Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
И ето, та жеља за додиривањем, та потера за блискошћу, тај лов на мало љубави, тај прастари, стални и вечни нагон да додирујемо брата, да пипнемо површину слике испод које пише да је забрањено додиривање
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Николе доста је тражен и свети Јован, арханђео Михаил, света Тројица, мудри врачеви Кузман и Дамјан, па чак и неки прастари, тамни, вучји свеци, заштитници марве, људи сумњиве вјероисповјести, али пријеко потребни човјеку сељаку.
таваници, с десет напабирчених кључића отварати зарђао катанац на капку, надићи тежак поклопац и, коначно, увући се у прастари мрак, сјенке и бог те пита какве разбојничке и вукодлачке засједе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ујутру само, унедоглед, ниже се стопа дивовских ред. Вјетрови мету и кише шкропе чаробног млина прастари кров. По дану пред њим џиновске стопе, а ноћу сјенке и дива зов.
Ваздан га тражи весели друг, иште му неки прастари дуг. Пови се врба, заигра листом, откри се небо сиво, долети чапља и прва капља, пред Жућом блесну живо.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. — Добро вече. — Добро вече.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
РАДОСТ ПУТОВАЊА Кад јесен земљом проспе руј И ветар донесе прастари бруј, Однекуд се јави складан глас: „Куцнуо је час! Једини спас Је у путовању!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Подне је врх Нила. Јато ласта негде преврће и везе; И ваздухом топлим разлеће се свила. Нил прастари, зелен, с изнемоглим дахом, Одилази тромо.
куца поколење свако, Једно за другим, с вером или боно, „Видим како се, у магли што руди, К'о незапамћен мастодонт прастари, У огромноме лежишту свом буди Универсална Загонетка ствари.“ Д.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод.
коју модерна и свеколика поезија треба да има у култури, у објашњавању новога језика поезије који је, у ствари, њен прастари језик, само што је у особитим нашим друштвенонационалним условима био пао у заборав.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих