Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Прозвали су га Симица, што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко
су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг. Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се
Обојицу су сви у оној околини волели и хвалили се с њима. Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане луде, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио
— Ништа, ништа, не бојте се! — куражи их Симица, и скочив хитро на земљу, стаде завиривати да му није што спало с кочија. — Стани да сиђемо — биће сигурније.
— Стани да сиђемо — биће сигурније. А и тако не може ти коњ извући уз то брдо. Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше, па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне
— Ајде де, Саво, видећу — како ћеш му доскочити — рече Никола смешећи се. Утом изиђоше већ на врх брда, где их Симица чекаше с кочијама. Опоменуше Симицу да добро отвори очи низа страну, па поседаше.
Сава и Никола узеше своје завежљаје па одоше навише у село. Симица испреже мркова, тури му једну руковет сена, па уђе у механу да попије она два гроша што су му учитељ и писар на ракију
Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак — док виде ко је. Но кад видеше да је Симица — свој човек — наставише опет диванити, али прилично озбиљно.
Но кад видеше да је Симица — свој човек — наставише опет диванити, али прилично озбиљно. Симица им назва бога, рече попу: »Благослови, оче«, па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по
није баш ни лако! — Па нећеш ти сам, не бој се! — куражи га поп Стеван. — Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?
Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а? — Та могло би се, оче Стево, него знаш — поче и Симица да извија — некако, што вели Марјан... — 'Оће, 'оће Симица — знам ја! — навали Јован.
— Та могло би се, оче Стево, него знаш — поче и Симица да извија — некако, што вели Марјан... — 'Оће, 'оће Симица — знам ја! — навали Јован. — А сутра му не гине напојница — сви ћемо дати... — 'Оћемо, 'оћемо!