Употреба речи погледа у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице. Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

— То је тужно! Она је јецала од бола. А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине!

И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек!

Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова

„Жандарм јесте царски човек! Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.

“ доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ „Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га

Чивут је сав дрхтао од стрâ. Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...

Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: „Грлице, ала си нарасла!... Та ти си већ велика девојка!

„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!

ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати.

Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао... Не рече ми ни речи, само ме гледа. Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

У то исто време, по случају пролазећи туда, курјак чује глас и вику из бунара, погледа унутра и види бедну лисицу готову утопити се, која га почне молити и заклињати да похити колико брже, донесе уже и да

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

и саме сузе залише — не мога̓ се ракије напити. Спусти̓ чутурицу покрај његова колена, уста̓ — а он само погледа — и одо̓ под једну шљиву, набијем џубе на главу, и ту не знам колико сам плакао и суза излио; у том и заспим.

да на првој скупштини синод поставимо, и да је то сав народ чуо, и да с нестрпенијем кад ће се синод установити погледа; а ово је скупштина, и сад је време!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.

Ђура одговори: — Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја. — Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је.

да си само видео, учитељу! — рече и погледа по свима гостима. — Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани?

— Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест... корали — потврђује учитељ.

корали — потврђује учитељ. — А где ли то расте? — Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више.

— рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима.

— Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више.

— Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше.

— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван. — Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. — Хм, хм! Кит — ја!...

— Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?... Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима. — То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.

И опет би се свадили, али уђе Ђура са Спасојем, па се мало поводе — токорсе пијани. Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што никад није имао обичај.

— упита Сима. — Е, па... тамо ето... горе!... — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино. Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осим Ђуре и Спасоја.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Везали га, јер се збесио. Попа рече да га одреше. — Не смемо, попо! - рекоште луди. Он приђе болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши. Онда стаде читати „Страшну молитву”.

И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост, наше пословице...

— Да ми је да се њетко завади, па да ја мирим!... Тако би видјели да сам ја човјек!... Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!...

Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више. — Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на

Станко се хипну и прескочи нож... Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице...

Ово је неки измет... плаче!... То беше што и надраженом псу палица кроз плот... Само што погледа Маринка страшним погледом, па јyпнy као звер... У тренутку се вратио. У руци је носио запет пиштољ...

Он слеже раменима. — И то због мене! Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом: — Због тебе?! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи...

Нешто зашушта иза њега... Тело му прожма језа... Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!... Погледа нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца,

Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!... Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина...

— Нимало? — Нимало. — И... свеједно ти је? — Свеједно!... — Добро, иди сад! Она се окрете и оде најлак. Он погледа жалостиво за њом... И што је она више одмицала, њему све жалије...

се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти зазузучу око њега — први пут то не погледа. Оп је ишао тромо и лено... И стиже кући. Радени људи пано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали.

— Јест, убићу га... као муву!... Да пирнем, нестаће га!... Сад ми је мањи од мрава, а лакши од паперка! И погледа у небо, па се стаде заклињати богу, звездама и плавом небу да ће убити Лазара...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти која сјаје. Све су очи засењене Тихог мрења том

Али он није више био онај исти. И није могао да позна те сунчане обале родног краја. Болно, он затвори очи и погледа у себе.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”. То јест, заваравамо га да не остане

Хајде да вечерамо! Јоца за часак само замишљено зачкиљи очима, онда погледа мени у очи, и као да се разбуди, као да скиде неку маску, као да стресе нешто са себе: — Хајде! Дођосмо.

То има само у Миће казначеја. — Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.

Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута: — Спавају! — Али се трже од свог шапата и као да се окамени насред собе.

склони најпре ону столицу, псујући „што ће ово чудо овде”, седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу, хтевши се налактити. Али се одједанпут трже, видећи по столу грдну, црвенкасту, масну мрљу. — Еј ти, море!

! Па онда уједаред и сам бризну у плач: — А што ће ми све ово? Он баци преда се капу са поклонима и као луд погледа у небо, као да одозго чека одговора. — Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми...

— Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми... — она погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!

Баш да знам да те никад ни узети нећу! Анока се не застиде, кô што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину, рече: — Па добро, и немој!

И понегда тури руку под појас, заглаба чибучић, а батину узме преко среде; али чим она погледа и дигне нос, а он се упаради као да стоји пред владиком. Тако она све више и више бесни и баш хотимично иде уз нос.

— Ђедо, молим ти се, ја.. није вајде... образ под ноге! Ђеда га намрштено погледа. — Ја, — настави Арсен — није вајде... немој што да се љутиш!

Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли срце — бије! А Анока ништа и не сања! Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају

Ђеда отури испред себе комад хлеба, лажицу и виљушку, а нож тури у цагрије. Наслони се на лактове, погледа унаоколо по свима, па стаде на Аноци. Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и пође напоље.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

оставите што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође«, вели фрајла Меланија.

Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева. И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога

морам да је с тим уподобљавам — к’о и добра и лепа девојка: »Ко пре девојци, онога је и девојка«; — заврши поп Спира и погледа га значајно. А био му се јако допао.

После тога је мање лајао за све време визите. Тек понекад лане, погледа сумњиво на ту страну од времена на време, као да прогунђа нешто на форму: хм, ајд, ајд!

— Пак-пак? — умеша се пáтак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја-Сидиног питања. Погледа га гост онако са оном кецељом, па се насмеши. — Али, Сидо... — вели поп Спира — што досађујеш господину?

— Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију, и принесе му послужавник с ракијом.

не познаје још то женско створење које је у стању да му се одупре, само кад је он онако обешењачки, онако по његовски, погледа. А знао је кад и како треба погледати.

А знао је кад и како треба погледати. На капуташке, то јест пулгерске девојке само погледа и уздахне, а на паорске намигне и кресне очима тако жестоко да му понекад спадне и сламни шешир с главе.

сам код своје куће да ми је све чисто, — рече гђа Сида сва бледа, а ноздрве јој побелеле, и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако?

— А, »шнуфтиклама« сте ви научили да бришете чаше; јест ако ћете баш да знате! — вели гђа Сида, па и опет погледа у Перу који се само окреташе час једној час другој попадији. — »Та, та, та, госпоја Сидо,... Персо.

— Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом. Шта ће Јула него се диже, погледа Перу благо и тужно, и следова разјареној мáми.

— Говор цвећа? Не знам, госпођице. — Штета! — рече Меланија и погледа га својим црним очима тако значајно да блага Јулина слика ишчезе једаред засвагда из срца му. Пера обори очи.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног.

Старци би се онда искашљивали, други окрећали од Назе, намигивали. А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да

— поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа. И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше. И после дугог гледања као да се реши да ми одговори.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину. Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући.

Сви уђу. Кад је Љуба видео шта има ту, језа га чисто напада од погледа на многе лепе ствари. Ту је диван од кадиве црвене, па какво огледало, па дугачке фиранге, па сат што свира!

Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их. Мати погледа на девојку, па с њом у другу собу оде; остане Чекмеџијић са чика-Гавром.

Збогом памети! Он оде у собу жени са озбиљним лицем, па ништа не говори, него је тек погледа, па опет свој посао настави.

Ћирковић је богат. Путем се разговарају. Јефта, као добар трговац, ма да је богат, добро погледа новац кад издаје, зна да ће га скупо стати пештански фишкал.

Ја нећу на вас заборавити. — Ћирковић извади дванаест дуката и метне на сто. Фишкал погледа на дукате и кашљуцне од милине. Познао је да је мастан клијент. — Е, добро, ја ћу све своје учинити, немајте бриге.

Миливој се обуче што лепше може, погледа се на огледалу, заковрчи бркове, па хајд’ напоље те се убаци у кола Алкина. Кочијаш јури.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

онај танки дрвени капчић на лењирастом прозорчићу, те уђе нешто светлости, па засењеним очима које су га болеле, погледа пред собом.

Он погледа по селу. И тај његов поглед, засењен и мутан као и његове мисли што су плавиле све по неким црним таласима, видео је са

као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није смео никако ни да погледа.

Он је хтео да она никад никог не погледа, никад ни с ким не проговори, нигде не изађе и да се, никоме не допадне а она то није могла.

ја волим храброст и снагу. И она широко отвори очи, па га погледа некако непомично чврсто-укочено и опрезно као мачка, погледом у коме се видела сва она пожудна чежња и страст за

по коме су, хитри као веверице, претрчавали високи и танки горштаци Тада командант одреда скиде доглед с очију па погледа испитивачки по официрима, којима је. био окружен. — Господо, рече он, има ли кога ко би драговољно...

Онда један крајичак златнога котура повири, и још јасније обасја планину. Јуришић, крвавим очима, погледа тамо према планини. Читав океан простора и слободе ширио се пред њим и мамио га.

Он погледа у руку, угледа крв, па се згури, згрчи, искриви и заурла: — У акцију, у акцију, у акцију! И све се у каламбуру неке

Африка

На понекоме је, (дословце) и по неколико кила григриа (талисмана). Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака

Овде су црнци сасвим другога типа: врло црни, врло дивљих ликова и блиставога погледа. Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити.

Праћен слугама и дечацима одлазим пешице у суседно село Бапле. Шеф села, Кењ, младић озаренога погледа и кршан, боји се очито фотографскога апарата. Иза сваке округле кабане почиње необично зелена планина.

Црнци скупљени на уласку били су овим необично забављени. Смејали су се гласно од свег срца. Н. их погледа мрко и лаганим гласом који се пунио горчином, срџбом и презирањем, као каквим електрицитетом, говорио им је, не дижући

Врло стар, одевен у прљаву одећу од белога лана, сасушен, али још увек свежег бистрог погледа. Има уфитиљену шишку наврх главе.

Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.

Треба видети колико неге тражи један фетиш. Има их које треба склањати од нечистих места, друге од воде, треће од погледа разних животиња.

Споменуо сам раније колико су црнци пажљиви и дискретни. Човек се никада не осећа да је праћен од њихових погледа. Тако, док се купам у мору на Гореу на сасвим златној плажи, али на самом пристаништу, без костима, са каском и

То је један џин, на крпама и слами, разбацаној по каменоме поду, страшине косе и браде, огромних ноктију, погледа који се не да описати, и блештавих насмејаних зуба. Прометеј.

Овај јој, ко зна шта каже, на шта га она поносито и са презрењем погледа преко рамена. Питам шта јој је рекао. „Да прави много ши–ши!“ одговара сам младић збацујући капуљачу са главе.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи. Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа. Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је

А човек је велика стражњица. „Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа. Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком љубазношћу указа Грку врата.

За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широм раширеним зеницама. Одмах затим, склопио је очи и продерао се: „На моју команду, све, вољно.

Е па лепо, чекајте да вам ја дам апшит.“ Док је то сиктао кроз зубе, Гарсули се био окренуо, да још једном погледа на утрину, где је био полк оставио.

Лако је познати добру копиту, високу, доле широку, црну. Ако се погледа у бистре коњске очи, неће преварити, али зар вреди гледати у људске очи? Наказе су, као тај Гарсули.

Ако Павле оде са овога свита, ја нећу преживјети!“ Кад њен муж то чу, он се трже, разрогачи очи и погледа је, трудећи се да јој ухвати поглед. Затим опет прислони главу на дирек, као да тражи меко узглавље.

Па шта?“ Као умилно сикћући црни лабуд, Ана се подиже и раширивши црну кринолину, устаде. Погледа мужа оним својим црним очима, под сраслим обрвицама, а Ђурђе хтеде нешто да каже, али само одмахну руком.

“ Ђурђе, који беше застао, опет само махну руком, одлазећи. Петар их погледа, за тренут отвореним очима, затим опет завали главу и настави да се смешка, затворених очију.

Бојала се да ће га убити при покушају бекства. Павле је само погледа, и опет се насмеја. Вели, бежаће до Будима, а одатле ће у Беч, и тераће све док не постигне, код грофа Бестушева,

Чуће се и наша!“ Павле га међутим тужно погледа и рече му неким гласом којим није говорио дотле, оштрим, грубим, леденим: „Ама није ријеч, дете, о талирима.

Кад су попили каву, госпожа Кумрија погледа, испод ока, свога мужа, мрачно, као кроз громове и муњу. Трифун је сад био раздрљио груди, на којима је имао ожиљак од

Па ипак, иако га не погледа, сад при растанку, била се сажалила на тог поружњалог, запуштеног, човека. Мислила је, за тренут, два, на њега

Теодосије - ЖИТИЈА

А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега много потрудио да дође у туђу земљу.

Свршивши све ово у унутрашњости манастира Ватопеда, рече: — Ако Бог који гледа на ме погледа и да ми да видим овде господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије.

А ја, слуга твој, да се узрадујем и узвеселим због милости твоје, јер погледа на смерност моју и спасе од гонилаца душу моју.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

године. Али се са већом сигурношћу може утврдити да се њихов пословни дар махом не одликује великом ширином погледа: често је код њих мање смелости и оног снажног полета, што се обоје јавља код њихове браће динарског типа из

која се свему од вере нада и све од вере ишчекује, и отуда слаба воља и иницијатива и оскудица смелог и јасног погледа на ствари и прилике.

Њихова побожност личи на грчко-аромунску. Кад се погледа етничка карта, види се како је ово област у којој су се православни Срби одржали најдаље на западу.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Отишли су да поједу мјесец, па да те онда лакше сачекају негдје у мраку. Крушкотрес Кукурузовић погледа у окрњен мјесец и урликну: — Ајаој, готово је, појели су већ пола мјесеца! Бјежим!

— Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну: — Па то је неки стари препредени мачор, лопов од главе до пете, по носу му се познаје!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дланова Далеко у нама (1943) ИГРЕ ПРЕ ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се

свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број).

Хоћете ли да ме послушате бар данас? (Пружи му руку.) АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку). ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, разведрите се! (Погледа га.

) АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку). ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, разведрите се! (Погледа га.) Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут? Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи.

) Извините, куцао сам два пута. Не желим да вас узнемиравам, свратио сам само да вас умолим. Моја би кћерка хтела да погледа по радњама штофове за венчану хаљину, јер, знате већ, венчани дан се приближава.

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били).

ПАВЛЕ (погледа око себе): Па онда, и ова друга господа. Мој друг и ортак, на пример...? НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још

ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја! СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива.

МАРИЋ: Господин ће то посведочити? СПАСОЈЕ: И много штошта више. МАРИЋ (погледа Новаковића право у очи, па кад овај обори поглед, он му са дубоким презрењем окрене леђа обраћајући се Спасоју):

У тамницу или у изгнанство, да би ви на мојој тековини могли живети? Је л' те... је л' те? (Погледа их, али они не дижу поглед. Са горчином и болом.

(Општи дискретни поглед и измена погледа.) СПАСОЈЕ (брзо прихвати ситуацију): Господин Шварц је члан управе предузећа „Илирија” и по пословима тога друштва он

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Био сам сигуран да их читаво Караново чује. Мама је ћутала избегавајући да ме погледа. - Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох. - Тата је такође рекао да ме се стиди.

- О, ти! - рекох отворивши торбу, а Грета извуче бронзану главу испод оклопа и погледа ме својим лудим очима, светлим и покретним као добро углачани стакленци. - Хеј, Сулејмане!

Отац ме погледа као да схвата, нешто рече, више се не сећам шта. Гледао сам у Станику. Она је још држала руке на очима, али се није

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Дед, Софро, истави те новце; кад се, знаш, они’ пет акова прода, све ће то бити накнађено. Господар Софра мрко погледа на Чамчу, па вади буђелар, изброји хиљаду форинти на столу, и квит. Армицијаш прими новце и дâ му квиту.

Фрајла Ленка учтиво га послужује, али је озбиљна. Профит баца око на њу, али она не да своје зенице, не да свог погледа ухватити. Схвата шта Профит мисли.

, онда ће доћи да мало поигра котиљон са „фишкалом”. Госпођа Матилда на ове задње речи насмеши се, погледа на фрајла-Лујзу и Шамику. Фрајла Лујза се зарумени. Она је њој већ много о Шамики говорила.

! Сад фрајла Лујза донесе гитар, па у руке Шамики. Шамика свира и пева. Тако се подуже забављаху. Кад Шамика погледа на сат, зна да ће га отац скоро одазвати, па нешто вади из џепа.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке. Ужурбан, он јој још једном, дахћући под

живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи. Тада бискуп скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ. Поноћ је била одавно прошла. „А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима?

Тада бискуп скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ. Поноћ је била одавно прошла. „А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини...

Но кад се по други пут врати и виде је са малим дететом, малне заплака. Толико беше ведрог, небесног погледа, чистих руку и грла. Сажаљевајући себе, он јој у шали, несвесно, исприча, како би јој било да је његова.

но пре, блеђа и сасвим тиха, под једним, непрестаним, чудноватим осмехом, који се није губио ни онда када га тужно погледа. А погледала га је широм отвореним очима, да му се учини: стиже на обалу дубоког, модрог мора.

Наредио је да га пресвуку још једном и обуку. Она, од стида, оде до прозора и не смеде да слугама погледа у очи, али не изиде. Ни онда, кад га положише у њену постељу.

после наглих ручкова и пијанки, изубијаних ногу, уђоше у варош Грац, пожутели, сасушени, закрвављених очију и мутног погледа.

Вук Исакович, да је могао, не би све то удостојио ни једног погледа, још мање Турску, куда су се неки селили натраг. Турску, коју је Вук Исакович мрзео, не запазив никад њене поплочане

како све то што јој чула распиње, расте увис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да отвори очи и погледа шта је. Тешке главе од удисања ваздуха и трава, клону полако, у недоумици, стиснутих колена, ван себе, у несвестицу.

анђелчићима, пуне безбројних свећа, Исакович, уплашен, видео је и њу, у огледалу, леђима окренут, пре него што јој погледа у лице. Била се обукла као млада девојка.

Видев да је сам на брежуљку, са коњима, он поче шапутати своме, а дрмусати другог и погледа још једном преко реке, спазивши на другој обали француске предстраже.

Деспот га погледа благо, заставши му чело главе, говорећи: „Отверстиа вижу двери смерти твоје, Исаковичу, при последњем издихани!

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.

Свакако најприроднији начин избегавања погледа злих очију јесте скривање од њега. Зато се млада код нас покрива различитим покривачима („вео“, „авлимарима“, „округ“,

).³³ Други моћан начин заштите од погледа урокљивих очију јесте скретање пажње злоочника на нешто друго, упадљиво и необично.

¹⁶⁷ Ово веровање у опасну снагу погледа нарочито је изражено у области Средоземног мора и на Блиском истоку. У нашем народу врло је снажно укорењено веровање

У нашем народу врло је снажно укорењено веровање да постоје људи који имају зле очи и који могу само снагом свог погледа да нанесу велику несрећу човеку, животињи, растињу или каквој грађевини.

„Зле очи, очи урочљиве, веле сељаци, могу да посеку горе од сабље. Кад човек погледа у лепо дете, у напредно теле или ждребе, и зачуди му се лепоти, може детету веома наудити чак и да умре“, пише

Глобалне стратегије заштите од злих очију јесу: (1) склањање деце од опасног погледа, (2) ублажавање снаге опасног погледа, (3) скретање погледа од детета, (4) поништавање штетног дејства урока и (5)

Глобалне стратегије заштите од злих очију јесу: (1) склањање деце од опасног погледа, (2) ублажавање снаге опасног погледа, (3) скретање погледа од детета, (4) поништавање штетног дејства урока и (5) одбијање злог погледа.

заштите од злих очију јесу: (1) склањање деце од опасног погледа, (2) ублажавање снаге опасног погледа, (3) скретање погледа од детета, (4) поништавање штетног дејства урока и (5) одбијање злог погледа. (1) Скривање од злог погледа.

снаге опасног погледа, (3) скретање погледа од детета, (4) поништавање штетног дејства урока и (5) одбијање злог погледа. (1) Скривање од злог погледа.

(1) Скривање од злог погледа. „Најприроднија и најлогичнија заштита од урока је у том да човек не буде изложен погледима злих очију.

(2) Слабљење моћи опасног погледа. У Метохији кажу да „ако гледаш нешто лепо и напредно, ваља да га гледаш кроз сито, јер можда имаш зле очи и не ваља

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот.

У укус тих вишања које су сазревале на прозору, на сунцу, упило се због тога нешто од нашег погледа на чубурско двориште.

од двадесет и тридесет и, морам да признам, ту сам направио велику будалаштину: љубоморна Одри није хтела ни да ме погледа!

Повучен у најдубљу сенку »Хунгарије«, предвиђао сам како ће се даље одвијати ствари. Сада је време да га погледа онако. Погледала га је. Сада је време да се пољубе. Пољубили су се.

Сада је време да му стави прст на уста и да каже: »Ћути, не говори...« Казала је. Сада је време да човек опрезно погледа око себе да ли га је неко видео како се љуби са Жужи. Није га нико видео сем мене.

– Лепо је… — рече девојка зиркајући по сали. – А мени је досадно! – Зашто онда долазите? — упита она и први пут га погледа са стварним занимањем. – Шта бих друго радио док сам ту? – Нисте одавде?

— Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста. Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица.

замиче у неки пролаз — мутни наговештаји — понекад те готово очешу девојке у крзну, љубазни, елегатни младићи угашених погледа, лењи и блазирани — познате зверке што на својим лицима трпељиво носе обожавајуће погледе пролазника— пратиш их,

— Оне у недељу си одлично средио! Хоће ли ти одговарати? — Не верујем — рече млади човек и погледа на сат. Е, па време је да се иде. Пиши!

Чиле није знао шта да ради са грудвом. Премештао је са длана на длан. Једна дама с друге стране округлог шанка погледа га с благим чуђењем. Он јој се стидљиво осмехну и слеже раменима. —Отишли су да га зову... — врати се Поп.

Погледај ми руке! Погледај ми, молим те, само руке! Упропашћене! Кријем их у рукаве кад ме неко погледа. Претворио си ме у грађевинску радницу. Бетон. Бетон. Бетон. Бетон. И бетон. И то се зове викенд! – Не можеш да кажеш.

моћ електичне енергије проведене чак и у хармонику тамнопутог певача, чији су прсти били окићени прстењем свих облика. Погледа испод трепавица друштво покрај кафанског оркестра, правећи се да пажљиво реже бечку шницлу; утврдила је у једном

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Ко то бјеше? — запита Јанко. — У исти мах опази да се сви намрачише и да Крцун погледа Стева као не одобравајући. Ћоро одговори: — Човјек из свијета као и ти!

— Виђи ђавола ђетињег! Све зна! — Које је доба ноћи, Јанко? — запита поп. Јанко погледа на часовник: — Ура до поноћи! — Хајде, жено, дома! — викну поп. На то Гојача прва устаде, па све за њом.

— А нема писара? — Главни је писар ђакон Иво, а кад устреба пишу и калуђери. Јанко погледа на часовник: — Ја се дуго задржах код тебе, а треба да свратим још у толико кућа. У колико још!? — запита устајући.

Владика га само погледа и мало диже руку, а на то мој ти Мрмоња заковрну, посрну, те да га сâм владика не прихвати, пружио би се на тле као

Владика се мало замисли, па га погледа задовољно: — Видиш, то је паметно! То си се добро сјетио, мој вриједни Иво!... Него, познаје ли то дијете много

Кад сунце стиже до пола неба, један се пробуди, сједе и, онако траповијесан, погледа по дружини, па на небо, па се прекрсти и устаде. Бјеше Марко Јокашев.

Јоке му стави длан на чело. Он се насмија, весело их погледа и запита: — Јесу ли дошли? — Ко? — рече Јоке. — Па Лудмила, Вацлав, ујак и мали Јанко?... Па сватови наши!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

социјалних смислова песниковања, и сматрао је узвишеном дужношћу да младом читаоцу пружи „забавице, поучице ведрога погледа.

Љупка плетиља је разглашени хајдучки извештач; јасно су се укрстили два Ћопићева погледа: лирски, и хумористички. Велики заноси и бедни, ниски пориви, живе у човеку у исто време.

Један други посматрач продорног погледа, Змај, такође је показивао родитељску нежност и бригу за дете. Радовић је суздржанији, ироничнији: модернији.

ИИИ Погледа ли се пажљивије наведени списак, лако ће се уочити смелост са којом Ршумовић користи „непесничке” речи, речи из најшире

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

не само нове писце и дневну књижевну производњу но и старије писце и раније књижевне епохе, врши ревизију књижевних погледа, оцена и схватања, даје драгоцен материјал правој историји књижевности.

Поред тога, ту има и занимљивих опажања, оригиналних утисака и разумних и слободних погледа на живот. Књига је писана спонтаним и природним стилом, врло течним и читким, са мером и са укусом.

Милићевић, Вук - Беспуће

— и згледао се у њу. Није ју распознао у први мах. Пришао је прозору, застртом грубом завјесом са плавим пругама. И погледа поново.

Ја знам што ти хоћеш да кажеш. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи.

рече и окрену очи према њему. Он се мало осмјехну и разумио је. Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо. — Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна.

— Ви немате никога да се о вама стара, рекла је. — Како да немам? - рече он и погледа је. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази.

Он је погледа: она сјеђаше с рукама у крилу, с обореним очима, с лицем у које је ударила крв, с облим грудима које су поигравале.

да и њега пржи суша и изгара припека, да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо, глатко, плаво и без облака, са којега се просипа огањ.

Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах. Она га погледа. Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!“ И он, не знајући ни сам зашто, пође.

Кроз један кланац пробија се Уна. Инжињер нешто прича о своме послу и будућим радовима у овој околини; Гавре Ђаковић погледа га од времена на време и климне главом, али га не слуша.

И пусти њезину руку. Она само што мало отклони дланове с очију, задржавајући свој положај с рукама испред лица, и погледа га тужно и паметно у очи. — Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!

прегибе њезиног тијела, њезине покрете, упијајући у очи њезину слику, као да је сада гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку.

И кад смете с ума и кад се превари да је упита да му нешто потврди, она лагано климну главом и погледа га поново, и он јасно видје да у томе погледу бијаше више жалости, више неке мирне, озбиљне туге него пријекора.

Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи. Он баци на њу један поглед са стране: она преврташе у рукама неки вез, а очи јој се бијаху изгубиле на другој

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Јок... три и по. Јовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића. Погледа прасе и немаде куд него признаде да је заиста тако.

Као да га се бојиш, или, да му се чудиш. (Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета

“ Ово рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако

“ Ово рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине Заплакô је од

се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа, Кад ал' у њој ни трага од меда, Диго другу, диго све и редом, Погледа и жељнијем погледом, Ал' у овим кâно и у прве, Нигде меда ни најмање мрве! Шта је ово, зар се тако ради?

Сада пљушту, сада грму јаку, Сада удри опета трњаку, Куд погледа, у шта силан крну, Све се сруши о земљицу црну, Тешка мишка а секира љута, Кр'а, руши, крчи дивна пута, „Уху,

Куда гледа, на кога ли лаје? Па погледа крају и обали, Гледну тамо, па ми се ражали, Виде онде оног дивног Еља, И још Ења, њему пријатеља, И још једна

Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!“ Отац гледну јадно боно дете, Погледа га од главе до пете: „Ришћанице, болест је голема, За њу нема на земљи мелема, Ал' не бој се, све ће добро бити,

он се из сна прену, Па десницом ка срдашцу крену. Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан

дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар већ зора зори?

Али грану од истока сунце, Те погледа оној гори чарној, И угледа, па се разрадова, А гдје не би, побратиме мио! Кад на сусрет њему одсјајује Красна кита

“ Тако рече, гледну низ чардака, Шћаше скочит, ал' јој се не даде, Крошто? зашто? ни сама не знаде, Те погледа у големој муци, Гледну горе небу високоме, Онда гледну оној гори чарној: Од горице лађан вјетар пирну, Покрену јој

“ Па је гледа и опет погледа, И би тако до зоре остао, Ал' улетје једна лака стража: „На ноге се, ето Турци иду, Јалакају, честе пушке мећу.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урок

— дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. — Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба.

Ваљало је ту насликати коња и коњаника, а то је врашки тежак и заметан посао. Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај Ђорђе, мегданџија, ем је коња упропањ нагнао, ем је објеручке скопао копље и пробада змаја

— Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате. — Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате?

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече: — Па то је кобила.

Сви су буљили у слику насред софре, а нико и не погледа у аутора, брадоњу, као да он с читавим тим послом нема баш никакве везе.

— инатио се самарџија. Сава више није налазио за потребно ни да провјерава оно што је већ једном видно. Погледа само дједа и сјетно уздахну: — Богме, кад прољеће дође, а у чемерног Саве нестане жита, нема он да се умоли ниједном

— Хе-хе, а што би то као могло бити? — неповјерљиво зарза самарџија, а и брадоња изненађено погледа у чупоглавог старца као да се чуди откуд ли му излети она црквена ријеч „благочестив“. — Шта ја то чујем, Саватије, а?

Као и остале њезине другарице, још зором је полијевала и мела двориште, чешљала се скривена у собичку и сјетна погледа вадила испод јастука плаво и црвено цвијеће, „Вида“ и „Виду“, које је синоћ тамо ставила не би ли у сну видјела свога

Ево га најзад у сјеницу с крвавим сикирчетом у рукама. — Које добро, господине водниче? Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине.

Пролазећи нашим крајем, Мулић је најчешће свраћао код мог кума Рожљике, једног бркатог делије страшна погледа и крупне гласине.

заропет краву клати! О људи, људи, шта ће се и како ће се? Да се бар колико-толико заштити од сељакова печална погледа, интендант се најприје обраћа момчини: — Како је, друг?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Биће још неких пазара, затребаће му и моји грошеви! Имаће он и мене због чега да погледа! Могу ја и иза букве, и у трње, а не увек у најгушћи метеж! Може и мени да се заглави нож!

А то ти није рекао? Није? Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо.

Сјајан човек! Он не мора, ко неки, да виче да би га слушали! Неко сатима прича, доказује, а кадији доста да само погледа. Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани. Око њега увек нека тишина.

Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде. На кратко, колко да Хасанагиница дете погледа, пољуби, па ми идемо својим путем. Ма немо да се деранжираш, сам ћу ја! ХАСАНАГА: Ма ајде, испратићу те!

Што ћутиш? Нећеш ваљда да превариш? Изнеси то дете, немо да си такав, нека га мајка погледа, макар надвоје-натроје, па д идемо! ХАСАНАГА (Јусуфу): Накитила се богато, да ми се покаже!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех.

— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме.

Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

Ти ми беше једнако у памети и због тога још више се једих. — Што не једеш? — упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Има времена. Рано је.

— Што не једеш? — упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Има времена. Рано је.

Твоја мати сагла главу, рукама стисла колена и тако нагнута слуша, тресе се и дрхти. Одједном диже главу, погледа матер, па је опет брзо обори, зари у крило и бризну у плач, грцајући: — ’Аџике, зар то?

И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. — Е? — тргох се. — Мани, синко! — Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ!

Уђе он заносећи се. — ’Аџике мори! Што? — Али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке пође ми у сусрет. — А ја те, брате Косто...

У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше. Баба се трже, збуни, погледа ме плашљиво и понизно. Остале, као да би је оправдале, рекоше ми: — Две ноћи није спавала.

— Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи!

Оне се све скупиле, згуриле и, зајапурених образа, светлих погледа, заталасаних груди, слушају мантафе, а ручицама стискају срце, да им не куца тако јако и силно...

Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа: — Немој! Срамота је!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И ево паша испуши лулу, по бради се глади, погледа булу: „Добро ми дошла, верна моја љубо! доцне ми дође, ал' ми није скупо, није ми скупо чекат на тебе, само те жалим

кад се кали у студни вали те бива челик, тако се душа сужнога дива, паљена славом сјајних победа, топљена жаром жељних погледа огњеног ока Делилинога, тако се срце од плама жива у смртну студен тамнице скрива, слепилом жарки поглед окива, те —

Млад је женик пламен живи, гори, збори, приповеда: „Што је теби, злато моје? Што ме сунце не погледа?” „Не питај ме, срећо царска,” невеста се исповеда, „још је Самсон у животу, то је извор мојих беда.

Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу,

Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаји од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на

Милош је био волујар, те је вазда Дивоњу чистио, хранио н тимарио. Једанпут чисти он вола, а плаче и јауче. Дивоња га погледа, па га запита шта му је и зашто плаче.

— Ма, ја хтједох да се мало заложим! — рече царев слуга. Путник га погледа: — Па, чим ћеш кад немаш шта, а немаш гдје купити? Него де да пожуримо, па кад изађемо из шуме да купимо штогод.

Кад изјутра устаде, обуче се, уми се, а маћеха ни да га погледа. Он се зачуди, али не упита. Узе шешир и штап, па подиже јастук да узме и мараму. Али, хоћеш! Ње нема.

Чојек се попне на дрво и погледа, кад угледа пред собом једно велико поље и у том пољу једно лијепо бистро врело и још некаку воду што тече пољем.

и којешта радити — не би ли га тиме престравио; војник ни абера, но само свири, ђекад пијуцне и срдито испод очију погледа непознатога. Најпошље непознати дође преда њ и рече му: — Ко си ти? Шта радиш о'ђе?

Ханџија се кобајаги зачуди: — Какву аспру иштеш? Ти мени нијеси дао ама баш ни паре. Путник се препаде и погледа зачуђено, мислећи опет да се ханџија шали. Наједанпут се пренерази кад опази да је у ханџије црвена брада.

Момак одлети, и за неколико декика ето ти ханџије. Ступи унутра, па погледа хоџу и путника: — Та ваљда ме нијеси звао ради оног бекрије. — Погодио си. Баш сам те ради њега звао.

— Добро — рећи ће старац. — А како ти је име жени? — Белила. — Добро, онда пиши жени што ти ја кажем. Ханџија погледа хоџу чудним погледом, но ипак стаде писати: „Мојој вјерној жени Белили.

— Суди ми по кануну, ефендија! — одговори Јеврејин. Кадија прихвати канун и погледа у канун, па рече Јеврејину: — Ни од каква милета не може бити Турчин до од Србина, а овај је кмет Србин па његово око

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије. МАКСИМ: Оће. Види се изјутра дан. Она што се чепи и погледа као миш из трица, што се криви и пренемаже, и натркачила на глави којекакве комедије, та да буде паметна, кад се уда?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Октобар у јуну. И трну зуби и опада коса, Огледала се од погледа гасе, Будућност разложена као глоса Нејасне строфе. Болест обнавља се.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Боже, изгледа да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову, мислим, када вам оно излази слика у новинама и све!

и без икаквог устручавања прелази улицу, с пешкиром око врата и са четкицом за зубе у руци; да га човек случајно погледа са стране, мислио би да иде у купатило с најлепшим шареним плочицама.

први човек који је једанпут заувек ракрстио са преживелим остацима једног малограђанског ситничарскоситносопственичког погледа на свет и књижевност, избацивши из свог дела потпуно интерпункцију, стил, смисао и граматику, као и све остале стеге

Једва је успео да смести свој шприцерски стомак испод стола, купио кило белог и налио прву чашу, кад, као случајно, погледа за наш сто и угледа Снежану како лепо вијуга око стакларије. Чаша му остаде у висини уста, а он одједанпут пребледе.

Маман, која је за цело време његовог монолога читала новине, погледа га уплашено: — Кога би то уцмекао? — Њега, на часну реч! — Ти си стварно луд!

— Малограђани! каже с презиром, али да је у том тренутку бацио погледа иза себе, не би то ни у сну извалио! Из плакара се, наиме, појављује маман живописно одевена у старе фармерке, дубоке

После трећег запаљења, погледа ме право у очи и каже са прекором: — Па добро, бре, Анчи што не купиш једанпут шибице? Докле ћеш да се гребеш за

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

уз тежак тресак, који руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида, пред којим муња кошуљицу скида. Издржи налет зрачних насртаја. ИИ Од палих речи творим ли небеса?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају рече, погледа свијетла: „Ипак ћу једном појести пијетла.“ Убрзо ноћник отпраши снијегом, замаче репом за првим бријегом, под

“ У овој земљи људи су браћа, ту ти се добро за добро враћа, не видиш нигдје погледа злог. Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног.

“ Ћоса је спреман помоћи сваком, па даје просо капом и шаком, храни милион уста. А кад је дошла средина љета, погледа Ћоса, ал каква штета: читава њива пуста!

Боље је ући у лављи кавез, него са псетом правити савез!“ Одједном Жућа показа зубе, погледа мачку мрко: „Држи се, Тошо, лоше си прошȏ, уговор наш је цркȏ!

Сипа и веје са свију страна, чује се тужно грактање врана. Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!“ А Тоша рече, сретан ко дете: „Како ли бели лептири лете!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе.

Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам.

С једне стране стола стајала је још млада, висока и мршава жена, необично пријатног, паметног погледа, али већ свела. Са друге стране, на нечем што је или диван или постеља за децу, седео је болесник.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

” ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

ТАНАСИЈЕ: Уха, куд ти оде, прија-Сарка! ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос.

Него, не знам где сам оставила папуче. АГАТОН: Па ето их на ногама. САРКА (погледа): Гле, истина! СИМКА: Па истина, дабоме, и не знам само, шта имаш у мојој соби да тражиш папуче?

ВИШЕ ЊИХ: А он? АГАТОН: А он само гледа у земљу и ћути, не сме да ме погледа у очи, јер бих му ја из очију прочитао тестамент.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

22 НА ДУГОМ МАРШУ 28 ТАМО СЕ ГИНЕ 32 НА ПАДИНАМА ЦЕРА 39 НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА 52 ОКО ЈЕДНЕ ПРЕЂИЦЕ 59 ПРЕКО САВЕ 64 ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР 77 ПОД ОКРИЉЕМ

Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну.

природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу. — А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко.

— Ђак, поднаредник. Потпоручник је превлачио прстом преко списка, погледа до краја, а онда се обрати капетану: — Нема га... — Е, иди у другу батерију, ено тамо!

Иако је мучно, неко унутарње љубопитство гони да се ма и летимично погледа. Али и тај тренутни поглед довољан је да слика остане незаборавна. Преко пута је лежао младић, полеђушке.

Војници се кришом подгуркују, али нико не смеде да погледа Крсту, бојећи се његових огромних руку. — Овам’ те, ’тицо, овам! — зачух глас потпоручника Александра.

Командири су издвајали неке војнике којима су нешто објашњавали, и патроле одмах кренуше. Стиснутих усана, укочена погледа и леденог израза, промакоше војници поред нас. — Откочи пушку! — викну један, сигурно вођа патроле.

— Нека командир пете батерије креће одмах! — зачу се оштар глас команданта дивизиона. НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА Требало је изићи из ове њиве на сеоски пут, али је пролаз био рђав, те смо чекали да возови

Али је исто тако значајна улога и оних који су нас водили. И у овим великим данима, на овом светом месту, на домаку погледа и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш

Повремено смо гађали цело послеподне. Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде.“ Ми смо ћутали. Станоје погледа упитно поднаредника, а овај ману руком као да вели: „Свршено је са њим, а ти чувај себе.

— Идем! — рече одлучно. Ћутали смо... Не знамо да ли да му честитамо или да га одвраћамо. Он изиђе, усправи се, погледа около себе, и лаганим кораком пође ка реци. Једини усправан човек. Изгледао нам је као Херкул.

Поднаредник прихвати чутурицу, држећи је грчевито. Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка. — Њему! — повикасмо готово углас.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега...

И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је убио!«...

Тхе... кад није боље... — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији. Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.

обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех. Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !

« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући.

Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи. Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник.

— Све одличне, одговори он оним благим тоном, у коме нема пи мало хвалисавости. Љубица га погледа са немим поштовањем. — Да ли је много тешко постићи такав успех? — Па није лако... Треба радити непрестано и о вољом.

Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо

Ништа, удајте се за Гојка, он је миран човек; ваљда ће се овде станити стално, — рече гост и лукаво погледа на нове колеге.

»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи.

Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања.

Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

што љепше погледати, К’о дјевојке како жетву жању, За њим’ вежу момци нежењени, За њим’ шеће беже Јован-беже, Те погледа мобу накићену, Мобу гледа, а моби говори: “Моја мобо, не просипај класје, Далеко је до Ђурђева дана, Камо л’ није

“ 114. Чудна ти ми годиница дође! Кад ми драги испред двора прође, И погледа уз пенџере моје, Чини ми се, до мора је моје. Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми.

“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања. Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати,

Мајстор га кроји, калфа га шије Сребрном иглом, злаћенијем концем. Туде прође царева ћи. На њу погледа мајстор Манојло, На њу погледа и кафтан ократи.

Туде прође царева ћи. На њу погледа мајстор Манојло, На њу погледа и кафтан ократи. Превари се калфа Данојло, На њу погледа, иглу преломи, Иглу преломи, конац прекиде. 159.

На њу погледа мајстор Манојло, На њу погледа и кафтан ократи. Превари се калфа Данојло, На њу погледа, иглу преломи, Иглу преломи, конац прекиде. 159.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СИМКА: Па јеси шта нашла? ГИНА: Нашла сам ово! (Пружи Симки писмо. Симка га погледа, пребледи, седне на праг, покрије лице рукама.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

На свему што прође мој осмех засија. Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође. Жене пролазе и облике губе, смеше се, па ми приђу да ме љубе, а ја им нову сенку дам.

крви расутој, не само да сенима својим не нађох мира, него ни за туге, што се родих да ублажим, не знам више шапата, погледа, ни додира! У Сербии, зорњачу тражим.

Кад сам стигао на други спрат, баш је зазвонило звонце. Дотрча једна собарица и погледа број, узвикну нешто и на то потрчаше и са десна и са лева.

Ретко тек залута по који заљубљени пар из Бреста, погледа нам весело у очи, али одлази брзо. Хладно је, и, кад ми показује, кроз прозор, острва, поскакујемо.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Кад је сељак дотерао краву близу, под сами рит, ђаво погледа и прекиде посао. Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!

Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!... Сироче: (Погледа је радосно изненађено.) Тебе да вежем? Госпођа у црнини: Да, ја ћу ти дати поклона, да ме одрешиш... Хоћеш?...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога. Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види?

— упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити. Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста нека земља. — Како се зове? — упитам. — То не знам.

— Ви сте странац? — Странац. Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима: — Молим вас,

— Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу. — Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад.

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не

— Дакле, не можете да се сетите?! — рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући. — Извините, али никако не могу.

Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! — рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом. — Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромНом раду.

— Историјска — рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом. — Ви се бавите историјом? — Ја?!

— То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом — заврши министар и погледа ме прекорно.

— Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! — узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући. — Сасвим тако! — рекох.

Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Залудан Дуле, па почне да се туња око они стаклића нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица.

И сад под старост!... Шта ће ми то? Шта ми недостаје овде?...« Ту се окрете и погледа по соби. Све, чим је проживео читаве десетине година, чим је проводио радост и весеље, болест и тугу, све што се

Капетан продужи: — Има ли који из војске? Показаше му Ђокића и Љубишу. Он их погледа пажљиво, па се окрете Ђокићу: — Да ми је оваквих неколико, не бих ја кретао толика села. Пази, јуначе, покажи се!

Испесмо се на један »ћувик«, с кога се видео велики део целог ланца од потере. Чудно осећање обузима човека, кад погледа овај жив обруч, који се све више стеже и сужава око непозната му непријатеља...

Беше то чисто, младолико, обријано лице, црних, отворених очију, из чијег се погледа више не види ниједно осећање, ниједан знак.

— А онај нам побеже... Деспић — рече капетан и прекорно погледа оне, који су га, без сумње, пропустили. Затим се окрете Љубиши: — Сутра дођи с кметом, да примиш сто дуката.

Професор историје некако се ђаволасто смеши и погледа га испод обрва. »Кажите нам Ви, — вели он, — Ви, Јовановићу... дед' шта најгоре знате?

нисам баш најбоље Византију прешао, али тек... могу...« — »Хм! можете, а?« вели професор и опет га онако ђаволасто погледа: »па дед баш да видимо у којој су Вас мери интересовали зелени и плави«, вели професор и смеши се задовољно.

Кад Пера стаде да описује побуну зелених, случајно погледа професора и спази да је то директор, али га ова промена не зачуди.

Пери закуца срце и стеже му се дисање. Али он погледа у црне наочаре слободно и отворено, знајући да ће га то спасти. Један, који је био добро спремљен за испит, а рад је

Ђаци расположени, па само пљуште одговори. И Пера се ослободио, и само чека да га старац погледа и мрдне главом. Узе да разгледа још једаред своју Византију, нарочито да понови године догађаја.

Учини му се да ће рука још неко време остати на том месту, па погледа на прозор. »Што се мисли толико, — рече он у себи, — кад знам шта ме мора питати... Почећу овако: После Аркадија«...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Па то сам, знаш, и хтео да пробам, да се ослободим. СРЕТА: Како да пробаш? ЈЕВРЕМ: Чекај да видиш. (Погледа најпре на врата леве собе и затвори их, завири затим кроз кључаоницу Ивковићеве собе, а затим куца на врата.

Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа у очи, он не уме да зине. ИВКОВИЋ: Ама, све ја то знам, али сам рачунао много више на тебе.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— А он? — А он застаде мало па ме погледа, па врти главом. А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за

пут свратио у механу, и сада зева беспослен; зева и ломи жигице од дуга времена и не осврће се што га Зац сваки час погледа и дува љутито на нос. Срета седе и заиска кафу.

— рече Крсман, па поносито засука брке. — Но наш’о стрине па трпе. На израз »стрине« трже се Мића и погледа прекорно Крсмана. Примети му да Дон Педро није био кмет и закрати му реч ради овог увредљивог израза, па настави даље.

Оданде пита само то колико дана има да одлежи. Кад се Мића поклони пред Љубицом, ова погледа у ћир-Ђорђа, а тај поглед је значио: могу ли?

Затурила главу на десно па је подупрла десном руком, а леву метнула на Мићино раме па спустила трепавице и тек понекад погледа кроз њих на Мићу, пукне прстима и викне »Ћухај!« — »Ајој! што ћу кукавац!« виче опет Мића.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано куда... Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце!

— И ја бих се чудио, Кад не бих знао тајну. Под покривачем, уместо себе, Жуња је поставио јорган и ћебе; Ко год погледа, рекао би: Свако је на свом месту у соби. Месец кроз прозор зраке разлива, Последњи у ноћи Жуња уснива.

Толико озбиљности! Кад се погледа побоље, Мајсторска одговорност ту је доведена до мрзовоље. Једној ципели појача ђон, другој удари блокеј, Трећу

Једној ципели појача ђон, другој удари блокеј, Трећу само погледа, чвркне је, и рекне: „Ти си океј!” Неке, прешавши неизбројне стазе и богазе, Код њега, као код лекара, на контролу

прави, Од јутра до мрака, ноћу и дању Мрави се врте по имању, Свак заузет око свог поседа Не стиже суседа да погледа!

Све се врти у страшном кругу: Час на северу, час на југу, Сунце клизи низ своју пругу. Погледа, каткад, мачор кроз стакло: Е да ли се штогод помакло? Ал све је исто. Барице цакле. („Опет је пала киша, дакле”).

— питао сам краву На ливади, док је пасла траву, Ока влажна, памети пипаве, Ненавиклу да даје изјаве. Погледа ме одоздо, искоса: — Кад већ немаш паметнија посла, И пошто смо сами, и удвоје, Рећи ћу ти осећање своје...

А уоколо, докле ти око погледа, Треба да пасу, да се излежавају и да мучу говеда. И пошто се то двоје на једном месту спојило, Морате, обавезно,

На завршетку епопеје, Нек погледа захвално пут Касиопеје, Јер звезде, на крају дугих бдења, Воле да им се шапне: „До виђења!

ТРЕНУЦИ ОЧАЈАЊА Сунце греје оштро и строго, Расипа жар по васиони; Погледа деда, куд би мого Како, и у шта, да се склони. Три старице, као три хидре Спопале су нашег Лаокона!

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

НА ГАЗИ МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама...

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на очи да му изађе а камо ли да се усуди и да га погледа! Међутим све то није требало.

сваког изненадног додира, чак и од шума и бата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к

када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније.

Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече: — Ефенд'м!

Он никада више у њеним очима неће бити онај њен велики татица, ефенди Митица, и зато никада већ неће смети да је погледа, још мање са њом да се пошали, насмеје, помилује је, камо ли да се испред ње поносно, раздрагано креће, и још тражи да

Остале су, нарочито младе девојке, шипарице, црвенећи од радозналих, чисто зазорних погледа, као кроз шибу пролазиле и бежале на више ка мосту и амаму, тако да је баба Симка, кад је видела да ће са Софком

и са великим нанулама на сувим ногама, и чисто заклањајући својим усахлим телом бакарне боје Софку од радозналих погледа, пушећи разговарала са амамџиком и, са неком насладом, мешала турске речи, — Софка чисто претрну, јер се није надала

она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и све, и сватове, и околни свет, мирно, јасно и са осмехом погледа и као поздрави климнувши главом.

Осети како јој од страха и ужаса поче црква да се врти. Не знајући већ шта ће, одједном подиже главу и погледа свекра тако очајнички, да се овај пренерази и занесе од страха.

— Дај, да окуси штогод. — Ко? — погледа га у чуду ашчика. — Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно. | — После ће она!

И сама Софка, заборавивши се, подиже се и поче га заустављати: | — Не тато. Не, тато. Али он је не погледа. Преко софре, укорак је прескочивши, пође по кујни, свирачима.

Па њено је и оно што он већ сада (а какав ли ће бити тек доцније када сасвим постане човек), чим је погледа, стане до ње, не зна шта ће од среће и радости.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Свих погледа ти си једна светла жижа, Свих жеља мета варљива и сјајна; Ипак, ниси једном но другоме ближа, И остајеш чиста и тиха

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

Сердар се диже те погледа око себе; скиде капу па се побожно прекрсти, говорећи: „Смилуј се, Боже, мени грешном!“ Затијем, диже струку на главу

“ „Нити ће, стрина, док се под овијем шљеменом нешто не измијени!“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!

“ рече му ђакон суминувши га. Нечесов носоња, здепан, црвене браде до паса, бјеше тај архимандрит Вучетић. Он ружно погледа клисара. Игуман Пахомије, напротив, бијаше окошт, црне просједе браде, смирена изгледа.

Но ми смо, Господару, и погладњели...“ Е, можете замислити би ли смијеха. Господар исти осмјехну се и љубазно погледа свога веселога ђакона.

Није им ни говор разумијевао, но на прсте разговараше ш њима. Ипак бјеше му пријатно њихово друштво. Погледа се — кад тамо и њега прерушили; украј себе нађе штуц са натакнутијем бодежем.

Про рамена висаше му дугачка шиба на кремен. Човјек се тај устави сучући шиљату брадицу, погледа дјецу па гнијездо. „Шваб“, викну њеки деран, а на то сви нагоше бјежати.

Ивана стала чело ногу му, а Милица и Стана са страна; све три блиједе и забринуте не скидаху погледа с рањеника док се видар не би исправио, а онда њихови се погледи стеци на лице видарево, да с њега прочитају судбу

„Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!“ примјети њеки старац и погледа сердара. Сердар се сад удобри помисливши е ће их бити жацнуле оне ријечи, па ће и он: „Јесте се искињили, ваистину.

Домаћи мачак Шарко, који дотле лежаше под креветом, зачуђен, ваљда, што наста та необична тишина, измиље, погледа по чељади, обрну се у ковитлац два-три пута, па одједном ђипи на кревет, на ноге Јанкове.

„Хоћете ли сад вечерати?“ запита она. Сердар погледа видара. Овај рече: „Погле, Стане, спава ли; ако спава, нека га, нека се одмори, па ћемо.

“ „А да како! Ко би се могао уздржати, кад се тако у образ такне!“ поче онај понајстарији жестоко. Владика га погледа, а он одмах понизно: „Ето чујеш, Господару, је ли зли удес, као што рекох...“ „Нека, Јоване, молим ти се!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ваистину, слово „иже“, али сирца ниже“. Шербеташче, поне, закон ти! — Срете некакав бијесан

СРЕТЕЊЕ Неки причају да медвед који, преко зиме, лежи у својој јазбини, на Сретење, кад се сунце рађа, изиде напоље и погледа низа сунце.

Ту један стари вук приђе и рекне да је стар и немоћан, те да не може никуд у тор да иде. Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који се био сакрио, па, пруживши на њега штаку, рекне: „Ето ти вечере!“ И после оде.

Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се ђе не сакрије: кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мијеси хлеб, а пребацила десну сису преко лијевог рамена, а лијеву преко

2 (Кад је девојка у башти, отргне струк траве, говорећи): Куд год ходам, вратић тргам; за мном се свила мота (погледа иза себе), из уста ми бисер капље (погледа преда се); спреда сам вила, отраг сам мама: ја помамих вас свијет: и у путу

траве, говорећи): Куд год ходам, вратић тргам; за мном се свила мота (погледа иза себе), из уста ми бисер капље (погледа преда се); спреда сам вила, отраг сам мама: ја помамих вас свијет: и у путу путника, и у срету сретника, а најбоље

(Затим погледа у своју звезду и рекне): Јалдузлице, по богу сестрице (остави нож), ди ми Мују најдеш, да га снајдеш, ди га стигнеш

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН?

Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на

на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад | дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а

сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зачује наврх њега ђе се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долећео виленик и вила, и виленик хоћаше да му вила нешто силом каже, а вила бојећи се закле му се говорећи:

Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен, док шта ћеш виђети?

Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу,

“ Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: „Хајде, брате, са мном на чардак.

змију крилатицу, и кажу му да је њу лако уфатити, ма само у они трем кад се сунце помоли иза планина, јер она у сунце погледа, и доклен сунце добро копље не оскочи, слијепа стоји.

Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења.

“ одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те

Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ 27. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. Некакав крадљивац замотри дању у

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА (седне): Вилотијевић? МИЛЕ (устане): Вилотијевић? СТАВРА: (Полако спусти новине и преко њих погледа у Вилотијаевића. Затамњење.) В СЛИКА (Кафана. Вилотијевић седи и вечера, стално погледајући напоље.

Бразлетна? Бразлетна? (У великом страху појури напоље. Излазећи, судари се са Вилотијевићем. Он је згрануто погледа, а затим, као да прати двојицу невидљивих војника, прилази столу и смешта своје „госте”.) ИКОНИЈА: Шта би, лудаји?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава?

ВЕЛА (истрчи из кујне и отвара врата на једном крилу капије). ВЛАДИКА (улази, благосиља Велу која га љуби у руку, погледа на доксат, полази степеницама). ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је.

Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све. МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте?

СТОЈНА (покрива га и утуткава, намешта јастук да се боље наслони). ЈОВЧА (погледа је, нешто разнеженије, болно): Где је? СТОЈНА (уздахне): Ето, ту је. Сад ће.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали — за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле — за сестре и сроднице вмењавати. Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега.

се, јер су моји| драги [Х]оповци, осим сви[х] Фрушкогораца најпитомији; благосклони и благопријатни, весела образа и погледа, пристојно и чисто обучени, једним словом, нису нимало прилични оним калуђером с којима се деца плаше.

[Х]оћеш ли да си читав, иди својим путем, нити и[х] гледај, јер ако диже очи и погледа, већ не оде даље; ту ћеш остати довека.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица. Ркалина погледа презирно Стипана: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!?

Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда.

Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу. — Је ли да ћеш бити добар, а? Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови што бјеше путем научио од Стипана: — Бићу припокоран, припоштовани оче!

Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар? Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било!

Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати. — Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ?

али кад би се Срдар окренуо пут њих да их благосиља, онда би Бакоња оборио главу, јер се бојаше Срдарева оштрог погледа, који би могао продријети до дна душе Бакоњине, те видјети велику тајну — ако већ не зна за њу.

Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све

Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као

овај... ако би то пало у друге руке... — Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе. Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’

Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај...

На њихове замјерке како му је у соби загушљиво, он их плашљиво погледа, као бојећи се да не би ненадно отворили прозоре, па пребаци разговор на љетину, па спомену синовца и препоручи га

Како се то може разумити? Брне их опет погледа неповјерљиво, па их замоли да га оставе. — Триба га спасти докле је на вриме — рече Тетка пошто изађоше.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Целу ноћ није спавао кад је први пут на кантар ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи селаку коме је први пут криво измерио прасе.

Неће да умре као председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену познаје, не, то је беда, сиротиња...

— Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина. Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе.

Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну. Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина. Ђорђева уста се згрчише па затегоше у заједљив осмех, скрамица радости прекри

— Аћим показа штапом на пут. — То је наша кућа! — Чађевић ногом удари о залеђен снег. Аћим га погледа изненађен, обрадован. — А ко си ти? — официр се погури ка Чађевићу.

— викну из угла најозлојеђенији Преровац. Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не казују. Онда се окрену ономе што је викнуо: он гризе усне и прети главом.

Упогани ми се у браду ако млад лук дочекаш у Паланци. Капетан се усиљено насмеја, али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече: — Знаш ли шта оглашује звоно?

Пусти га нек иде куд му је воља. Аћим сâм, погнуте главе, журно пређе преко пијаце. Стиди се и да погледа ћутљиве и натуштене радозналце. — Што си сам, газда-Аћиме? — дочека га зачуђено Рака апсанџија. — Шта те брига!

Даде му троножац да не би сео уз наћве, у сенку. Сме ли да се радује? пита очима Николу и не опажа како се од њеног погледа муте старчеве још крупне очи са избледелим жућкастим искрицама.

“ После је ошамућена тумарала по кући И дворишту. Мајци није могла да погледа у очи, избегавала је, изналазила послове ван куће и од мутног страха ни реч с њом није проговарала.

Аћим припали цигару и погледа у прозор. Помрчина мирише на кишу. Тамо где ноћас њему треба да се роди унук, жута је мрља у тами.

Врата треснуше о зид, а Аћим и дале седи на миндерлуку поред прозора, загледан у црне јасенове; трже се, али не погледа у врата јер зна зашто су треснула. — Мушко! — задави се Милунка. Аћим гледа кроз прозор: свануће потапа јасенове.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Кад девојчица боле погледа, виде да су то, у ствари, лутке начињене од дрвета, али не онакве какве се добијају за рођендане, већ нарочите,

Једном си ти мени помогао вративши ме у воду. Сада ћу ја теби. Пењи се! Мали чистач је сажаљиво погледа и осмехну се: — Не будали, рибице! Погледај колика си! — Ти погледај! — Одбруси риба и поче да расте.

Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко. Загледа се у локву.

Не одговара стенама да се друже с таквим брбљивцима, а ипак!« —погледа га, осмехнувши се, а талас задрхта од нежности. Од тога трена њен лик није га напуштао ни у сну ни на јави.

Лепотица га само сумњичаво погледа, али од тога трена дани су им се расцветавали као златне руже. Научи лепотица да се смеје, да страхује, да брине, да

Смислили да му поклоне крилатог кона. Можда ће га коњ обрадовати? Кад, гле врага! Принц ни да погледа коња. Само замагљених очију зури у даљину, а на лицу му цвета туга. Шта сада? Како да од принца одагнају досаду?

Послали младиће да роне, да га траже. Многи се нису ни вратили. Али, када су донели бисер, принц ни да га погледа. — Принцу је потребна принцеза! — рече цар. — Шта друго? Али узалуд су доводили лепотице. — Није та!

Затим се трже. Поново погледа отворен прозор. На раменима јој је већ нешто расло... ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ Као галеб залутао између неба и мора, блиста

Дечак није могао да види онога коме је тај глас припадао, али кад пажљивије погледа под, виде како се, заглављен између две дашчице, мучи пегави гуштер покушавајући да ишчупа реп. »Откуд он овде?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Љубица је постепено учила да види како смерност сасвим нестаје из његовог погледа а љубазност постаје двосмислена: не ретко, претходила је некој опакој Милошевој замисли или је ту замисао следила.

Избегава да погледа у своје чувено Здање које је, како је на њему и записано, он подигао и даровао своме отечеству. Пре отприлике сто

ако се, у доба дана кад сунце достиже зенит, стане на један од углова раскрснице Улица Седмог јула и Душанове, па се погледа навише, уз падину, према Зереку који се оданде види и према КнезМихаиловој која се не види.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И вама је, јаој, пао Стегоноша дичног стега Ал' је син'о гробак нови: Ви стојите око њега. Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?

В. Илић ЦXВИИ НА ГАЗИ-МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама.

Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да

“ (1-2) 2 Дођи, о дођи! У преслаткој ноћи, Скривен тамом од твога погледа, Говорићу ти о вечитој моћи Живота, и о срећи земних чеда, Што могу смрт да плодношћу победе.

И реч'ма пуним тајног, нејаснога, И несвеснога - свест ћу ти занети. Па ти, сакривен од погледа твога, У име Вечног невиност узети. Св.

Зар све да згази?... И на се мисли... Слатка је нека језа подухвата; Мисли - и шапну: „Опрости ми, Боже!“ Погледа у ноћ, и одшкрину врата.

А крај њих ћутећки бленусмо у ништа Нас три млада старца увелих образа, Као укинути цветови с гробишта, Уморних погледа, тупих, без израза. ...Кад укрочи она, гиздава и горда, У црвену руху, са црвеним штитом.

Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа преласна. С очима славуја што у мраку куња Ти ходиш са душом малокрвног чеда, Укочена, смешна, - док се порок шуња И

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство; ал' његови снови и сјећања крију му се јако од погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу

наједно сабране друго ништа не представљају ми до кроз мраке жедно тумарање, до нијемог једног нарјеченија, до погледа с мраком угашена.

Без остријех зубах ледне зиме, би л' топлоте благост познавали? Без будалах тупога погледа, би л' умови могли блистат св'јетли? Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете.

у којој се вјечност одњихала, из које је у крила удрила, у бескрајни простор улећела, од свачијех скрила се погледа до једнога који све прониче, - у опширно светилиште бића, ђе с' рађају сунца и мирови, ђе вјенчано биће с

О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо

Попа, Васко - КОРА

не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са јасика у грудима твојим Лишће не опада На небу твојих

невидљив У срце ти се затварам Тишини бих те отео У песму те облачим 18 Дан ти богат у наручју Носим Младе јеле дуж погледа Садим Градовима твог ћутања Лутам Росу ти са трепавица Берем Ноћ витку ти преко паса Ломим Брижне зоре са

тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Кудгод се тада погледа, види се пресушено тло, тврдо као камен, неспособно да исхрани иједну травчицу. Суви ветар дува преко целог краја,

Зазиру од урокљивог погледа, а не устручавају се да пију окужену воду. Диагнозу врше по небеским знацима, а не по лекарском прегледу“.

„А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар. „И они су састављени из атома“. Хипократес га погледа зачуђено, али Демокритос остаде при своме.

Младићу се заврте у глави. Узвишена богиња, богато одевена, у пуној ратној опреми, са позлаћеним шлемом и копљем, погледа га, у својој надземаљској лепоти, опором девичанству, чистоти и неприступачности, достојанственим погледом.

“ Он се подиже на ноге да се врати у Пиреус. Но пре тога хтеде још да погледа изблиза све ове грађевине које га потсетише на његово ништавило. Он се приближи Партенону.

„Да ли су то били смртни људи који ово створише и животом надахнуше?“, упита се наш младић, а онда погледа на онај део храма који се видео испод тога забата.

учини то Аристотелес на свој властити начин и другим речима, но толико јасно, одређено и тачно, да га Платон зачуђено погледа, јер тако савршено научно није говорио ниједан новајлија његове школе.

Аристархос показа прстом на другу слику на табли. Принцеза погледа пажљиво онамо и стегну своје лепе обрве да би боље разумела оно што следује.

Аристархос се не усуди да у њу погледа, но кад у свом предавању стиже дотле да растумачи како је у доба дихотомије измерио на небу отстојање Месеца од Сунца,

Он погледа, присиљен над том невидљивом неком силом, у вис, у принцезу. Она дочека његов усплахирени поглед љупким осмејком својих

Он погледа уплашено око себе као какав бродоломац који тражи неку стену да се о њу окачи. Поглед му паде на његову таблу која је

“ Принцеза погледа захвално на свога оца, а њена маћеха стисну бесно своје румене усне. Тако постаде Аристархос преко ноћи славан

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако и на моју штету, ипак свидело, обрати се ономе другом, са

У оном узбуђењу ја несмотрено пожурих да га обрадујем: — Молим те, пре свега, ево новца, донео сам ти. Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац. — Баш си смешан, побратиме.

— О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће? Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена: — Све ћеш редом чути. — А синоћ си имао напад?

шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

Ја пустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао. Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен.

Никад. А ето до чега сам доспео. Сад је свака рђа боља од мене. Па погледа у чичицу и настави сасвим гласно: — Сви су данас бољи од мене, поштенији од мене; сви патриоти, а ја неваљалац,

Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу. — Испиј, бре. Ја се устезах. Он дрекну: — Лочи! Увек си био изрод.

Другу, синко, бољу, поштенију. Тада се крезуби студент подиже упола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи: — Ја знам најбољу — рече он — Човек пева после Рата. — Чујмо га — заграјаше пијанице те се све утиша.

Студент седе и поднимивши се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је: Ја сам газио у крви до колена и немам више снова.

Ја сам се прикупљао и неколико секунада размишљао сам да ли да физички нападнем студента, чији ме свирепи подсмех погледа доводио до беснила.

разбацане око станице, поред пруге или на самој прузи и слаже их у дубоке кречане онако раширених руку и очајних погледа као да проклињу.

Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића, наслоњеног на чакљу, пружи му га, рекавши: — То теби припада,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

срео с њом, обарао сам поглед и нисам успјевао да смогнем чисто физичку снагу која би ми подигла капке до висине њеног погледа. Такву устрепталу малаксалост ваљда никад више у животу ни пред ким ни пред чиме нисам осјетио.

То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умијеће ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше.

болном људском моменту, у исмијаном сиротанском ганућу, у именданској јефтиној радости под објективом туђег хладног погледа, доживио бих опћу људску биједу, своју и свачију.

је ли, Ана? И обпаћа се жени за потврду. А Ана потврђује, скамењена лица. Једва примјетна измјена погледа између Ане и болничара, и болничар наставља, занатски стрпљив: — Хе, што ћете, код нас је тако ред!

То, уосталом, слиједи из саме природе посла: ако је лош писац написао „соба” или „наслоњач” или „жена сугестивна погледа“ или „човјек средњих година”, а да није имао пред очима ама баш никакву собу, наслоњач, жену или човјека, режисер ће,

увјерљивост: наслоњач ће се на силу конкретизирати у неки барокни или ампир или бидермајер наслоњач, а жена сугестивна погледа и мушкарац средњих година инкарнират ће се у конкретне живе особе интерпрета, које ће на сцену изнијети барем

Услови борбе дају им ниска чела и тврде лалоке. Хоће ли икад доћи вријеме кад ће човјек моћи да хода отворена погледа, без икакве затајиване мисли, без хиљаду страхова у души, кад ће моћи да одбаци од себе оружје претворности, да одложи

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла...

и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа. Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?

и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа.

Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги

С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде. На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам,

Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка.

Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на

— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. — Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу. Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед.

« Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички

Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека,

Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. — А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

чу цар, пећи ће одмах млађима да се момку натовари двадесет товара блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни да погледа, но ће цару: — Хвала ти, царе, на благу.

— па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва. Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: — А шта је ово, синко? — Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња.

— Е, вала, гдје је да је, ја ћy је добавити, — па брже-боље за прстен. а кад погледа, кад нема његова прстена, но му женин на прсту.

Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на

Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л̓ штогођ виђети могао.

Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Дивови шчепају грдну каменчину и бацају је као јаје. А кад понудише старца, он погледа камен и приђе њему. Онда загрну рукаве, па почне гледати преко планине.

Најприје срете их дивља планина. Царев син пита: „Шта ћемо сад?“ а Оштар Дан погледа на страну, те упази јабуку, брже убере све три: једну баци преко планине, а двије остави.

Кад су прешли преко дивље планине, срете их велико море. Царев син опет пита шта ће, а Оштар Дан погледа те види три јагоде; брже убере све три, једну баци на море и одмах му се начини мост, а двије остави у џеп.

„Још ми је ово мањкало“, уздахну везировић, па поче клети трешњу, али кад погледа на јагоде, помисли: „Вала ћу убрати још двије јагоде грожђа, па куд пукло да пукло.

Када је дан освануо, оде муж у дрва, а жена остане код куће. Када је човјек замакао, униђе она у собу и погледа боцу, која јој се учини сада црвена, сада златна, сада жута, сада зелена.

То жени буде одвећ за чудо, узме боцу у руку, погледа је, али боца празна. Када види да је празна, врати се натраг; али када се опет обазре, опет јој се прикаже боца као и

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа? Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда.

Кроз полусвест једва Опажа се тама Пространа и бледа, А нема погледа; А и мисли није, Само срце бије: Можда виче, зове Мисли, жеље, снове, Што их самрт пири Док се тама шири.

Црвеног трага по лицу ено! Шта то учини с тобом свет, О моје драго, о моја жено? Брзо приђох ближе: без погледа ока оба, У два ока леже деца к'о два гроба. ИИ Не јавља ми се. А има кад. А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Скот је нежно погладио своју браду и замишљеног погледа, као да нешто у глави рачуна “ биће то велика гомила старог гвожђа“, рекао је и изашао без речи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски деран?” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када

Међутим, ”жутокљунац” какав сам био ја, све је то прогутао и то са задовољством. Тада сам се сетио и погледа на Карловачку катедралу, палату српског патријарха, коју су ми на сличан начин са брода показали карловачки богословци.

Ово и објашњава зашто ми је први поглед на Кембриџ оставио много мањи утисак од првог погледа на Принстон, где сам пре осам година испред Насау Хола са великим уживањем јео своју векну хлеба испод бреста.

Ово и објашњава зашто ми је први поглед на Кембриџ оставио много мањи утисак од првог погледа на Принстон, где сам пре осам година испред Насау Хола са великим уживањем јео своју векну хлеба испод бреста.

У својим непрекидним напорима да нађе овај одговор, Фарадеј је одступио од устаљених погледа филозофа, истраживача његовог доба.

дејстава на даљину постало је, према томе, битно питање у борби између старог гледања на ову појаву и Фарадејевих погледа. У писму које је упутио Максвелу 1857.

” Хелмхолцово предавање о Фарадеју било је једно од тих сажетих проницљивих погледа о којима је Максвел говорио 1874. године.

Гардисти су почасним војничким поздравом поздрављали старог цара и погледа упртог у њега, марширали као један, једним срцем и једном душом, а земља је надалеко одзвањала од снажних ритмичких

Баш зато, што су људи на вишим положајима били без таквих сређених погледа на науку, Барнард, Џозеф Хенри, Андрју Вајт и други предводници научне мисли, који су повели борбу за више научно

годину. Било ми је речено да сличних радова није било пре тога времена. Радови су били потврда Роулендових погледа о реакцији на магнетизацију гвожђа која се магнетише под дејством наизменичних струја. Када је Хелмхолц 1893.

Ћипико, Иво - Приповетке

и покаже руком на њ. —Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу.

Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро! Дођите обоје. За данас имате круха у торби. — Погледа на момчића: — Вечерас добићете уља, дрва, лопижу и наливандуре... Прођите се како знате. Да, за надницу лако ћемо.

— Што ће ти тај сир на глави? — и погледа на коврљак. — Начнимо га! — зановеташе неки младић што је до Цвете мамине купио. — Скини га с главе, да га окусимо!

А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли....

Господара нађоше у соби. Узе књигу и стаде да рачуна. На концу је погледа, па ће: —Мало ћеш добити, — и извади из стола пехар с новцима. . —Хвала богу! Што је, да је! —На, узми; то је твоје!

каза, откопчавајући брижно свој зимски капут. —За невољу је, господару!... . Човек погледа на Марка, који гледа у земљу... —И тај момчић... Могао би и он да ради...

А кад се нађе лицем пред оцем, погледа га страхиво и истисне разговјетно: , —Убио сам га! — и осјети у тај час да је слободније одахнуо. —Убио си га!

који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не може да их чисто погледа, буни се, па пође на страну, само да им није на догледу.

—Тражиће разлога, — замишљен одговара старији. Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?

Он се занио у читање, па не осјећа на себи њихових погледа; наоко задовољан је; досјети се да то што је написао није службени запи сник бирократскога облика, већ врућа молба

Дјевојка брише стакла, лагано и одмјерено, као што је монотоно падање кише, и погледа доље на чељад што се жури да не покисне.

наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

у толикој мери индикативно као ово везивање свеколике поезије за осећања, што представља прву и од нашег свесног погледа тако вешто и тако често скривену премису: поезију примамо осећајним делом свога живота, јер поезија и извире из њега

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава мртво теле и вели: „Доцкан, носи натраг”! ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?!

АНКА: Лепо! А после? ЧЕДА: А после, споразумећемо се. АНКА: Идем одмах! (Одлази у собу.) ЧЕДА (погледа за њом, па излази на задња врата).

Слушајте ујка-Васо, како би било да ја идем па други пут да дођем? ЧЕДА: Ја мислим да би то добро било... (Погледа на прозор.) Али доцкан је, сасвим је доцкан! РИСТА (преплашен): Зашто, брате? ЧЕДА: Ево га, сад баш уђе у кућу.

не читам новине, сем кад има штогод врло интересантно. ЖИВКА: Па да, да! (Погледа значајно Васу.) Васо, телефонирај оно што сам ти казала. Реци му слободно да ми се не врати кући! (Оду.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Има у њој нешто од обухватности општег погледа баченог на књижевну радњу која ће се касније део по део приказивати. Разуме се да прва реченица у роману - било ком,

Штавише, ми осећамо да би припајање њено уз наредни пасус прикрило разлику између два приповедна погледа (или два угла приповедања) који се у тој реченици и у наредноме пасусу налазе и који се очито по обиму не подударају.

У првим главама то „знало се и причало” појављује се више пута уз варирања.38 Напослетку, кад се пажљивије погледа, види се да је наговештен и посебан однос према главној јунакињи: за остале ликове једноставно се каже да се „знало и

налазимо пред одлуком: продужити опис изнутра (из доживљаја лика) или га заменити описом споља (из ауторовог погледа).

да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на очи да му изађе, а камоли да се усуди и да га погледа!

да је отац може затећи како је овлаш обучена, па да му због тога она не би могла на очи изаћи, нити се усудити да га погледа: „Треба онда још он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба

да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, а како би онда смела на очи да му изађе, а камоли се усуди и да га погледа!

овлаш и како не треба обучену, па како би онда она, Тодора, смела на очи да му изађе, а камоли да се усуди и да га погледа”. Нејасноће више нема, али је зато дошло до понављања, гомилања.

она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и све, и сватове, и околни свет, мирно, јасно и са осмехом погледа и као поздрави климнувши главом.

сваког изненадног додира, чак и од шума и бȃата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале [. . .

Али је зато нова функција коју је поступак добио у роману Милоша Црњанског. Кад се ближе погледа, види се да прелазак из јаве у сан, као и удвајање Рајићево, служи за успостављање двеју равни на којима се у роману

што је код првога тренутно прозрење у виду чудновате инверзије, када песнички субјект себе сама може видети помоћу погледа који имају траве, ноћи и воде (што је метафоричка слика о узајамном и присном огледању), то је код другога већ целовит

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Он нареди да му се овај примакне, па се маши за јатаган и о тле му опроба виткост. Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски: — Шта си хтео, бре? — Да се браним, ага. — Чиме?

Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као мѐд мрки крш.

Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену. Туп израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да ураде.

У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа. Саже се и узе сина.

Вујана устаде. Погледа на хучну реку, на околна брда, подиже очи к небу, па их храбро прибра и, као да ништа није било, спусти их на Кошутана.

— Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к северу, очи му добише неки нарочити и поносни огањ. И ја се сетих и задивих.

Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине?

На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила. Нису Арнаути никад тако поступали.

Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога стра– ха.

Јер сам ја само њихово испаштање. Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад... тад си требао да будеш јачи од себе.

Краков, Станислав - КРИЛА

Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну. Капетан шапће сам са собом све ређе и лакше. Хтео би да се дигне и погледа дуж поспалих војника, али се нешто тешко спушта на очне капке и главу. Он клону, заспа.

Ипак се понека шлемом покривена глава издигне и погледа у мрак. Одједном одоздо пред гребеном поче нешто црно да се миче и избија. — Брза паљба... бомбе...

— Одступимо, одступимо — цвили ађутант крај њега. Он се већ уздигао и очајно погледа на јаругу под собом. Бомбе праште све ближе и ближе.

Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме. Било је погледа дубоких и црних као и стрме дубодолине под њима. И као да су ти погледи већ видели нешто.

Петровић, Растко - АФРИКА

На понекоме је, (дословце) и по неколико кила григриа (талисмана). Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака

Овде су црнци сасвим другога типа: врло црни, врло дивљих ликова и блиставога погледа. Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити.

Праћен слугама и дечацима одлазим пешице у суседно село Бапле. Шеф села, Кењ, младић озаренога погледа и кршан, боји се очито фотографскога апарата. Иза сваке округле кабане почиње необично зелена планина.

Црнци скупљени на уласку били су овим необично забављени. Смејали су се гласно од свег срца. Н. их погледа мрко и лаганим гласом који се пунио горчином, срџбом и презирањем, као каквим електрицитетом, говорио им је, не дижући

Врло стар, одевен у прљаву одећу од белога лана, сасушен, али још увек свежег бистрог погледа. Има уфитиљену шишку наврх главе.

Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.

Треба видети колико неге тражи један фетиш. Има их које треба склањати од нечистих места, друге од воде, треће од погледа разних животиња.

Споменуо сам раније колико су црнци пажљиви и дискретни. Човек се никада не осећа да је праћен од њихових погледа. Тако, док се купам у мору на Гореу на сасвим златној плажи, али на самом пристаништу, без костима, са каском и

То је један џин, на крпама и слами, разбацаној по каменоме поду, страшине косе и браде, огромних ноктију, погледа који се не да описати, и блештавих насмејаних зуба. Прометеј.

Овај јој, ко зна шта каже, на шта га она поносито и са презрењем погледа преко рамена. Питам шта јој је рекао. „Да прави много ши–ши!“ одговара сам младић збацујући капуљачу са главе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Јемин Алах, а од малена патим ода зла погледа... (Уклања се устрану.) ДРУГА СЦЕНА Пређашњи. Главаш долази. Радак, Вук и Исак остају на вратима.

“ СЕЉАК: Јесте, Станоје, баш то сам видео; дивну девојку вуку Турци махнити, а она, дршћући, у ходу застане, погледа натраг, поклецујући, сирота!... А некака баба, бог је убио, рањена, а једнако крешти за њом: „Удрите је, Турци!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Дружина се брзо опреми, упаради се, стаде пред ђенерала; он јој рече да ће данас имати прилике да це погледа очи у очи са својим старим душманином, Турцима, стога нека буде храбра; сигурно сваки има да освети по неке старе јаде

Ја обратим пажњу Комарова на те симетрично растављене предмете. Он погледа само за тренут и рече ми зачуђено: — Шта је вама?! Зар не видите да су оно дрва? — затим продужи писање. Дрва?

Ја се не разумем у војничким стварима, али оно су на коси топови — турски или наши? — ја то не знам. Комаров прво погледа голим оком, после узе доглед и дуго је расматрао.

Мишићи на лицу дрхтали су му, очи се полако стезале, чело се мрштило. Других покрета не беше; др. Владан га опипа, погледа и рече: »Свршено је.

Он ме погледа, уздану и рече загушљивим гласом: — Свеједно, мени је сад све свеједно. Комаров откиде лист из своје бележнице, написа

теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти; голи костури у дугим редовима клизе ти испред замућенога погледа и ти заиста чујеш клепет њиних сувих костију А кад се сетиш Срба, своје браће, који су често тако исто остајали по

крваве битке — то је права слика гнусобе; ту све прелази у трулеж, ту човек види све појединости разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у

ено забило це ноде у онај шушњар па ћути. — Мь сей часъ размотримъ — рече Комаров и ободе коња, а војник погледа за нама питајућим погледом, слеже раменима, искриви главу на једну страну, подиже обрве и рече: да бог да се у здрављу

где се сви боримо против општег непријатеља, мучки убијају људи, којима је сав грех у томе што су других начела и погледа и што су у мирно време били његови активни политички противници.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Потпоручник Светислав уздахну и обриса чело. Значајно погледа околне и климну главом. — Људи, као да је неко мануо руком, тога момента диже се магла. Ми остадосмо као на длану.

Ветар је дувао, лепршајући косе мртвих војника... Капетан Радојчић се диже и протегли. Онда погледа Светислава и Предрага, па ће рећи: — Ствар је у овоме — он тресну цигарету и замисли се један моменат.

Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа. Али после неког времена сети се свети Петар и са небеске осматрачнице погледа на Крф да види шта ли ми сад радимо. Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину.

Убили би ме сигурно. Видиш ли — Влајко зажмире и значајно ме погледа — тада сам се први пут запитао: а зашто?... Зашто се ми бијемо?

Тај камењар видећемо одмах... Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате. — Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. — јесу ли сви овде? — Сви су, сви — повикаше. — Добро... Онда напред!...

Обема рукама дохвати ногу да је помери, али није имао снаге. Пришао сам му да помогнем. Он дубоко уздахну и погледа у таваницу. Споља је допирао цвркут врабаца и весео жагор.

— А, шупље муке. Знам... Био сам тамо. Лепо је, али може лако и да се заглави. Новајлија је већ нервозан и погледа нестрпљиво на врата, да види иде ли „Кица“. Он се више и не стара да исправља Перу, јер се већ заморио вичући.

Слушај, да ми право кажеш: шта би радио оној црнки, да ти некако падне шака? — пита Перу „Ђеврека“ и погледа га искоса поднадулим очима. — Оној?...

Диже руке и застаде укочен, раширених очију и отворених уста. Онда викну: — Сергије Николајевич! Онај официр погледа на нашу страну изненађен. „Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет. — Серјожа, Серјожа!

Ордонанс Рус прихвати његов шлем и корбач. Сергије изви вратом и откопча јаку на блузи. Онда погледа „Фикуса“. — И самаја ужаснаја војна, имејет в себе њечто прекрасноје.

Је л’ ја? — подражава Брана Перу. — О-хооој! — уздахну, најзад Пера „Ђеврек“, обриса зној са чела, и онако лежећи погледа мутним очима Фјодора: — Скажи ми, как је твоје имеју?

— Браво, браво! — чују се повици. „Фикус“ нас погледа. — Немојте да се брукамо... Прескочите асастал и ви... „Ђеврек“ је одмах готов.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

И кос дивној ран' зљетујет, гласно в љесах позвиждујет: О златоје пролеће! Патка рано па па квикчет и пачиће погледа, кукук тако ку ку вичет: свима радост без сљеда. Јастреб ишчет за лов к срећи, врапци гледе да б' побећи.

Калуђерски живи сасвим сека-Неда, Нит' хоће у очи коме да погледа; Затвори се сама к'о дувна у кући, Кроз пенџер погледи, ником не да ући.

Како холми у Данице взигравају жару, Тако у твог ја погледа восијавам дару. Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја

Дај, Роде, преобуци с’в нову Ризу доброте и божја света! На вас погледа младежи цели свет! Од вас чека то Немање тиха сен! Доста! На стол вам мећем знаке Намере путне; избер’те себи.

” — Представи взору, о Теодоровићу, Те знаке к цељи. Младеж нек’ често њих Погледа; цељ удуби духу. Једноме не, ал’ све можно свима! 1821.

Опет ружа у градини цвета! Опет каранфил Кити девојке кипећа прса љубвом, Стидљивожељно погледа на млада и лепа јунака, Да га недрам’ грли, у којима весело Срце куца.

Ја налазим да је право И пред богом и пред људма Да се млади милујемо.” Погледа га Цвет-девојче, На лицу јој ватра плану, Ил’ од једа ил’ од стида, Ил’ од мисли ухваћене, — Ко ће моћи погодити!

Ако мене ти натуцаш, Да ја теби руку дадем; Ако тебе ја натуцам, Да ти мени руку дадеш.” Погледа га Цвет-девојче, Па се тихо поднасмеја, А јошт тише проговори: „Може бити да с’ ниједно Од обадва не разбије.

Кад је куга престала, тко је у Ириг доходио, или покрај тог места пролазио, кожа човеку јежила се кад погледа на опустошене, разваљене, попаљене куће; кад види около цела Ирига један клафтар дубок и толико широк јендек, исто

његове утилитаристичке, просветилачке и дидактичноморализаторске идеје непрестано су замућивале бистрину његова погледа на основно питање наше књижевности око год. 1847; и такав је остао до краја, такав био у целини. ТВРДИЦА (стр. 205).

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Он ми се чини да је једини У земљи овој кô питомији, — Премда је и он — тек Црногорац, Дивије крви, мрка погледа; Ал’ у говору каткад завара, Те ми се чини Венеције је Поноса лепог први ученик... Вујо!... (Вујо улази.

Од којих ће се земља стидети, Што их на црним груд’ма понесе Да својим лицем трују зенице Човеку правом кад их погледа. (Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.) КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо?

) ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице... Па онда како ме жље погледа?... Е баш је каила срце ми изјест...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао.

КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!...

Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица. — Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото!

— Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?...

— То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву. — Па шта би са њима, оче прото?

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож

у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави: — Кад сам узјô 'ата и изашô на Козијерац, било се подобро одјутрило.

У'ватио га некакав мерак, па ода и сијева очима. Партенија нешто облијеће око њег' а он га мрко погледа и вели: „3нам! Доста! Буди мене миран!“ Објеси' ја још на ата кубурлуке са двије грâше и кожне бисаге.

И то ми је владика и један Кристов свјештеник! — викну мајстор Глишо и презриво пљуну. Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави: — Ћуд је њему његова крива, ћуд!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Албанске стене ледом посуте Дршћу и слуте... И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава, На плави, цветни кут

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се. Загледа депешу са свих страна, погледа Вићу, па опет покушава да чита): Па добро, шта је ово? ВИЋА: Не знам.

(Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт”... (Погледа у Вићу па наставља.) „зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје.

добро! Ти ћеш, господине Вићо, рецимо, да примиш на себе варош... добро! Ти ћеш господине Жико, рецимо, да... (погледа га дремљивог) спаваш! ЖИКА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: Ти ћеш, Тасо, рецимо, да преписујеш расписе. Добро! Ал, ко ће у срез?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Тек пажљивим разлиставањем откривају се скривени слојеви веома старих погледа на свет који су представљајући сурвивале, урастали у уметничко обликовање и продужили да живе упоредо с новијим

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

тобож у послу, засуканих рукава, ради, по њеном укоченом брижном погледу којим га је дочекала, и по дубини испитујућег погледа, видео је да све зна. Зна да је отац код њега долазио, питао га, тражио савет.

му већ се крила, постављајући софру за ручак, доносећи и сипајући јела једнако је крила главу, не смејући у њега да погледа, као да је за оно све она крива. Чак није ни ручала.

Видело се да се не ложи, ништа не греје, ништа не спрема. — Шта је? Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше. Али, кад га виде таквог, љуто намрштеног лица и као камен хладног, њој само у грлу пукну нешто:

задржала у кујни кувајући јој кафу, она, изненада, чисто уносећи се у њ, што је Младена од тог њеног отвореног, јасног погледа, чисто пресекло, рекла му: — Брат-Младене, не стај на пут!

— Ево ме, бато. Младен диже главу, погледа га. Отвори уста, а већ осећа горчину у грлу. — Теби — поче он тврдо, суво — није добро код нас.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

или б. венац. У Призрену кад прстенџије улазе у вереничину кућу, она треба да их кришом погледа кроз б. (ТРЂ, ННЖ, 3, 111). На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б.

(ТРЂ, ННЖ, 3, 111). На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б. и да рекне: »Ја те гледам једним оком и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (іб., 3, 123).

два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12). Понекад се приликом таквог гледања исказује жеља за добијањем порода (іб., 92).

На Косову, кад сватови улазе у младину кућу, треба да млада погледа кришом младожењу кроз д. венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш«

Од јагода са два или четири листа начини се венчић, и коју девојку момак кроз тај венчић погледа, мора да га заволи (пожаревачки округ, Караџић, 3, 1901, 91).

Девојка која хоће да привуче момка, савије смртну свећу и задене у њу девет зрна к., па кроз њу у млади петак кришом погледа момка и каже: »Свакуда ти мрак и облак, а код мене сунце и месец...

, пробуши га новим вретеном, намаже маслом и медом и носи на пупку три дана и три ноћи; коју девојку после погледа кроз ту рупицу, она ће га одмах заволети (Караџић, 1, 1899, 122). Такође је познат и у бајањима и народној медицини.

има веома велику снагу у заштити од болести; кад дође до врата, болест прво погледа горе, па кад види венчић са жутом кумаником, каже: »Овде има кума« (етимолошка магија!

Ћипико, Иво - Пауци

— Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади! Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човјека избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице.

— 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар. —Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку.

— одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке. И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу.

— Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара. — Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез.

Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и

Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше. — Ха! Јесам ли вам рекао?

Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује.

— Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те. Петар се први диже и погледа на друштво. — Вријеме је да се пође, — вели, и помисли: „Ионако их је вино добро прихватило!

—прекиде ћутање стари. —Јок !... Гдје је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико. Старац погледа у Петрову сестру. — Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици. — Мало је!

Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе...

Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему. —Машо! —Раде!

—Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!” и примаче се к њему.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

зашто ми се чинило да би тај калуђер−видар морао бити висок сув старац дуге беле браде, повијеног носа и продорног погледа. Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести.

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће поново доћи.

своју горчину, па се окомио на Јању, за коју се ни ја не бих смео заклети да је била особито поштена, поготово кад се погледа оно што је касније радила, али која није ваљда била ни толико одвратно покварена.

каквим га је бог створио, сред какве битке, не осврћући се на лом и кркљанац око себе, наставио да тумара по ливади, погледа прикованог за траву и да тражи бели слез, коњски босиок, дивљи сирак, млечику, да вади корен коприве и све друго, сав

Дадара Понекад је човеку потребно да се осами, да се осврне око себе, погледа уназад и напред, да види куд је кренуо и одакле је пошао.

Димитрије ме погледа и осмехну се. Као да је то и сам хтео да каже, али се плашио да нас не обесхрабри. Било ми је драго што смо без муке

блесаве шаптаје, не, немој, јој, то, то, тако, срећо моја, тако, али шта после, ништа, отресе прашину са дупета, погледа те мазно, ово ти баш није требало, и до виђења, здраво, журим.

Додуше, никаквих додира није било између њега и Јелене, ничега осим оних оклевајућих погледа, напола изговорених речи, срамежљивих уздаха.

Овде се распадам при сваком удару капље о склиску стену, тамо бих од мучких погледа своје браће. Овде ме разједа осама, тамо такође.

И смрт га мимоилази, мучно јој је да се бави том стењућом крбуљицом. Нико од вас слепаца не смеде да му погледа у очи и да га запита како то да наједном прездрави, и то тек онда кад ми свршисмо његов посао.

Тачно тако — душа, рекао бих чак — танана душа. Ено га где зева у небо укоченог погледа, мучи се са заумним, последњим питањима. Зашто си га збунио, господе?

Бацио је два дуга погледа на стидљиву младу. Она их је спазила. Њена женска природа, дакле курвинска природа, сместа је почела да трује строги а

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога, Херувим с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи

Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као

Кад подне на земљу паде, Он узе Амора, дакле, и с њиме пред кмета стаде. Кмет, човек побожан јако, погледа Амора благо.

То беше свињарче - Амор. Идући бодро и лако, Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да овај претрну само. Њему се учини таде Да ово лукаво дете све тајне његове знаде, И разрогачи очи.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Зато је ова кула нешто нижа од доње. Гледајући њену горњу ивицу, видим да је права мога погледа опет толико стрма да не искључује могућност нове, уже куле над овом.

Допао ми се од првог погледа, још је млад, ведрог чела и духа, веселих очију и душе, широких плећа и погледа. Студирао је у Атини, говори течно

Допао ми се од првог погледа, још је млад, ведрог чела и духа, веселих очију и душе, широких плећа и погледа. Студирао је у Атини, говори течно грчки, влада француски, познаје Цариград и све његове улице, а и подземне ходнике.

Свакога дана, када угледам ону капију на којој је био обешен Глигорије В, ја се сећам усплахиреног погледа патријарховог и разумевам све боље чудни сјај његових очију. Прелиставам мој дневник.

Двојица од његових слушалаца зауставише се пред Галилејевом слушаоницом, старији погледа некако презриво на гомилу која је ту чекала, па рече своме другу ситним, шиштавим гласом: „У овој се продаваоници

ми је било највеће уживање када сам могао да се одвојим од света, људи, њихових ситних интереса, ниских пожуда и уских погледа, и спасем у природу.

Тај призор не губи своје величанство ни када се погледа кроз научне наочари. Оне нам казују: онај танки слој ружичасте светлости који се као какав пурпурни плашт обавио око

Блажени осмејак обли његово лице, али се он брзо трже, даде својој физиономији Дантеов достојанствени израз, погледа презриво на оне две црне каве које им је келнер баш био донео, и даде их заменити јестивом и црним вином.

Но ово би био само суд првога погледа. Моја теорија дала би више. Она би открила цео механизам термичких појава у Земљиној атмосфери, од којих смо до сада

Ти разговори су ми показали огроман значај проблема померања полова и довели ме до нових погледа о грађи Земље који су ми показали пут којим треба поћи при испитивању тог проблема.

Са усхићењем посматрао је мој пријатељ тај свој пројект. „Треба да га патентираш“, рекох му ја. Он ме погледа потсмешљиво. „Па и ти си некада био проналазач и зарађивао паре са патентима, да их потрошиш са женама.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

свет, фауну и људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако ку ку вичет/свима радост без сљеда/… гуска гачет, гушчад водит/ гусак смјехи га га носит.

Канар птица развијајет, с числом всјех птиц воспјевајет: О златоје пролеће! Патка рано па па квичет и пачиће погледа, кукут тако ку ку вичет: свима радост без сљеда. Јастреб ишчет за лов к срећи, врапци гледе да б' побећи.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Знаш ли, снашке, причају да их је позвао, они сви дошли и затекли га где служи у цркви. Он никога од њих не погледа. Са Ристом ни да се здрави. Ни у њихне хаџијске столове није хтео да их пусти, да одстоје службу.

(Одлази.) ТАШАНА (сама, доста уплашена, навлачи више шамију на лице; тешње закопчава прса и рукаве од кошуље и погледа по соби да ли је све у реду.) Улазе Хаџи Риста, Мирон и остале хаџије.

И када она дође, виде да јој је цвеће сачувано, да река није подлокала и однела све, ох, када дође, узабра цвеће и погледа овамо, преко реке, у мој чивлук, само што уздахну: »Решиде, Решиде, ти си ово...« (Нази и другима): Назо, бре!

Знаш да је одавно већ устала и сада спрема Парапути јело. (Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море! ЈОВАН (као ситећи се): Нема, дабоме!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи. Жена која је залазила да погледа кућу, почела је да поткрада домаћина немилосрдно.

Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат. — Седи, тако ти Бога!

Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила.

Тешко је било веровати да ће се та страшна соба испразнити. Кад се испразнила, госпа Нола тек онда право погледа у Јулицу.

наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала. Није то разговор за млад свет. Одмарај се, мученице.

Понекад погледа на сат. Возом вечерњим из иностранства треба да стигне Лука. Умро му је отац. Ишла је госпа Нола да обиђе удовицу.

Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?” и кикот. Живи људи весели су што нису мртви. Госпа Нола опет погледа на сат: Доцкан је веће, неће Лука вечерас свраћати овамо... Да видим, како је напољу.

Згрчио се, крха прсте, оборио главу, мишићи на образима тресу се под црвенилом правог стида. Госпа Нола га погледа, и нешто у њој као да потцикну: Честит човек, поштен човек, помажи! Она узе Луку за обе руке и приведе га наслоњачи.

Паула је услужна била и остала. Огаздила се све тако прискачући да нешто подржи и погледа. За њеним Љубом ишла сенка да је можда био учесник у оном првом нападу на Лазариће. Ишла, па прошла.

У један мах болесник отвори очи, показа руком да се отворе прозори, оба, погледа Павла, па оца који је био задремао. Затвори и он очи, прошапта „лаку ноћ”, а већ крљање се никако није ни прекидало.

Стигао и Светислав, а старији, много старији његов брат још иде у школу и дере клупе... — Намучен стари чиновничић погледа сина некако љутито, скоро са завишћу.

Загледа кроз врата, па још једаред погледа предмете у излогу, који ни по чему нису имали везе са апотеком. Огромни јеленски рогови; апотекаров трофеј, ако је

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу. Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог.

обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости.

Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени имам погледа у небо и проговори: „Нека те Алах умудри да научиш!“ А професор латинског језика, кад те ухвати да не знаш Цицерона од

Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су и без апетита и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре, они у сну шапућу: фало ферері фалѕум у

Зар може, на пример, бити узвишеније инспирације до кад вам каква госпођица сањалачка погледа и топла осмеха поднесе своју лепо укоричену споменицу, на којој златним словима пише „Поесие“, а која представља тако

Изгледа да су моје речи утехе благотворно деловале на душу плавог девојчета. Она диже уплакане очи и погледа ме са пуно поуздања, тако да сам, ја у томе тренутку осетио дужност да наставим тешити је. — Па онда... гуска...

— Гуска баш није ништа тако... то није увреда. Ето, ја на пример... ја волем гуску. Она ме погледа значајно, хотећи ваљда да проникне није ли то изјава љубави.

правила врло мудро — може војник поздравити старешину и раније него што је прописано, ако примети да га старешина погледа а има изгледа да га доцније неће погледати“.

Ето, само неколико мишљења, па колико разноликих погледа и колико мало одговарају на постављено питање: шта је то брак?

Седе тако сви намрштена погледа и мрачна лица и тек после дужег ћутања неко ће рећи (нисам га спазио ко) да би се могло приступити разговору.

Е, па, брате, што не бива, не бива! – Господо – испрси се председник и погледа преко цвикера по свима – дебата се овако произвољним разговорима може наставити у бесконачност и ми на тај начин

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Нисам... — Откуда ти крв на руци? Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа. А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!

Потпуковник Петар скиде капу, протрља чело, затим прстима притисну очи, као да се тек са да освести. Погледа нас и тужно проговори: — Господо, данас смо доживели ново Косово поље...

— Помоз бог, јунаци! — Бог ти помогао! Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори: — Јунаци, браћо... Тешка времена су настала за нашу земљу.

Рекох му да досад још нису, али лако могу, ако нас само опазе аероплани. Он погледа унезверено около себе, и љутито махну главом. Почела је дејство и наша артиљерија. Борба је узимала све већег маха.

Борба је узимала све већег маха. Тешке гранате су засипале шуму, те је наређено да се људи и коњи склоне од погледа с аероплана.

Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм! — он махну одречно главом.

— Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? — пита Лука доста благо. Један га само погледа, не хте ни да му одговори. Други промрмља: — Па јес, кад бих могао да прескачем! — и окрете леђа.

— А шта је ово? — раздера се Лука и закрвављеним очима погледа трговца. — Немаш?!... Па се још позиваш на правду и закон! — и Лука размахну песницом што може јаче трговца по лицу.

Лука се маши за новчаник и извади гомилу банкнота. — Размени и ово! Трговац га погледа запањено, као да пита: или се шали, или озбиљно тражи.

Тако!... А сад, где је онај дечко?... Слушај, изнеси овај џак напоље, и ко год затражи прода-ћеш му. Онда још једном погледа душмански трговца, па изиђе мрмљајући неку страшну псовку.

Као да смо на неком маневру... Командир се наслони лактовима на колено и погледа у земљу, као да се нечега присећа. Ја запалих цигарету. Он климну главом, исправи се и погледа ме.

Ја запалих цигарету. Он климну главом, исправи се и погледа ме. — Сада, баш пред твој долазак, одиграо се један догађај, ето, овде на друму, чија је историја далека, још из

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тек поможе ми да узмем, супе две-три кашике, А ја се мучно згадих: упрљах његове руке, Смешећи се да ме не смути, погледа тужно у њих; Боже мој, гле!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нађе се дечак на стени не већој од мараме, кад чу некакав писак, неки јаук. Погледа мало боље и виде: то мрави пиште и моле: — Спаси нас, Ведране! Помози!

— Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу.

— Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет. Када је боље погледа — виде сузу.

Безуспешно је покушавала да споји ивице парчића. — Ах, дођавола! — уздахну Лепотица и погледа ка улици, али улица као понор ка њој зјапи, људи се тек као тачкице виде.

А у зору, баш кад се сунце купало у реци, почела су из јајашаца да искачу мравља деца. Нико није имао времена да погледа јесу ли им све ногице на броју, јер вода је као змија плазила ка мравињаку.

Реч сам дао: смејаће ми се људи. — Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају! Моја прва жеља је твој — мач!

— Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан? Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече: — Знам. И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља..

рибар Лука пронашао свог унука као што након буре проналази избачене шкољке и ракове — дечак није имао храбрости ни да погледа у старца. Грозница га је тресла, сав изломљен био је чамац, а мреже безнадно уништене.

Изненада, Старац осети како му под стопалима шуме таласи реке. Откуд таласи? Зар по води корача? Једва се осмели да погледа наниже. Како би човек по води корачао, туго голема?

— Погледај се! — рече девојка као да одговара на његову мисао. Погледа Старац свој одраз у води и крикну. То пред њим није био Старац, већ момак усница тек нагарављених.

Или их опет одвоје и у високе куле затворе? Дечак са стране погледа Принцезу. Није желео да га види престрашеног, те тако и страх савлада, насмеја се. — Нацртај Месечеву долину!

Зар се, пре него је ова невоља наишла, нисмо ту сакупљали свако јутро? Како да га не почистим? — Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док једна суседа не рече: — 3ар не видиш да једва ноге

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.) Како ништа, кад ено и пушке бацају!

?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад? Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем.

СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само! Да само ја слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ!

нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ! Ни отац, ни Митка, ни председник, а камо ли полицаја и пандури... Ко те погледа, само те види, реч ти каже — тога је мајка у црни повој повијала! (Бесно.) Зубима ћу да га растрзам!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Но она све даље корача, и само Каткад суху руку стави изнад чела, Па погледа брегу, где, из храшћа тамо, Са планулим крстом вири торањ села.

Уз бат корака тромих Ја бих мост прешао стари; Кроз облак месец се јавља И хладна погледа зâри. Зурећи горе, пред твоју Кућу бих стао доли, У твоје прозоре гледô, Док срце тиште ми боли.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он је срдит и злих погледа. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га. Он више личи ва вредног посленика него на гневног ратника.

Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка, а крвава ока; куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“.

су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко сиви, кад се шеће — као пауница. Између разних општих места посебан значај има тзв. епско понављање.

Да с' донио бугарску копању, ако бих ти и усуо вина; за те нису чаше позлаћене!“ Погледа га Милош попријеко, удари га руком уз образе: колико га лако ударио, три му зуба у грло сасуо.

Кад то виђе господа латинска, уватише војводу Милоша, бацише га на дно у тамницу. Често Милош кроз прозор погледа, не би л' могô кога угледати; ал' угледа Косту Циганина, па га поче богом братимити: „Богом брате, Коста Циганине, ево

потеже дизгене Шарину, самур-калпак на чело намаче, те састави самур и обрве, а потеже сабљу оковану, на Богдана погледа попреко.

Марко сједи, пије мрко вино, ал' катане Шарац опазио, поче ногам' о земљицу тући, примиче се своме господару. Кад погледа Краљевићу Марко, ал' катане њега опколиле; попи Марко леђенину вина, баци леђен у зелену траву, па се тури на рамена

Кад погледа Краљевићу Марко, ал' катане њега опколиле; он поскочи на ноге лагане, па се маши Шарцу на рамена. Да је коме сјести те

“ Леже Стева у меке душеке, повечера Ваистина слуга, повечера и нали се вина, па ишета пред господског двора и погледа чистом ведром небу: јесте јасан месец на заоду, јест даница на истоку звезда; јесте њима путовати време на Косово,

му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; обазре се и погледа на ме, с себе скиде коласту аздију, с себе скиде, па је мени даде: „На, девојко коласту аздију, по чему ћеш мене

калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му бурма позлаћена; обазре се и погледа на ме, с руке скиде бурму позлаћену, с руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, бурму позлаћену, по чему ћеш мене

калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му копрена од злата; обазре се и погледа на ме, с руке скиде копрену од злата, с руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, копрену од злата, по чему ћеш мене

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку!

— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга. — Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ...

Волим те више него десет вукова! Кад га мину први талас раздраганости, тек тада се сјети да погледа шта је са Стрицем.

— доскочи му Стриц и оба ударише у тако грохотан смијех, да чак и Сивац диже главу и пријекорно их погледа као да вели: — Будале ил се смију ил по глави чешу!

— запријети Стриц. Николица забринуто погледа уз дрво и замишљено чупну носић, па се истом нешто досјети и гракну: — И моја ће се Жуја оштенити, па кад ли штенад

— Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге. — Хајдемо брзо! У логору дочекаше Николицу срдачније неголи се Стриц томе надао.

— Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим кућама. Слажеш ли се, Николица? Малишан забринуто погледа кују, па логор, па Јованчета, па опет кују и одврати тешка срца: — Па нек остане.

Убацише унутра комад кукурузе, али Жуја ни да погледа. — Шта да радимо? — забрину се Јованче. Одједном Николица поскочи и викну: — Аха, сад сам се досјетио!

У јаругу никад не допире сунце, а у пећини је увијек хладно. — И ти би се усудио да се унутра завучеш? — погледа га Јованче задивљено. — Би, али само с фењером или с батеријском лампом.

— Шта радиш ту? — строго поче Јованче. — Дошла да вас видим — тихо рече Луња и погледа га тако добродушно својим великим тамним очима да Јованче, већ спреман да викне, само гргутну као млад пјетлић и

Дјевојчици заиграше усне. Она погледа по свима редом да се увјери узимају ли они озбиљно то што Стриц говори. Најзад заустави поглед на њему, кос,

Шта си то рекла? — Хоћу да ме истучете, батине да добијем! — гласније понови Луња. Учитељ Паприка погледа је најприје уплашено, па забезекнуто, затим разроко као да му је мува сјела на његов црвени нос, а онда се забаци

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ако тек с памећу завири у књигу, без добре користи на празно неће остати. Ако исто тек разагне је и погледа, таки и смотри унутра, ка драго светлакасто се лепо камење, врле речи за просветљавање се с душом својом!

Распита их он ко су, од куда су, што ли траже. Казаше му се да су из туђе земље и жита ишту да купе. Погледа им Јосиф у очи и обеди их. Рече им: »Како ја вас видим да ви нисте прави људи, него сте ви неке уходе!

То добро достаје сваки човек с отрупљивања, с пића и с погледа женска и с много спавања, а највише од беспослице. Штоно се пише у староме писму: седоше, рече, људи јести и пити

дому седи, на далеко не ходи, по сокаци не зури, с момцима се не сми шалити ни смејати, ил' се коме ругати, него и од погледа се чува до оно доби док се с мужем састане и венча се.

А камо вам танци и шњима вртежи? Колико пут путем проходећи с погледа. с мириса еда ти, лише обадвоје млада струка, не затрепти ли ти срдце и много доби остане ти на мисли?

У баштици птице поју и мухе зује, ал' овде пророци кликте гласовито; онде је лепота од погледа, а овде је фајда од прочатавања.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Калфа Коте остави рад па га само погледа. А Поте се занео као тетреб па продужи оним својим танким сребрним гласом: Где се премењуваш, леле, Зоне, у нова

Ој, хој-хој, леле, Зо... али не доврши јер пуче шамар, и Поте испусти ону зечју ногу и минђуше и погледа зачуђено у калфа-Коту. — Што ме па тепаш, бата-Коте? — пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави.

Кад Поте не доби очекивани други шамар, он полако испружи шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је добио

па до ћосавог практиканта, од мајстора до шегрта, — све је то радо гледало и увек нашло тек нешто да се окрене и погледа на ону страну.

астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа! Млађе загледају кришом испод ока, па тек само уситне кад прођу испред њега.

“ И истин’ збореше жена! А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље Зону. Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два

Срам ме, рече, изеде! „Погледа’ на сандаци, а и на сандаци катанци! Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав

А пријатна јој та самоћа, која је заклања од погледа укућана, који су јој погледи од неко доба ужасно досадни постали. И она наваљује на мајку своју и моли је да јој

Али, иако ју је увек видео, није је увек и погледао. Кад прође поред ње, једаред је погледа, а пет пута прође мимо ње као да је и нема на свету; једаред је погледа и загледа се у њу, а опет другом неком

Кад прође поред ње, једаред је погледа, а пет пута прође мимо ње као да је и нема на свету; једаред је погледа и загледа се у њу, а опет другом неком приликом прође преко ње тако равнодушним и уморним погледом као да је то неки

брзо поправио ту своју погрешку, доскочио је и томе: ословио је сироту Калину, једно комшијско девојче, а на Зону и не погледа више. И како је ова била кокетна, поуздана и поносита са своје лепоте, било јој је ужасно криво!

Зона га само овлаш погледа, даде оком знак Васки, измећарки својој, и ова се одмах ухвати у коло и растави Манчу од Зоне.