Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
паунице, Чувала и’ л’јепа сека; На секи је прегачица, Нит је тката ни сновата, Ни у брдло увођена, Већ од злата сал’јевата.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Шест стотин и педест динара и тридесет пет паре ја плати’, господине, глобе сал за ову годину, за ништа, бре брате; за једна моја поштена и чесна спекулација што гу ето водим са срећа и што сам
— па понекога и почастити. — Сад за мен’ ме се не брини! — рече Ђорђе и метну леву руку на груди. — За село је сал питање, а ја сам каил. — Е, дакле, стоји? — Молим ве — рече Ђорђе — свршена ствар, ако је за мен’ питање!
Кад ку крф наседне на очи, а немаше кога да закоље, — знаеш што чини!? Петла, море, закоље, сал’ да му види мало крф; тол’ко што беше крвник! И ја сам та сорта!
— Фала, ћир Ђорђе — вели му Срета — ти си модеран човек. — Јесум, јесум! — Дакле на посао! — рече Срета. — Сал’ учитељу, да не коштаје много паре сиротињу и народ! — саветује их Ђорђе. — Неће, неће! — вели Срета.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе вино да ни даш! СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно.
СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више.
Унећемо сав мумуруз; чак и онај што ће се ноћас донети с чифлук, и њег, и њег ћемо унесемо у амбарове. Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани.
(Слугама): Ристаћи, Костаћи, устанајте бре и ложите ватра! (Сарошу): Саг, саг, пиле моје. Сал лампа док запалам. Ох, срећо моја! Исполај на господа да ми те посла! (Отвори): Изволевај, душице слатка.
Та стока неје за тај раћија. А ристијани, кад излегну на пазар, донесу оди свој дом своја раћија и леб, сал чанче фасуљот што земат од менеме.
А ристијани, кад излегну на пазар, донесу оди свој дом своја раћија и леб, сал чанче фасуљот што земат од менеме. Сал Цигани и просјаци што у суботу дојдев овдек да испијев по која, а на њим ги давам шпиртуља. САРОШ Добро, иди наточи.
БЕГОВИ (бацају Нази кесе и вичу): За нас играј, Назо! НАЗА Јок, за вас не, сал за Сароша! БЕГОВИ Аман, бре! НАЗА (скупља бакшиш, прилази крадом кафеџији и даје му новац, тихо говорећи): Ово
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако? И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си! Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари,
— одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер.
Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше. Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!“ — говораху често мештани хвалећи силу и моћ чорбаџи-Замфира.
И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!
Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!...
?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој
— А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.
— Ја ћу си разберем кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко... ГЛАВА ПЕТА Она је управо као нека епизода.
Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!... — Мори, Манчо, побрго работи!
Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!...
Ете веће две године и повише!... Ама се вукујем и теглим с њег’ како ала с берикет. Да чујеш сал“. и стаде да прича.
Ти си трговац, ама овој ће, рече, искочи јевропејски трговац, галантерис’...“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си