Матавуљ, Симо - УСКОК
— А сад да ти истумачим све — настави кнез. — Кад се налаже бадњак у срећним кућама пуцају пушке, пјева се и чини веље весеље, а у ојађелијем, као што је моја, тадај се најгоре повриједе незалијечене ране!
Играше се оро. Сва их омладина дочека весело. Послије игре, сви навалише на Крцуна да пјева уз гусле. Он се дуго шчињао, али кад га и Јанко замоли, поче пјесму: како је босански везир писао црногорском владици
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У рефлексивним песмама врсте Црногорац к свемогућему Богу, нарочито у песмама Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу, спјевати ноћу без мјесеца, Ноћ скупља вијека, у Мисли (1844), високо религиозног и
Како сам прије тридесет година рекао о Бранковим пјесмама да онако треба да пјева учен Србин, тако бих сада о овом вашем дјелу рекао: тако треба српски новелиста да пише.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Е, онда није та — мудро закључује досјетљиви Сава. — Како ће и бити, брате — смекшава се дјед. Он пјева, пјева некако жалобитно као да три дана крува није јео, а јадна младица погибе од плача.
— Е, онда није та — мудро закључује досјетљиви Сава. — Како ће и бити, брате — смекшава се дјед. Он пјева, пјева некако жалобитно као да три дана крува није јео, а јадна младица погибе од плача.
Улазак партизана у варош доживио је као смак свијета, наопак и бучан, гдје се без потребе пјева, игра и весели, док је он једини знао да је све то само пуста варка.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
има времена да те чекам, — и рече јој сувише: — Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сунчева мајка у двору преде, вретено сјајно у руци пјева, унука тражи у зоре блиједе срдита бака Мјесечева; нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита.
“ Путује Ћоса кроз мрклу тмину, уз дивљи кланац, пустоме млину и пјева громким гласом: „Нити се бојим лава ни вука, да неког бијем сврби ме рука, пожури, диве, касом!
Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.“ Ал гледај ову невољу глупу: у млину мишић живио сури, на торби
Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук. Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи,
С хуком се руши, не пјева ништа, помамно јури кроз разбојишта. На крајњем циљу, у јутра плава, тркаче прима поспана Сава.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВОЈВОДА МИЛИЈА Чујете ли коло како пјева? Кâ је она пјесна изведена, из главе је цијела народа. И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сви се обрнуше. Човјек — не, но прави „дивски старјешина“ (што се у пјесмама пјева) бануо из града па се раскорачио на уласку капије.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Иза зиме топло, иза кише сунце (бива). — Приповиједа се да у мору има некаква тица, која на ружну времену пјева (јер се нада лијепу), а на лијепу плаче (јер се боји зла). Ја сам лањски и ономлањски!
Сунце сија, трава клија, на све стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико од зиме ни носа не смије на пољу помолити! — Е мој Ђурђу!
несретна несретнице, небом те и земљом кумим, у морске ширине, у морске висине, у дубоке дубине: гдје пјевац не пјева, гдје крава не риче, гдје овца не блеји, гдје коза не вечи, гдје пас не лаје, гдје дијете не плаче, гдје маша не куца,
! И ви остали гости, пришипетље! Гле, како су ушутили, па навалили јести! Да ли сте из глада побјегли: нит ко пјева, нити игра, него као гусенице једу и пију, а ја сиромах тепем се жедан и гладан! Здрав био, куме!
а он све једнако чини знаке устима да не мари ни најмање, а све једнако пјева, па најпосле): — О ђеде Елезе, болан! Не пјевај, умрла ти је жена!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
51. Која воћка само једном цвати, а у вијек рађа. 52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55.
ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена.“ Ово би жао једноме од ова два брата и рече: „Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка.
има времена да те чекам“, и рече јој сувише: „Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе.
љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи. Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно... Најзад фра-Пињата очисти стопе.
А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно... Најзад фра-Пињата очисти стопе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Буди к'о птица са сјеверних мора, Становник магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Говори се, пише и пјева о великим љубавима које знају да испуне читав један људски живот, да му подаду смисао и сврху, да затрпају све јаме
А много се мање говори и пјева о великим доживотним мржњама, које су кудикамо дубље, органскије, упорније него велике љубави, и које нас далеко
Сад долази радо к мени и пита ме с осмијехом који се умиљава: — Стрико, хоћеш ли ми показати ону кутију што пјева? А ја му је не пружим одмах. Малко отежем, да му порасте жеља, и пустим да му потраје сасвим кратка неизвјесност.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
То чује цар, па завика: — Идите га носите у моје хатове и моје коње, неће ли га убити. Слуге узму пјева, па га туре у хатове, па оду.
Већ лијепо оћерај и ти своју кокош у свијет као што сам и ја свога пјева. А баба одмах призајми кокош око куће, а кокош се негдје сакрије.
а појата гради, како се у млин носи а сијено коси; а све ти просто, ама чини ми се да ти не знаш како се у нас игра и пјева, па шта ће ми твоја наука?
Ћипико, Иво - Приповетке
Литија иде полагано, наизмјенце народ се моли и пјева, а пламен воштаница час дрхти а час се потаји у свијетломе ваздуху.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева. — Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито.
Вјешт Станкела, Бог га не убиће, па провлачи ситно по струњи а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили.
Свијет се лијепо умртвио од некаква добра и милине, па дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесма ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран. Судац: Шта ти је, Давиде?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74).
в. јавор и гусле; в. и Кухач, Рад, 38 ‹1 идд›; јаворове стални је епитет за гусле: »У пјесмама се све пјева да су гусле јаворове«, Вук, Рјечн., ѕ. в.
бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем!« БВ, 16, 364; упор. ибід., 10, 28; Вук, Посл., 1902).
и једном руком га држи и окреће, а другом удара дршком од ножа или од бритве по њему, и том приликом говори као да пјева: ,Кисни, горо, поткисни, Сви ти коњи корисни, Мајка ти је јалова, Окотила блавора И плетена ђавола, Ђаво бабу ваља...
̓« Верујући у моћ ових речи, »тако пјева и понавља све дотле док кору с прута не сврне« (СЕЗ, 65, 1952, 161). Јечам.
Ћипико, Иво - Пауци
И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво. Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах неоправдани,
И запрео се живљи разговор. Жандар се тужио на раскалашну младост, која по ноћи пјева — како је жупник јавио— погдјекад и срамотне пјесме.
Он их све познаје, и жао му је што не види мојих врсника, који су у свијет пошли. Рого, брат лугарев, пјева на вас глас; до њега је стари Анте Рајић, а иза балдахина једва сена штапу вуче отац му.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Одар су њезин широки веленци Од модрих трава. Ту, гдје она сања, Потоци шуме у дубокој сјенци И славуј пјева под сводом од грања.
Ми бјесмо у рају, Јабуке слатке берући са грана... Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло...
И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905.
жалима прска И баца дуге на бокоре трска, С таласом пљушти, и сјајна, и ведра, Кô галеб лаки диже се и броди, Па пјева сунцу, небу и слободи, И крил'ма бије катарке и једра. 1908. ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ Набрекло дрвље младошћу и силом.
Мотика туче, и у голе прси Сухог тежака душа неба вије, И зној му купи... Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја видим како један црв се вије — Гмиже и пузи и полако
1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји', Само хучна вода кроз ждријело реже, Док црн крупан јелен над понором стоји.
Негдје шева пјева при заходном зраку, И сиједи отац игуман, пун бриге, Полагано чита из дебеле књиге Опроштајна слова сиротну тежаку.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Занимљиву белешку о хајдуцима оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде.
Тако Раде друмом поп̓јеваше, а зачу га дијете Грујица, па казује Старини Новаку: „О мој бабо, Старина Новаче, неко пјева друмом широкијем, а помиње гору Романију и у гори сивога сокола, баш кâ да је чича Радивоје: ја је чича задобио
Да ли сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе хајдуци, гледају га, но им није мило.
Да л’ ми сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе хајдуци, гледају га, но им није драго.
Тако пјева Сријемка ђевојка, она мисли нико је не слуша, ал’ то Рајко и слуша и гледа, па дозива Маргиту ђевојку: „Селе моја, Марг
својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову, слепачке) пјесме нико други и не пјева осим слијепаца и, по Бачкој, ђекоји жена (које без гусала пјевају).
1 Тако, путник кад дође у какву кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслима да пјева, а осим тога путем по ановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а ајдуци зими на
сви људи нису подједнако даровити, и „какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује“. У томе погледу — између свих људи које је Вук срео — највише се одликовао Тешан Подруговић.
(Момчилу) крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле“. У Момчила сабља са очима, тј. сабља на којој су насликане очи.
Поводом стиха и пусти ми старога Топлицу Вук каже: „У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се да је отац Топлице Милана био отприје затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли да га отму, те и њих
пјевач према осталијем пјесмама казао; а гдјешто сам се и повратио к Фортису, што сам чуо да се у народу говори и пјева“. Вук завршава примедбу указујући на „смјесу нарјечија, особито босанскога и чакавачкога“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
“ — Аха, ево Стрица! — повесели се Мачак. — Препао се па пјева. Их, а још је у друштву с магарцем! Истрчао је на пут и још поиздаље повикао: — Еј Стриче, пјеваш ли то да одагнаш
Издалека посматрано, све је то личило на некакву старинску поворку Турака и хајдука о којој пјесма пјева: ... Кад прођоше Турци Лијевљани, проведоше из горе хајдуке...