Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Она садржи 100 лирских, »женских«, и 8 епских, »мушких« песама. (»Песне мужеске су оне које се уз гусле певају«; »све оне песне које нијесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати,
(»Песне мужеске су оне које се уз гусле певају«; »све оне песне које нијесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати, зову прости Сербљи женске песне.
уз гусле певају«; »све оне песне које нијесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати, зову прости Сербљи женске песне.«) Када је Караџић издао ову прву збирку народних песама, још није био начисто о правој природи и значају овога посла.
може на латинском, или на њемецком језику правила тога разумети; онај ће покупити сва ова собрања и претрести; а неке песне и сам по вкусу и по начину рода свога сочинити, и тако од свију они мали собрања једно велико цело начинити...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Чујемо у једној авлији песне и разговор множества људи. „Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Петар Руњанин прича како су по Срему крајем XВИИИ века и девојке певале разне соблазнителне песне, и како су их ипак, ауторитетом школе и цркве, с успехом истиснуле песне церковне.
века и девојке певале разне соблазнителне песне, и како су их ипак, ауторитетом школе и цркве, с успехом истиснуле песне церковне.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Показује на кола, сватове.) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев. Сви ће да ти се радујев. Младожења ће те целива а ти ће плачеш!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— А што мисли кад си ћути? — Е, кој гу знаје!... — А може ли да поје? — Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем!
— Е, кој гу знаје!... — А може ли да поје? — Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше.
— А може ли да поје? — Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување!
— храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање.
ли, мори, несрећо, да ми каза, — како из књигу да си четеше, све ми каза: и што си Зоне ваздан-дан збори и које си песне поје, н што си шњева и како гу резиле оне кучке, тетке и стрине, а највеће она грчка несрећа, Таска, тетка њојна, и
— рече и даде јој ону киту хризантема. — Тој ти је последње од мен’, Ајшо, за игре што ми играше, за песне што ми појеше... за спомињување... — Ее, — уздахну тихо Ајша, — видо’ веће ја...