Матавуљ, Симо - УСКОК
Но те молим, Јошо, љубави ти, отиди до те црне куће Сердареве, те призови њеколико момчади и реци им у име моје нека одмах иду на путеве од Крсца, од Ћеклића, онамо од поља — већ
Крстиња, Јоке и Милица сједијаху пред колибом, свака у својим мислима. Шапутање између кнеза и Стане Сердареве не сврати ни за часак њихову пажњу, толико то бјеше обична ствар. Али кад кнез сједе до њих узвикујући: „А-ха-ха!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!... Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова!
тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде. Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо.