ми био

Предивну песму удесила славља, Ал' њезин гласак за њ'га се не јавља; Предивно звезде и трепте и сјају, Ма очи с' тамо његове не

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Мени? Воло би баш да видим ко би стиснуо, КО би имо три чисте, да мене тури у скаредну песму! Главу би му откино! АХМЕД: Частио би га сувим златом!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму: Да ли те је жалба за твоју мајку, За твоју мајку, за твога татка?

Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила.

Низ поље иду, бабо, сејмени, Сејменску песму, бабо, певаше, Хајдучку главу, бабо, ношаше! — Ха-ха-ха! ... — чу се бесно гроктање и затим пуцањ пушке. — Унутра!

— говори она, па се тад насмеје од срца и, тобож срдита, прилази му. — Хајде. Почни! И почну. Запевају песму која се тада најрадије певала. Гласови им чисти и дрхте од радости.

— У-у-ух! — стресе се она и поклопи се ничке на земљу. ... „Хеј Стојане! Чуј, Стојан пева!“ као одговор на његову песму чуше се одасвуд одушевљени узвици и гласи.

И заиста то беше Стојан који, удаљен, идући ваљда кући, певаше ону исту песму: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста, доста! ...

хоћемо, онда нас пошље да одемо стрини и похвалимо јој се, а он пође позади нас, гледа, смешка се и пева своју омиљену песму: Механџи море, механџи, Донеси вино, ракију, Да пијем, да се опијем, Дертови да си разбијем!

— И, као у инат њој, седа на земљу, прекрсти ноге, баца капу, вади из појаса стакло ракије, пије из њега и продужава песму. А кад је трезан, ради као црв. Што год му се нареди, он само ради и ћути.

Почех да их прибирам и да им загледам ону њихову глатку површину, скупљам мед што се нахватао по њој и слушам песму која баш сад отегнуто и издалека долази: Девојчице, ружичице — ружо румена! А што си ми невесела — уста медена?

Трчи тамо, витла се и пева песму: како „кумита булу граби, бежи с њом у планину на коњу, а була се нећка, грли га и муца: Ах, џан’м, џан’м!

И заиста. Ено старојко и још неколико њих устали. Држе се за столице; хтели би оро, али као да им је жао да прекидају песму, па само стоје, заносе се по свирци и рукама, по такту, одобравају: — А, ха... Тако! О-о-о-о!

Одавно смо ручали и то већином јучерашња јела, што су нам остала. После ручка изишао сам на капију, да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици, распасује и баца са себе одело.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Шта ћеш, мораш да покриваш своју срамоту; али од оног доба све се чувам да се не задими кујна, па се ни у саму песму не уздам. МАКСИМ: Мој куме, тај твој лек не вреди ништа! Каква је ова моја, јошт би ми помагала, кад би почео певати.

Каква је ова моја, јошт би ми помагала, кад би почео певати. КУМ: Ко се не узда у песму, нека звижди. На пример: „Гди си био битанго светска; куд те враг једнако носи.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Ах! (Домаши му, пак и опет седне радити.) СРЕТА (радећи пева). Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета Да је жена брзоћудна од сто ока беда. Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути.

СУЛТАНА: Јошт једно! Ти мораш мене и ону твоју песму научити, и ја ћу је сваки дан певати и другима препоручивати, да се види како је ружна ствар кад је жена зла и дурљива.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Најпре „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“, па „Џинглбел“, па песму о Натали, знате, то је она песма о Црвеном тргу, који је изненада постао бео због снега, а после сам их учила да

“ омиљену песму мог френда Сулета из „Три грозда“. Тај госн Суле је једанпут извео максималну ствар. Кад је свима дојадило са својим

Све се завршило тако што нам је са шољицом кафе, подигнутом високо у руци, отпевао песму „Креће се лађа француска, из пристаништа солунска...“ Био је максималан, на часну реч!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?... Е, њему је место овде.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Од ватре се пламен опржио па је рану са димом завио. Зраком сунца песник море боде, пише песму површином воде. ЧУДАН ВОЗАЧ Баш у луци, на окуци, (ваљда вам је познат Груж?!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.

вере, Слушајућ' срдите вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом Зелени вити клас.

Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже, А ветар пољаном душе и густе

пољу смрти, где месец трепери јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди, Гонећи мршава стада. ТУРСКА К'о изумрли давно преда мном градови леже И мирна, убога села.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

си смирењем По смрти исказао си светлост источивши миро благоухано свим болујућим миловање Узтрубићемо песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас

Ил уме да траје ван човека Слово у камену, песку, извесност о свему, без надања у песму. Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао огњеним стубом?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Где су?... Колико? — повикасмо углас. — Јес, богами. Прођем поред куће капетана Свете, командира чете, и чујем песму... Ајд, велим, да свратим. Кад тамо, замало да се претурим... Две црнке, ама нема им више од осамнаест година...

Ништа... Пођем ја тамо, а коње оставим мало подаље од куће. Још издалека чујем ларму, песму, женски смех, и подиђе ме неко мило. Бре... бре... знаш колико их има!...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ отегао неку дугачку песму, па све сеца гласом, узвикујући на неким местима страховито. На средини цркве, око иконе, стоје читави бокори зрела и

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју

Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју три анђела!“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала.

“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило! Трепетљика не родила!

девојке, Да запојим младу момчадију, Кој’ не може камен да бацају, Кој’ не може танац да водију, Кој’ не може песму да запоју. 31.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

УЗ „ПРОЛОГ“ 133 БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О ПЕСНИКУ 135 ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ 140 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ 146 НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ 152 УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ 157 УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ 161 КОМЕНТАР УЗ

ПОДАЦИ О ПЕСНИКУ 135 ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ 140 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ 146 НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ 152 УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ 157 УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ 161 КОМЕНТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“ 166 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ТРАГ 170 УЗ ПЕСМУ

У ТЕМИШВАРУ 140 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ 146 НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ 152 УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ 157 УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ 161 КОМЕНТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“ 166 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ТРАГ 170 УЗ ПЕСМУ „СЕРЕНАТА“ 173 АПОТЕОЗА 178 КОМЕНТАР УЗ

РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ 152 УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ 157 УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ 161 КОМЕНТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“ 166 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ТРАГ 170 УЗ ПЕСМУ „СЕРЕНАТА“ 173 АПОТЕОЗА 178 КОМЕНТАР УЗ ОВУ „ОДУ“ 183 КОМЕНТАР О САН ВИТУ 192 КОМЕНТАР УЗ ПОВРАТАК

ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ 157 УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ 161 КОМЕНТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“ 166 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ТРАГ 170 УЗ ПЕСМУ „СЕРЕНАТА“ 173 АПОТЕОЗА 178 КОМЕНТАР УЗ ОВУ „ОДУ“ 183 КОМЕНТАР О САН ВИТУ 192 КОМЕНТАР УЗ ПОВРАТАК ИЗ

УЗ ОВУ „ОДУ“ 183 КОМЕНТАР О САН ВИТУ 192 КОМЕНТАР УЗ ПОВРАТАК ИЗ ИТАЛИЈЕ 198 КОМЕНТАР УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ

УЗ ОВУ „ОДУ“ 183 КОМЕНТАР О САН ВИТУ 192 КОМЕНТАР УЗ ПОВРАТАК ИЗ ИТАЛИЈЕ 198 КОМЕНТАР УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О

УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О „ПОЗДРАВУ“ 224 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ“ 227 КОМЕНТАР УЗ

УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О „ПОЗДРАВУ“ 224 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ“ 227 КОМЕНТАР УЗ „ЕПИЛОГ“ 231 ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“ 235 ПИСМА ИЗ ПАРИЗА 241 КОМЕНТАР УЗ

Кад сам имао петнаест година штампао сам у дечјем листу Голуб, који је излазио у Сомбору, једну песму, под насловом Судба. У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура.

Ја се, из те антологије, сећам песме Спомен на Руварца и сматрам ту песму, и сад још, за најлепшу песму XИX века. Мој друг, у Темишвару, Душан Таназевић, носио је ту антологију са собом и у

Ја се, из те антологије, сећам песме Спомен на Руварца и сматрам ту песму, и сад још, за најлепшу песму XИX века. Мој друг, у Темишвару, Душан Таназевић, носио је ту антологију са собом и у рату.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

СМРТИ Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

и једрим рукама, диже се слама и пра' под облак, а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај... ај... ај... ај!...

Гора, као босиљак!... Купите ме купиоци, Заклаћу вам шарку коку И петлића без репића, Који не пева.... Чујеш песму и журиш се тамо, на други крај, на глас њен.

Девојке, да почнемо каравиље! И отпочеше »каравиље миле мој.« Свршише то, па продужише редом,, све песму за песмом, лепшу за лепшом, милију за милијом... Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји.

Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз песму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а за младе и не питај...

се издигô на постељи, подупирући слабо и сухо тело мршавим рукама, па гледа жудно кроз отворена врата и слуша веселу песму и свирку, сажижући врелим очима овај ненадни чудни призор... Весеље !...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И Борко запева једну пригодну песму за инат оном пропалом режиму, песму Старина Новак и Кнез Богосав у којој се пева са шта је Старина Новак отишао у

И Борко запева једну пригодну песму за инат оном пропалом режиму, песму Старина Новак и Кнез Богосав у којој се пева са шта је Старина Новак отишао у хајдуке. — »Хе, хе!

који је захтевао да се сад »запева нешто за ћеф и за весеље, смешно и од комендију« — загуди поново Борко другу једну, песму о душама, како су излазиле пред Риста Господа и исповедале му се.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Жетеоци, у Гружи, певају стару песму, Док плева месечине изнад гумна дрхтури. У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури.

То нису уши, него то су Две звуколовке, два тањира, И две антене у Космосу... Неки користе сваки повод За песму, за игру и за провод, Путују у Томбукту (преко Рима), Виски им служи стјуардеса, А мали фенек све што има Дао је

Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.

И дигли су се Срби, ко реке пенушаве, Запевавши песму најстарију и најгордију, Кренули су, ко један, на Дрину, да зауставе Фрању, Поћорека, и њихову ордију.

ЈЕДНУ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ Прошло је равно четрдесет година откако сам, једне прохладне и влажне ноћи, написао песму „Како спавају трамваји”. Око ње ће се, у неколико наредних дана, сабрати читава збирка тзв. дечје поезије.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Гони бедну браћу ко бура матрозе! Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху, Крстећи се, чују твоју песму плаху Где грми крај њине сликоване прозе!

Чула си песму, драга, ал̓ то није Весела песма некадашњих дана... О, да л̓ осећаш да се у њој крије Несносни задах устојалих рана?

падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

сад, ево, Да ритам буде звучнији, и рима, Уступам место оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму своју стару, И нека каже чар љубљене жене У свом старинском љубавничком жару.

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...

ОРХИДЕЈА Кад сам те вид̓о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда, И тајанствен шумор жбунова и леја, Предзнак дуге беде, као кобна звезда Дизала се злобна, црна

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

када би мислио да је Софка већ заспала, долазио би и он горе са још непопијеним вином у стаклету и продужавао песму. Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста.

А из крајњих тамних кутова, где се од паре нису могле да виде, почеше гласно да певају тад нову песму: Жали, дико, и ја ћу жалити. Одмах све прихватише. И жене око Софке дигоше се.

Свирачи, знајући ко је он, издвојише се само они који су сигурно знали свирати. И почеше, и то не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио: Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава,

Свирачи, знајући ко је он, издвојише се само они који су сигурно знали свирати. И почеше, и то не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио: Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава,

су после, не стрепећи да ће то коме бити досадно, једнако захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму: — Славуј пиле море, не пој рано, Не буди ми, море, господара! — Ох, не пој рано! И само то, ништа више.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Прокапљује. Ноћ. То је тишина веселих очију Са танким велом мистерије звука, С полусном среће кроз ту песму тију, Тако далеко од животна хука К’о срећа звезда, и сна, и младости. Ноћ.

Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу снова, С невиним хором скривених славуја, Мутну и тужну песму: Алилуја!

гоне, Гоне по мраку гробу што Же доћи; Посмртна звона у даљини звоне, А ветри хује поносно и страсно Последњу песму свему што је било. И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама!

Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко шума, ливада и вóда, Пред крилима свеобимног мрака. Вече; замор...

Пратиле га мржње и зависти хајке; На грлу су му завиделе виле Кад му песму чују сред мрачне планине С пролећа цветна и у лета жарка, Да се хори звонка, сребрна, од свиле.

Победну песму својој вољи кличем; Јер би ме скупа растргли још тада, Да нисам, увек мудра и са бичем, Била тога свесна давно и

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

У вези са њима он је створио своје култове и веровања, обреде и обичаје, радове и игре, забаву и поуку, песму и причу.

За све то време коло пева, а играчица му на песму одговара песмом, чинећи пред сваким играчем и играчицом из кола грациозна увијања и превијања телом, уз враголаст

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Колона рабаџија уђе у село; под кошевима ћуте пси; рабаџије стадоше да се довикују; неко започе песму, па умуче; њен тмони одјек засу снег, крупан и густ. — Теби као мило што мени ноћас пропустише главу?

Обузе га чудно веселе. Узе свиралу из торбе, продува је, поче песму, мала му је и сувише спора за његову радост, па се разигра и завитла у колу, дугом, ситном, без краја.

Два Циганина са ћеманима застругаше гудалима по олабављеним жицама радикалску песму, а сељаци прихватише хрпом свакојаких гласова: Устај сељо, устај роде, па се брани од господе, чиновника,

“ А онда се у очајању припи уз Цигане, моли их да престану и започну његову песму, прети им, мумла псовке, штипа их, удара коленима и гази ципелама.

Двор им чува Мијат, верни слуга. Хоћеш ли да ти одгудим песму што сам је спевао за вечни спомен преровске погибије? 3дравља ми, много је лепша од оне о Тимочкој буни.

Можда се неће ни вратити. Ни она која ти је месила хлеб, и прала вашљиве гаће, није у својој кући, а ТИ СИ песму завречао! — гурну га, Мијат удари главом о зид, а Никола клону и застења.

— Веран сам ти десет година. Служим тебе И твоју кућу, ни гроша нисам украо, песму сам ти спевао, гласам те, хоћу да погинем за тебе и нашу странку... — Шта тражиш?

Тола прсну у смех и сећање пресече песму: „Хоћу да ме молиш.“ Нећу. Газдарица је па хоће за све да се моли. Петог сина још није видео. Уозбиљи се.

и тада уживао што се Симка баш на њега намерила, а овамо га мрзи, знао је да лаже, па јаче дуну у свиралу, да она чује песму, сада из јабучара, и да га се сети. Пева петом сину што ће газда бити. Први газда, а надничарев син. Син Толе Дачића.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух.

Ту су их рибари најрадосније дочекивали. Како и не би? уз песму малих свирача лакше се окопавао виноград, лакше извлачиле мреже из мора.

— Проћи ћеш, не кукај. Зна она да си јој спасао сина. Помоћи ће ти да нађеш Златну птицу, у птици песму од које се постаје Принц облака, а сад бежи! Ватра ми је у стомаку угашена, али глас се буди!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Можда и због тога, те ноћи, нико није хтео да види крај певању: Вишњић је прелазио из песме у песму. Најзад је запевао и ону, стару, о светом Сави и Хасан-паши.

Најзад је запевао и ону, стару, о светом Сави и Хасан-паши. Одлучивао се за ту песму само онда када је, као сад, имао смиреност уз коју је могао да заборави себе.

Само је он остајао измакнут. Вишњић је такође упознао узбуђење, али у оном трену када је у преузету песму, први пут, унео своје стихове о казни над Хасанпашом.

Нико од оних од којих је чуо ту песму није паши, за казну, одузео вид. Вишњић јесте. Једног сасвим обичног дана ти су му стихови дошли сами од себе, лако,

Није марио. Кад је оздравио, тражили су му, пред полазак, да пева исту песму. Певао је а Турци нису слушали, ослушкивали су.

У годинама што су долазиле и даље се скупљао, у њему, тај вишак сазнања који није хтео ни у песму, ни у сан, ни у заборав. Коме да га каже.

Вишњић није препознавао а односи између њега и песме били су необични: није песма хватала Вука, него је Вук хватао песму.

Најежен, Вук је схватио да га гуслар види и зове. У први мах, потекао му је у сусрет: хтео је да прекине песму, ионако се све завршавало; хтео је да га пита кад поново да дође, по нове песме.

И по Банату. Никада се више није вратио у Србију и никада више није испевао добру песму. Почетком тридесетих година XИX века, пред његову смрт, настала је, у селу Грку, где је живео, ова прича: говорило се

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Сестра моја болна, Оца, мајке нема Ја је љубим, грлим Рукама обема Грлим, љубим, тешим Ал' суморно вече К'о да песму пева: „Ој пелен пеленче!

румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!

твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!“ Сестро моја, селе, Одлани ми тугу, Ој, загрли, сестро, Твоју верну другу; Па јој реци, реци...

Ј. Јовановић 3мај XXXИ СПАЉЕНА ПЕСМА Преврћући прашне књиге, Прашне књиге и хартије, Нађох песму забачену, Што је нико чит'о није.

Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох њеном пламу Хартија је изгорела.

Хартија је изгорела Ал' осташе слова бела; Песма моја нечитана Још се види са пепела. и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела.

Пред вртовима океан се пружа; Разлеће се модро јато голубова; У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова. Два грдна Сфинкса према небу златном Стражаре немо и безгласно тако, Док она плаче...

своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле; Он је прстима својим, из њених сребрних жица, Извио чаробну песму у славу невине Хеле...

у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...

М. Ракић ЛXXВИИ ОРХИДЕЈА Када сам те вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама, с велом и, к'о црна звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун

Ти прође. - уз песму сакривених гнезда, И тајанствен шумор жбунова и леја, Предзнак дуге беде, као кобна звезда, Дизала се злобна, црна

Слуша песму горâ када јутро руди, Агонију воде у вечери неме; Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

Попа, Васко - КОРА

цртам На небу бих се будио У смеху твом лежај спремам Играо бих невидљив У срце ти се затварам Тишини бих те отео У песму те облачим 18 Дан ти богат у наручју Носим Младе јеле дуж погледа Садим Градовима твог ћутања Лутам Росу ти са

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Допустите ми да препишем ову јединствену песму и дајте ми вашу тврду реч: да ћете ме првом приликом у Београду представити песнику Васиљеву.

Некад, цвећем окићен, са заставом која ће се прославити, корачао је он граници и певао бунтовну песму Победе, у коју никад није посумњао.

Некад, цвећем окићен, журио је граници и певао бунтовну песму Победе у коју никад није посумњао. И леп, свеж, насмејан, док је земља стењала од рике што прождире и ломи и

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.

— рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос. Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па

светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...

развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се... Петлови почињу своју песму... Зора!... Одређена четворица заузеше места под прозорима.

Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га... За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега...

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени.

Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет

Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су

И предео мира, у завичај мрака: Оставићу сунцу моје срећне дане И велике жеље, још недопеване, И буктињу вере, к'о песму јунака, Док ми срце спава у пределу мрака.

Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима. Ја осећам...

Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима. Ја осећам...

Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима. Ја осећам...

Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима. Ја осећам...

Дуго ти причам, занесен, у жару, Будућност нашу што се дрско крије, И ону песму о срећноме пару У земљи, куда никад таме није, Где љубав влада, где станују жуди.

Ја сараних све, и љубав, осим мира глад. Јер још чујем над главом ветар како свира Песму празну к'о утеха, тешку као пад.

САН МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

С времена на време, запевале би младе жене по неку песму која је била у вези са поменутим догађајима. На пример, када би неки од старијих људи завршио беседу о Карађорђу и

” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста

Поље, птице, далека стабла шуме и добар пољски пут, све се удружило да запева песму о лепотама слободног луталице. Уз “збогом” гостољубивој кући фармера Брауна, најкраћим путем отишао сам у далеку шуму.

Моја словенска чежња да сазнам шта је то пара, била је ускоро испуњена када сам прочитао једну песму у прози која објашњава суштину топлоте. Али о томе касније.

друштва из главних српских центара марширала су у колони и наизменично певали свечану и изванредно хармоничну погребну песму ”Свјати боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас!” У православној цркви нема музичких инструмената.

великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог националног песника, кроз песму која је изражавала светлу успомену и гласове који су се уздизали до небеса, као да их носе крила његове усхићене душе.

друштва из главних српских центара марширала су у колони и наизменично певали свечану и изванредно хармоничну погребну песму ”Свјати боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас!” У православној цркви нема музичких инструмената.

великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог националног песника, кроз песму која је изражавала светлу успомену и гласове који су се уздизали до небеса, као да их носе крила његове усхићене душе.

Ћипико, Иво - Приповетке

Пред светим кипом жупник и певачи певају свечеву песму, а један клапац, у беломе оделу, иде унатрашке и кади свеца сребрним кадиоником.

Жупник, у сјајним одеждама, наоко миран, у сав глас запева светачку песму. Мајка и кћи простреше се по Марку. Стара куне и жали, а Божица на коленима гледа Марка замрла, бледа, окрвављена...

Тишина; само беле чесме јасније жаморе, певајући песму топле ноћи. Иво Полић тих топлих ноћи одмарао се код велике џамије Солиманове, Бајазитове, пуне голубова, укусне и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“.

Ако ову песму посматрамо у кругу блиских јој песама и варијаната – са средишњим мотивима црква као јеловито дрво и верници као пчеле

Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме! Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу.

Ни песму на којој ћемо се овде задржати нико досад није анализирао, ни посебно, ни узгред. Премда су је помињали, на њу су се ос

На белој полеђини карте, свакако за време самог путовања, он је уграбио да запише песму митолошког порекла о девојци која чува небеске вратнице: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, Звездама се

Караџића. Књига прва. Различне женске пјесме. Наводимо и њих: „Песму Анђа капиџија (И, 468), коју је први пут објавио 1824. г.

Звездама се.“19 Било би, наравно, важно кад би се могло сазнати од које је особе Вук песму забележио, али нам понешто говори већ и сама чињеница да је то, по свему судећи, био неко ко је у оно време могао

Ономе пак ко би пожелео да песму анализира још је важнија, разуме се, Недићева тврдња да је пред нама песма „митолошког порекла о девојци која чува

године објављена под бројем 254. За разлику од претходне, Вук је ову песму сврстао међу митолошке, вероватно зато што је народни песник опис пастирке проширио небеским телима из репертоара

то изискује њена поетика, постале су устаљени образац (формула) који се уз мања или већа варирања селио из песме у песму.31 Постоји читав један мали скуп песама у којима се оне или саме појављују или, чешће, заједно са себи сличним сликама.

И управо то што је тајанствено унео је у песму један други, скривени текст, за који смо у овоме раду и трагали. И можда није случајно, нити је неважно што је тај у

Оба ова сразмерно дуга метра дају се из песме у песму с готово беспрекорном правилношћу, за какву се код нас раније није знало, па је с правом приписивана песнику у заслугу.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

За шире и потпуније тумачење значајно је и то што се Црњански, када је покушао да објасни како је написао песму Суматра, опет послужио истородним поступком удвајања: срео је, вели, на станици „једног свог доброг друга, који се

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за оваку песму. Пуцају, пусте, од здравља и устрептале младости.

— Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти! — Тако ми дина, као што сам Турчин, ти ћеш баш ту песму да испојеш! — Не могу... — А, бре, кад ти се вели!

Прса исправи а главу пови нешто у страну ка гуслима и поче колашинску песму о несрећном боју на Косову. За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива

Беше пророчки надахнут и крепак. Па кад на Косово паде тиха ноћ, и кад звезде чудно затреперише ону чежњиву песму, коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без каваза и оружја пођосмо низ

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Стармали« 1881. ПРЕДЗИМСКА ПЕСМА Ветар хуји кроз висине, А и доле у низику, Разбио ми песму што је Хтела певат’ политику. Зима хита немилице, Плаши људе, гони тице, По дрвећу пало иње — Сећајте се сиротиње!

“ — Е, то вам је стара песма И у ствари и по слову: Примите је — ил’ ми дајте Другу песму, лепшу, нову. »Стармали« 1888 БОРА У ЦРНОЈ ГОРИ (Слика Ф.

Људима немој причат’ О мору твојих туга: Месецу реци благом — Он не зна да се руга. Скрпиш ли песму, ти је Читај пред висом стења, Јер глуве стене имају, Јест’, имају — стрпљења. РЕЧНИК (Скраћења: грч.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

189 ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ 190 ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ 191 ДОК БУДЕШ ПЕВАО 192 ВЕСЕЛА ПЕСМА 193 ЗЛА СВЕСТ 194 ПРОМЕНИ СВОЈУ ПЕСМУ 195 ОЧАЈНА ПЕСМА 196 ЗАЈЕДНИЧКА ПЕСМА 198 ПЕСМА ЗА МОЈ 27.

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива. О златни талог времена простори Пуни сунца!

Да ли то значи рећи промени: нећу! И оставити песму да се сама мења? Поклонити себе животињама и цвећу и снагу своју дати глади црног корења?

пред тобом, Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом, Анђеле пред неумољивом лепотом краја Где је мир и зрелост песму заменила, И мрамор где мрмор вечне воде спаја Са каменом коме израстају крила.

нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан још волим ону која спава. Успомено златни праже заборава!

Понови дан због незахвалног тела Што сунцу узвраћа сенком и песму квари. Врати човеку усамљеном птицу: Под празним небом плачу соколари. Дозови утве с гора у предање.

најлепша куга то су најређе болести тако потребне мом тамном жару када покушам да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да

О где су та места када ветар дува и пустош помера? Где звезда моја плаха? Нискости узалуд чезну песму! Читам на коленима предео који се отвара у бићу у камену празном где је скрита последња звезда чији сјај не вара.

поред тебе најбоље сазрева моја подсвест смештена између сунца и месеца ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ Ја волим срећу која није срећна Песму која мири завађене речи Слободу која има своје робове И усну која се купује за пољубац Ја волим реч о коју се отимају

најежен у срцу Низ две оштрице лева Надошле славује насиља и сунце без сведока) Реч по реч примораваш себе на песму Изабрао си пут и путујеш га у себи Као речи које не изговараш Као песму коју не умеш да препешачиш (Птице улећу у

без сведока) Реч по реч примораваш себе на песму Изабрао си пут и путујеш га у себи Као речи које не изговараш Као песму коју не умеш да препешачиш (Птице улећу у кључаонице Отварају се тешке капије Потомци имитирају твој

се то најмање очекује Још један празан дан И радоваћемо се празнику ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ Цео један народ Измишља речи за песму Коју ће се усудити да напише Један човек после сто година Не бој се речи Није то ништа Ал ипак пази Не љуби прошлост у

Краков, Станислав - КРИЛА

Опет су мало доцније тихо јаукнула врата. Опет се кревет увио под теретом, и мртвац је могао да слуша песму металних опруга. Крај врата је нешто гребло и скикало љутито. Љубав је крај мртваца имала нарочите дражи.

Узалуд се она већ трећи пут повраћала преварена тренутном тишином. Склапала је руке, и почињала песму. На лицу јој је висио осмејак, али су мишићи на голим листовима играли од беса. Qу'еИИе-ѕ'ен-ва... Qу'еИле-ѕ'ен-ва...

Петровић, Растко - АФРИКА

Почеше певати неку енглеску песму, било какву, сасвим глупу, али од њих самих савршено ритмично разрађену; са безброј упадања, синкопа, допевања,

у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Милиони инсеката који удружено исткивају своју песму. Величанствена осамљеност и величанствено присуство простом, сложном, заједничком животу у природи.

глас; подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Седам крај њих. Они не прекидају своју тужну, ритмичну песму чији се мотиви непрестано понављају. Крај сваке строфе је врло занимљив; састоји се из једног допева који је, види се,

Кад се узјогуним, да ми објасне какве су речи, они веле: „Овакве!“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!

“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.

Чим је стигао, опкољен је од људи који му певају „мокоротло“, ратну песму, док га чврсто везују. Један му се враг приближава и сече чланке на ногама.

Све постаје као утопљено у једно тешко угасито злато: вече. ГЛАВА ПЕТА МРАЧНА АФРИКА. КРАЉ ПЕБЕЊАНИ УЗ ПЕСМУ И ИГРУ У НОЋИ. СА ЦРНИМ НОСАЧИМА КРОЗ САВАНУ ЗВЕРИЊА, ЈЕДНО ДРУГО УЗБУДЉИВО НЕБО НАД НАМА Тако стижемо у Ђавалу.

Њен заручник је био тако дуго на путу, да када је дошао да је види, затекао је на умору. Младић им је превео прву песму. Они су ударали веслима о воду и пажљиво га слушали; затим су певали.

за моју тамбуру, али се зато пред једним дућанчићем задржавам да чујем грамофон који понавља неку дивљу мароканску песму. Кроз тесне уличице, кроз странпутице, избијам на пристаниште.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

моја болна, Оца, мајке нема, — Ја је љубим, грлим Рукама обема, — Грлим, љубим, тешим — Ал’ суморно вече Кô да песму пева: „Ој, пелен-пеленче!“ Ој, не знам је тешит’, Срце ми је стена; Лепше ли је теши Другарица њена.

Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида.

Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!“ Сестро моја, селе, Одлани ми тугу, Ој, загрли, сестро, Своју верну другу, Па јој реци,

Нежна је, скромна, мала, Душа јој мирис лева, А мирис радост буди, А радост песму пева. Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице.

Нежна је, скромна, мала, Душа јој мирис лева, А мирис радост буди, А радост песму пева. Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице. ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?

Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак. А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре.

А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан. Дај да читам ону песму Што је писах тад, Па да с’ слатко насмејемо На тадањи јад.

Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао! А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’

XВИИИ Преврћући прашне књиге, Прашне књиге и хартије, Нађох песму забачену, Што је нико читô није. Та је песма излив срца, Излив душе срећних дана, У њојзи је моја цпећа, Љубав

Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је дадох њеном пламу — Хартија је изгорела. Хартија је изгорела, Ал’ осташе слова бела, Песма

Хартија је изгорела, Ал’ осташе слова бела, Песма моја нечитана Још се види са пепела. И ја читам своју песму, Одисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам са пепела.

“ Испи чашу, — па је хити И песму је отпевао, — Кô да није ноћас удиљ С гробовима друговао... ЛXИИ Сваку нашу срећу Страшна авет вија; Испод

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Дајте коњак! — наређује „Фикус“. — Камо песма?... Песму хоћу! Итс е лонг веј ту Типерери... Запева Пера „Ђеврек“ популарну енглеску песму.

— Камо песма?... Песму хоћу! Итс е лонг веј ту Типерери... Запева Пера „Ђеврек“ популарну енглеску песму. Остали прихватише и одјекну песма кроз ноћну тишину чак до павиљона где су спавали реуматични пуковници и ђенерали са

Очи многих потпоручника су замагљене и сви певају у један глас: „Маделон“... — француску ратну песму. „Фикус“ млатара рукама, али то чини више од севдаха, јер му глава стално пада на раме. — Живео наш собни старешина!

И опет „екс“. — Ах, браћец — пао „Фикус“ у занос — широкаја земља Русија... Фјодор поче да пева неку руску песму... — Пст!... Пст! — умирује „Кица“ и показује руком на једну страну, куда сви погледаше.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ЖИВКОВИЋ 374 ЉУБОПЕВАЦ 375 ЦВЕТ 377 МЛАДОЈ НЕВЕСТИ 379 У НОЋИ 382 МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА 385 ПЕВАМ ПЕСМУ 386 НА СМРТ 388 ПАВЛЕ ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН 390 ПУТНИЦИ 391 ПОГОВОР 407 ПОГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ 502 ПОГОВОР ДРУГОМ

1834. песму коју ваља навести у целини, а дабогме не ради њених уметничких врлина. Песма гласи: СОЧИНИТЕЉ, као син Отечества,

Треба само упоредити песму Никанора Грујића Постанак Стражилова из год. 1842. са Бранковом поезијом па сагледати јаз који дели ова два песника и

горостасним И пределима неизмерно красним, Гди ашикује с' Савом Дунав река, — Кад чујем какву српски брат и сека Сад песму пева, грлом милогласним А лицем ведрим и погледом јасним, — Тад осећам сласт мајчинога млека.

стих певају у овако смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...

Приведи струне победоносно у Согласје. Данас песму ниспошљи ми, Која ће живит док је серпска Племена јарким под сунцем! Младим — Ви’ш!

Оставиће терет, с лица отрт зној, У мислима тражећ он завичај свој. Запеваће песму, одјекнуће гај: „Завичају мили, одмора ми дај!” Узабраће, можда, још и који цвет, Па одморан ићи све даље у свет.

И крај гроба свога, берућ стручак цветка, Певам песму своју немилог свршетка. Никанор Грујић ЈОВАН СУБОТИЋ ПЕСМА Зашто да се ја бринем, Зашт’ да се печалим, Зашт’

да знаде она само Да је љубим... ах, да знаде! 1857. Васа Живковић МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно.

У молитви тијој стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада више Јутра песму звоно поје; Горски ветрић час доноси Јасног звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег

Око гроба виле сташе, Смртну песму запеваше, А краљица над свим’ виче. СТРАЖЊА ПЕСМА ВИЛА Ој, путниче, Самртниче!

год. издала фототипски у 200 примерака. Пре ње, новембра 1761, Орфелин је у истој штампарији штампао још једну песму у посебној књижици, у шеснаестини (12Х8,5 см), а на 16 страница; њен наслов гласи: Горестни плач славнија иногда

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

и страшном клетвом из дубина Мртву бих те клео луд од очајања, Пио бих у болу и, пијан од вина, Јецао у поноћ песму покајања; Луче нове вере хтео бих да дижем За векове нове кô знак васкрсења, Ја, што кô крај сфинкса у прашини

(1912) ДЕУС ДЕОРУМ Порђалих уста, повијена чела Певаш смртну песму гробљем фараона Или пишеш, док се врти тарантела, Пропаст изнад врата блудног Бабилона.

(1913) ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР Паук је исплео мрежу своју у царској палати, совуљага је закликтала своју ноћну песму на кулама Афразијаба. (Персијски стих) Хор модрих звезда мрким небом плови, Љубичаст вео изнад мора блиста.

И он задрхта збуњен у том часу. Кô борац хтеде достојно да падне и смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу.

Изван душе своје ти се срећи надаш; Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш. Ја, довољан себи, не знам песму јада. Проспавам мразеве с облацима сивим И будим се, да се самом себи дивим, И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.

Мирисе, звуке и звезде и боје; И кô победник што гине на мети Уз шумни пљесак, крај у њему стечем И да ти њиме песму сунца речем Кад раставити усне значи: мрети.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

најубедљивијих и тачних објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије, даје кроз песму најпознатији хајдучки харамбаша - епски лик Старина Новак.

"такође оштрици мача предаду", Филип Вишњић је, уз изврсно познавање историјских података, преточио у монументалну песму Почетак буне против дахија.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас.

Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он. Залапи гроза на стопе Богу где остале.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

њој, и он да се одмах жени; или да долази, виђа је и увек, било при игри, при песми, он навлаш, нарочито да пева какву песму на то, која кори, куне, и да од јада пије, иде по механама, лумпује, ноћу са свирачима пијано, бесно, уз пуцањ пушака

Радознали, жељни, молећиви да остане, не прекида, не нарушава... [Ипак изиђе. Чује издалека песму:] Зар ти не знаш шта је миловање, Миловање, слатко уздисање? — Уздисање знам, али не миловање.

[Једина Младенова песма:] Сан ме мори, сан ме ломи. Заспати не могу... Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...

То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао.

босанску песму у Даницу, 9, 1868, 65), а невесте га у јелу »зачаравају« својим мужевима (народна песма, Врчевић, Помање, 32).

На кога падне ј. коју баци девојка, тај ће јој постати муж, упор. познату народну песму: »Бацала Тода јабуку: На кога падне јабука, Онога Тода да љуби« (Вук, 1, 394. В. и Wöртерб. ДМ 1, 93).

Када се с пролећа јави к. (који је иначе један од првих пролетњих цветова), деца му певају песму: »К. с брда зове: Ожените ме! Лепа ружа руку пружа: Поведите ме« (ЖСС, 73).

јуна (»Алисеј, просо сеј«, СЕЗ, 14, 67; ЗНЖОЈС, 20, 48). О Видовдану говоре сељаци песму: »Јелисије просо сије, Иде Виде да обиде: Што је никло да је дикло, А што није, нек не ниче« (ЖСС, 132; ЗНЖОЈС, 20,

, природним или вештачким (цф. СЕЗ, 19, 119 и лепу песму Петран. ‹= Богољуб Петрановић Српске народне пјесме из Босне, Сарајево, 1867› 1, 69); с.

легнувши на траву (леђима), »учини се као мртво«, а остале девојчице стану око њега, и посипајући га травом певају песму која почиње стихом »Умре, умре Рајоле«, а завршава се питањем »Гди ћемо га закопати?

« (Коло »паун«, али не у вези с конопљом, описао је Вук у напомени уз песму »Паун и коло«, Пјесме, 1, 267). У Такову и Великој Иванчи игра се зове: конопљарица.

У једној нашој народној песми, коју певају жене у колу и која допуњује песму наведену у »Речнику«, л. је важно средство у љубавном врачању: »Шјај, мјесече, данове, Да сијемо ланове, Да плетемо

У току обреда девојке певају песму која почиње стиховима: »Биларице било беру На Видовско навечерско« (овај други стих је припев у песми).

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

њега чисто и прозрачно, пребели јагњићи се играју на ливади, вуге му на уво, само њему и само за њега, изводе вијугаву песму.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти

вере, Слушајућ срдите вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере, И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас У мени душу стреса, кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас. 1885.

Одједном забруја песма, па тихо кроз ноћ се краде, И Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде: Лакокрила љубави, Лепи Љељо, несташни!

горком тугом бацајући сузни поглед са висине Царски син је, давно некад, жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму, пуну бола, И на њу се одзивала друга песма одоздола.

те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља. 1889.

Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде И од времена давних Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму, Химну векова тавних. 1891. (НЕ ЗИДАМО ДОМ КАМЕНИ) Не зидамо дом камени Против мрачне непогоде.

1892. ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи, Песму о болу вечном. Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене.

1892. ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи, Песму о болу вечном. Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене.

И све је пропало редом: завичај, љубав И друзи, Па и топлина жеља, и вера, па и над; И ја сам остао самац. О појте песму о тузи! Смртно је моје тело разорен, празан град.

А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад... О појте суморну песму, о појте песму О тузи, С уздахом ја је примам, с одјеком празан град. 1892.

А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад... О појте суморну песму, о појте песму О тузи, С уздахом ја је примам, с одјеком празан град. 1892.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму, старински неки јад; Бели се занија цветак, кô мало сребрно звоно Запева цео сâд.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ја зацвилех и почех, у болу, да певам ону нашу старинску песму: „Сећаш ли се оног сата, кад глас дође изненада, к’о из ведра неба гром.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Његову песму „Мелодија к пролећу“, химну природи у којој читав свет радосним клицањем поздравља златно пролеће, убрајамо у сами

Тако је на насловну страну првог броја Радована ставио песму „Поздрав деци“ чиме је допринео афирмисању Змаја као песника за децу (и Венац песама из 1872.

Рођен Јован Суботић 1818. Михаило Владисављевић издао у Будиму песму Захарија Орфелина Мелодија или Стихословије к веселом прољећу 1821. Рођен Ђорђе Натошевић Вук Ст.

1. Ђорђе Натошевић покренуо Школски лист; у првом броју Ј. Јовановић Змај је објавио своју прву песму за децу „Лењи Гаша“, у ствари прераду једне Левенштајнове песме 1860. Ђорђе Натошевић: Бисерје и драго камење.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«? ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?...

Јер сам се бојао да сутра он, покојник, по мојим очима и устима, то не позна. Сада ето знај, када сам завршавао песму, кад га питам: »Ко да ти љуби танку Стојанку?

СВИ БЕГОВИ Тако је! ЈУСУФ БЕГ (седајући до Сароша): Сароше, бре, још од кад ти глас и песму нисам чуо! Оно, истина и ја покаткад запевам. СВИ БЕГОВИ Пој бре, Сароше, пој!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду? — Каже ти Нана: певај и свирај, сине, волим кад си уз песму и свирку весео — предаје Јулица кроз прозор.

Све тише и тише, удаљујући се вешто од прозора, и дајући илузију да се неко кроз песму опростио, и одлази невиђен и неуслишен. Госпа Нола, сама у соби, узбудила се. Волела је и песму и Србу.

Госпа Нола, сама у соби, узбудила се. Волела је и песму и Србу. Још серенада није била сасвим престала, а госпа Нола чу нечије кораке у башти. Свирка се прекиде.

је: метне ми на сто цвеће, колаче, чак и цигарету, мада зна да не треба да пушим, и онда моли да седнем и да пишем песму. Шта ћу, седнем, и варам је... А да је питаш шта ће јој све то?

се преко на штулама; кад је снег и поледица, дивота; кад је летња прашина, Горњоварошани зину добро и гутају, и певају песму: да је тачно толико мање прашине на друму; кад се лети краве и овце, враћају кући збогом!

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

играју жмурке О врату му вериге висе И трзају се у гвозденом сну На рамену петао му пламти У руци штап премудри пева Песму укрштених путева Лево од њега тече време Десно од њега тече време Он корача по сувом У пратњи својих

чанцима на столу Огледа се вечерње небо И на небу крај сутрашњег боја На десну руку венцоносца Слеће кос и зачиње песму КОСОВА ПЕСМА Ја кос Црноризац међу птицама Склапам и расклапам крила Чинодејствујем насред свога поља Претварам у

међу птицама Склапам и расклапам крила Чинодејствујем насред свога поља Претварам у кљуну Кап росе и зрно земље у песму Ти боју сутра буди леп Што ће рећи праведан Ти зелена царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине

нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли икада стићи До почетка боја Одавде чујемо Негде високо над нама Зелену песму коса КОСОВО ПОСЛАНСТВО Кос крила орошена крвљу суши На ватри црвених божура Пред њим се шири поље Исписано врелим

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Можете мислити како се шчепао за косе професор, који нам је бар седам пута прочитао песму „Марко казује на коме је царство“ и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на Вукашина.

— Знао сам, али сам заборавио. — Можда си упамтио какву народну песму? — Знао сам, али сам заборавио. — Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш?

— Можда си упамтио какву народну песму? — Знао сам, али сам заборавио. — Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш?

Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред гимназије. Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да

код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива.

Можда, само што код обичне кијавице, кад кинеш а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос да ти кијање никад више и не пада на ум.

гимназијскога певања често наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати тако и средина која песму инспирише.

И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато написао десетерцем што сам понављао разред или сам понављао разред

само да ли сам је зато написао десетерцем што сам понављао разред или сам понављао разред зато што сам написао ту прву песму.

— брани се средња тетка. — Ију, ију! Сад ће још изаћи да смо му ми казали да напише песму! — узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била врло задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у

— узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била врло задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице.

Замислите када би то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине. Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било бар би вредило батина.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Здепасти, али окретни, Французи, расположени увек за препирку и песму. Снажни Индуси, са чалмом око главе. Шкотланђани, у шареним и кратким сукњицама. Сенегалци са лицем црним као ноћ.

— Ох, yеѕ... троиѕ... моен... Енглези се неки напили, и почели своју песму: Итс е лонг веј ту Типерери... И музика засвира. Лука стао иза бубња па удара из све снаге. Капетан Бора диригује.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Одакле зора ће да сване? Одшетаћу се у поље жуто Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу му песму младачку, Глас нека широко затрепти.

ФАБРИЧКИ ДИМЊАК У ПЕЈЗАЖУ И КАНИБАЛАЦ ЧЕКАЈУЋИ НОВОРОЂЕНОГ Претворио је гле, сав труд у густу песму, небу, И као кроз трубу димњак Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке; Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!

ону песму живу. Хајде. Засвирај у јареће гајде, па умри! О слатки брате, засвирај ми виолон, Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?

ништа; Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару: Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару, Жандар зазвижди песму стару Пркосећи оџачару. Просјак проси: дај ми пару, Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!

Па деран, који пронађе ово доцније, Може л опростити младости љубав за бунџије: Помисли на њега, ову песму што крије Тајну наклоност; и збуњеност га трза!

И овде је вода тако масна ...Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује. Ова је песма мото у књизи Планови; први се

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца

Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега. Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком.

Мирис пробраних јела ошамути га, али ипак рече: — Да чујемо поздравну песму! Цар Царева се само насмеши. — Шта каже Светли брат? — упита доглавнике. — Микики-Мики-Но! — одговорише му углас.

Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече: — Моја ће бити Златокоса!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?...

МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.

МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју?

Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе...

Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе?

Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна! И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли?

А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато!

Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је!

МИТКА (Коштани): Ти само пој! А кој на тебе руку дигне, ја сам овде! КОШТАНА (почиње песму): Хаџи Гајка, хаџи Гајка Девојку удава... Ем је дава, Ем је не удава...

Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе.

* (Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма!

ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само. Он много казује. Она мртва а свекрва мисли да од ноћног првог миловања и целивања још не може да се

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара, Низ прагове сиђе и путањом крену. Постигла је сврху.

тамној, Седео је м чекô, Пружао руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну Чуо би свирку и песму страсну, И с врата куцање неко.

7 Ја ћу у чашу љиљана Утопит с душом жар цео, А песму о мојој драгој Певаће љиљан бео. Но песма дрхтати мора Кô пољуб усна јој страсни, Што ми га дарова негда У час

Жмиркавим очима мотре Како све цвета лепо; Врабаца песму сишу Дугим ушима слепо. Но ја застирем окна Застором црне чоје; На посету ми стижу И обдан авети моје.

То ти је стара песма, Но вечно нова и млада, И ком се деси — том срце Пуца на два комада. 40 Када чујем песму што је Некад моја драга поја, У вихору дивљих бола Кидају се прса моја.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Читајући песму Цар Лазар и царица Милица, човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро, светло, пуно жубора.

на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на коње, пљачкана и срамоћена, сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке до запада“, да

Наши преци су изабрали друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића. Кроз песму о њему престајали су да буду робље.

Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и крвопија.

Кроз песму о њему дизали су се до гордих, слободних људи који имају смелости да се успротиве цару и божанству. Али то није све.

Старац Рашко, други веома даровит народни песник, — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже Вук Караџић — „ни од кога тако по реду нисам могао чути као од њега, а и они од

Од њих умногоме зависи не само одржавање него и настајање песама. У тренутку кад ствара нову песму народни песник — утолико више уколико има мање дара — узима из старијих песама готове епитете, поређења, описе,

Али, са друге стране, и по таквом обрасцу одличан песник могао је дати изванредну песму. Такве су, рецимо, песме: Цар Лазар и царица Милица и Бој на Мишару.

је сажето казан смисао читаве песме или, бар, једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци, и кад, су и кад нису у вези са садржином, у највећем броју случајева су без икакве поетске

То су, у ствари, окамењене формуле које се понављају из песме у песму — као и стални почеци и поређења. Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“, „Све мислио, на једно

Оно епском песнику — не само нашем него и сваком другом — служи или као готова формула помоћу које прави песму, или за то да прошири песму, или за то да предахне или — врло често — и за то да нагласи оно што он сматра најважнијим.

— не само нашем него и сваком другом — служи или као готова формула помоћу које прави песму, или за то да прошири песму, или за то да предахне или — врло често — и за то да нагласи оно што он сматра најважнијим.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ВОДЕ ЖИВЕ 114 ИЗ ПСАЛАМА 115 МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ 116 ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 117 ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ 118 ВИРШИ НА ВАСКРЕСЕНИЈЕ ХРИСТОВО 119 ПСАЛМ 120 ПРАЗНО МОРЕ 121 ПОХВАЛА

ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ Кад си изарад мене, владико, смрт поднести изволио, што знам ваљало принести таквом ти врлом добротворству?

Где но ти ваљадијаше, худниче јадни, стрепећи ти у себи бојати се, те тако ангелску песму к небу је шиљати и врло плашљиво исповед своју творцу и зидару своме издавати, те зарад тога о своме греху милост себи

Такву похвалу нашој ходатајици вечне нам радости слатку песму изговарамо доносећи к њојзи ово ангелско поздрављивање..

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму. Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање

Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била.

Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била.

по целом граду, и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана.

Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао. Зато је више није певао пред мајстором.

шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао баш ту исту песму. Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње.

кревет, шапуће те стихове; кад ујутру устане и потражи папуче, опет му се ти исти стихови отму с усана, и он певуши ту песму: „Синоћке те, леле, видо’, Зоне...

би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму. Па и ви, поштовани читатељи, без разлике пола и старости, звања и занимања, извесно да знате ту песму о лепој Зони.

Па и ви, поштовани читатељи, без разлике пола и старости, звања и занимања, извесно да знате ту песму о лепој Зони. Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и творца и предмет те песме!

јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у песму“ чорбаџи-Замфира и неку лепу Цвету, па и сада се још пева песма: Господар ми седи на сандалија, господар ми пије