Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
човек све о лукавству мисли; ваља се с њим добро узети на памет; он и кад спава, све о лукавству сања; његови су посли тако замршени да ко га се добро не зна чувати, на коју се год страну окрене, наћи ће се у његовој мрежи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Трчао би[х] по пољу, играо би[х] се с јагањци, пењао би[х] се на унке; све детињски посли, правда, но у оному возрасту, који је сама радост и весеље, ја сам находио у том таку сладост која је превосходила
Видићете ту од осамдесет година старце који иду уз гору под оружјем певајући.” Разиђу се ови по граду за своји посли. Наш квартир близу школе; одемо посетити учитеља, именем Елефтерија, честнога мирскога чловека с женом и с фамилијом.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
на глагољскоме часослову, на коме има још много записа) речени ф. Б. припоручује редовницима посли себе да спомињу на малој миси имена тих људих...
— Али данас ми нећеш помагати, јер си уморан, него опет ајде легни на клупу, пошто је стриц отишао да се одмара. Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву. Бакоња се поврати у ђачку трпезарију.
— Таа-ко! Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника. Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари.
! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! Послије једног часа доведе кнез Кења.
— „Ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим“ — рече ми. А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!
— Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом! — рече Бобан, који искочи насусрет и скиде капу.
— прекиде га Вртиреп. — Могло је бити и без домаће издаје, јер колико је скитача служило код нас, па посли разметнуло трагове свуда! Осим тога година је гладна, а пук се покварија! — Ја јопет једно: ту је Стипанова рука!
— Ја јопет једно: ту је Стипанова рука! — вели Блитвар. — Ја сам чуја да је Стипан посли бија код калуђерâ у служби. — Па причекајте да свршим — рече Тетка.
А њему ће Тетка: — Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест. Зато тебика особито уди спавање посли ручка. Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река.
Зато тебика особито уди спавање посли ручка. Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река. — Не ваља ми исти, не ваља да спавам посли ручка ка шта сам навика има тридесет
Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река. — Не ваља ми исти, не ваља да спавам посли ручка ка шта сам навика има тридесет година, онда шта ће ми живот! — вели Наћвар љутито.
Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића. — Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика. А вра-Брне је јопет душеван.
Ћипико, Иво - Приповетке
— попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара! Антица послуша и напије се, па, отрвши дланом уста, рече: .
Жижица у путу опази да га жена прати и окрене се према њој. — 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се.
— Мучи, жено, то су наши мушки посли! — прекиде сањив пошљедњу Здраво, Марија Жижица и утрне свијећу. ДАНГУБА Пун мјесец с ведра неба разлива се селом,
Ћипико, Иво - Пауци
—И узимало се? — прекиде Иво. —Па, да видите, први' година било лако и плаћати, ну посли настале неродице, опалио палац, и ча је најгоре — пустили талијанско вино, па спале цине на нишће.
И вршци виших стабала засјаше; плод плану црвеније и њихова обличја постадоше веселија и живља... — Посли ће упећ', а како је сада липо! — рече дјевојка. — Нека сунца, сунце је живот! — раздраган одговори Иво. .
— Хоћеш ли с нама? — обрне се Пиеро к Иву. — Нећу, брате! — одговори он обловито. — Нису лијепи посли! — и усиљено се насмија. — Што ћеш? Тако свијет иде. Свако гледа своју корист! Е па, до виђења! — и пружи му руку.
— Забилижите људски, — рече један од двојице прковинару, — да посли не буде смутње! —Не бој се ти! Нима у мене фала! — Ето, ви сте се споменули, — похвали их жупник. — А ча ћемо?...
Без пинез не дам ни своме оцу... — Јемате правицу! — Претргну га Рого. — Зач ти петљаш, кад нису твоји посли? — окрене се к њему стари Анте. — Не гледај друге; обазри се на оца ча ти проси ... — Боље да он проси него ја!
— Прокисо сам, па бих се осушио... — Осушићеш се посли... Ала, Маре! — јави се жени... — Ето, сад ни ње ни! Кад се бог слави, никад их нй!
— Реците и ви своју! — обрати се изненада главар к жупнику. Но овај се смете: — То нису црковни посли, — одговори као у шали. — Ма зашто се правдамо?! — завиче дебели месар Тртић: — Прођимо на вотацијун! ...
Не би мирно отиша, да је не дарујем... — То су ваши посли, — одговори стари. — Договорите се како ће вам лашје бит'...
— рече му она својим умилним гласом. Па к'о смисли се: — Ма немој задивати оца! Љути се да на Тријешћу греду рђаво посли, па увик о томе мисли. — И мучи те још горе него прво!
— Рекли смо, тако нас је свитова стари Анте. Нека је мир! А мислили смо да су то њихови посли. — А не би се за све благо овога свита криво заклели! — надода млађи.
Сутрадан шетамо и застајкујемо пред судом. Чекали смо, ако ћете, и три уре, док се свит почео купити. Посли, пред вратима од суднице чекали смо да нас зовну.
— Хтио је да закине хиљаду фиорини једноме човику сиромају, пуну дице, и зато се криво заклео. А посли нашло се писмо да је човик му био све липо подмирио. Ма, присјешће му!