Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио — неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се брине о том, као каква Матора редуша.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
хватају, Мајке, љубе, сеје одступају, Али многа тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз',
Узаман је, силни Боже, Одустат је већ не може. У срце се сам удрио, Још једном га покосио, Ваља њему ране трпит, Па кâ досле јадно крпит Докле једном Божа воља Опрости га свих невоља.
кликну, Ето пушка једна цикну, Чу се жубор, чу се вика, А кроз вику честа цика: „Бежи, бежи, друже мио, Ето Бог и покосио!“ Ма он стоји као камен, Очи њему живи пламен, Гледа плао око себе, Па час гори, а час зебе.
Гледај, брате, гром га покосио! Гле који се Турчин натурио, Би се, богме, куга уморила, Па опет га не би поморила. Али сада погледај Србина,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Мирише суво и младо сено, а сељак се смеши задовољно сећајући се грдна труда што га је поднео, док је све то покосио, испреврт'о, попластио и поденуо. Што ће му зеленило!....
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
А немаше јошт двадест годинах. И што ћу ви крити, Црногорци, живо ми је срце покосио и нашу је земљу оцрнио! ВУК ТОМАНОВИЋ Он не бјеше но само настао, — Црногорца већ бјеше свакога он готова претекâ
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
А камо та грлица? Отишла је путем! А камо тај путак? Зараста’ је травицом! А камо та травица? Покосио дугоња! А камо тај дугоња? Посјекла га сјекира! А камо та сјекира? У ковача за пасом! А камо тај ковач?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
(ладарској) трандовило је сама девојка; остављено на средини покошене ливаде, оно вели Ивану ливадару: »Ко би мене покосио, Ја би њег̓ва љуба била«, а на Иванове речи да би обљубио и оставио одговара претњом да ће га казнити месец, звезде и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Дао си сиромашку хлеба, житца ли, ал' си — бој се — похуђега занео, оштетио, њиву преорао, ливаду покосио, твоја ли је марва потрла и погазила; невештијем трговцу пут си му пресекао, добротвора одговорио, хлеб си му преотео;