Сремац, Стеван - ПРОЗА
Удовица покојникова дигла је парницу која једнако траје, и богзна како ће се свршити. Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља или други који празничан
из равнице, с Мораве, осећаше се како почиње да душе, долази, расплињује се неки широк, влажан, неугодан ветар. ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА И Толико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готово заборавила и памти га само по
одилажењу, плачу, чак је није жалостило што су је готово сви били оставили — нарочито њени, па комшике јој, родбина покојникова, пријатељи му, што се они, чим је он умро, сви повукли.
Можда би увек осећао како му није дошла чиста, кад је грли, љуби, већ је другога, покојникова... једном већ грљена, милована. А да је он као сваки, муж, обичан, као тај Недељко, али ово је Ита.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Шта ћеш, прија-Видо, таква је последња воља покојникова и не можемо мимо његову вољу. САРКА: А коме је он то, бајаги, казао своју последњу вољу?
ТАНАСИЈЕ: Па шта вели? АГАТОН: Вели: можете, али боље: стрпите се; покојникова је жеља била да будете стрпљиви. САРКА: Лако је њему мртвом да буде стрпљив.
” СВИ (негодују). АГАТОН: И адвокат, лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жеља била да му се не затвори кућа. ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка?
– Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам!
(Оставља служавник на најближи сто.) АДВОКАТ: Какви су вам то гости? ДАНИЦА: Па породица покојникова; свратили, по обичају, са парастоса сви овамо.
МИЋА: Па где ћу ја? САРКА: Једино још није заузета покојникова соба, она где је умро. МИЋА: Па мени, уосталом, та соба и припада. САРКА: Можеш тамо, само ако се не бојиш.
Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам
ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања. АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити.
АГАТОН: Зар може? АДВОКАТ: Зашто не би могло? АГАТОН: А покојникова последња жеља? АДВОКАТ: То је само жеља, уосталом, и сам тестатор је предвидео да се у случају, ако старалац нађе за
АГАТОН: Море, да видиш, узврда се кад чу како је то онако... није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова жеља, те четрдесет дана, те ово, те оно. Али ја њему: по закону не морам да чекам четрдесет дана и нећу да чекам!
Будите само стрпљиви! ВИДА: Па 'ајде да чујемо даље. АГАТОН: Овоме Проки и његовој Гини да се да она покојникова њива у Малом Мокром Лугу и десет хиљада динара у готовом. ПРОКА (скочи): Охо! То ти задржи себи, а ја хоћу мој део.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Почастише га добро код трговца и дадоше му дводинарац. Ето, зар није лепо сетити се тако красног догађаја из живота покојникова и, у исто време, гласити његову смрт. Сећа се Марко и других случајева с покојним Николом, па ништа.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Зато се као исправи у седлу, одупре о узенгије”. 118 После прве брачне ноћи Аница, јунакиња приповетке Покојникова жена, у раздање се искрала из постеље и усамила у башти.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ј. се радо уотребљује и за мртвачку жртву; кад ко умре, доносе му ј. (СЕ3, 19, 253 ‹и 257›); о празницима породица покојникова меће му их на крст (ГЗМ, б, 159), или му их, о задушницама, закопава у гроб, код главе (СЕЗ, 19, 253).
На гробу момка или девојке, у Омољу, сади се, уз разне церемоније, т. [у коју има да уђе душа покојникова) (СЕЗ, 19, 249). Т. има извесну улогу и у врачањима и гатањима.
Ћипико, Иво - Пауци
Очи су му бјежале к њему и причињало му се да лежи посве искипио на кревету... Огањ догараше; сестра покојникова баци на њ руковет сувари и модрушаст пламен весело лизну... Уто у кућу униђе најближи им сусјед Ловре.
Дошао је с бесједом у устима, но претрже је кад угледа Иву. — Ча ти је река? — упита га покојникова жена, док је сио. — Ча?! Знате... да се не може. — Па настави: — Да је ово четврто годиште, да нисте нишће улили...
А окле? ... Увик су овака моја дица, озва се она нагло и отресито. — Јемају правищу! — јави се одлучним гласом покојникова сестра и настави: — Откад се свит спомиње, у овој кући никоме нигда није брецало сиромашко звоно!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Но и то им је мало, већ развију праву судску истрагу, те почну по целоме свету прибирати покојникова писма, школске сведоџбе, признанице и сва друга документа, па их затим, са истрајношћу једнога пасиониранога